Cilj politike Aleksandra Vučića je bio i jeste i da se kod građana Srbije (prije svega, Srba) izazove osjećaj pomirenja sa gubitkom KiM, te osjećaj uzaludnosti otpora planovima Zapada za trajno otimanje ove srpske pokrajine.

Вучићев план је увођење санкција Русији, по принципу какве је Европска унија увела Москви, а затим и једнострано раскидање уговорних односа и пријатељски веза са том нашом вјековном заштитницом.То би лажно правдао катастрофичним сценаријем, неиздрживим притиском Запада, те да би сарадња (замислите!) са Русијом довела у питање останак Србије и српског народа?!

Западни сатанистички мега капиталисти, владари из сенке, инсталирали су Александра Вучића на власт са основним задатком да се Србија самоампутира, односно да власти Србије, постепено и перфидно, признају лажну државу„Република е Косовëс“, те да Србију уведу и у НАТО пакт!

Ово потврђује и „доследна“ и непрекидна Вучићева самоубилачка, антисрпска и антируска спољна политика, од његовог довођења на власт две хиљаде дванаесте године до дана данашњег. Он има задатак да Србију, поступно и перфидно, окреће против Русије, те да је усмјерава на еуронатовски пут, уз наглашени лажни патриотизам, те обмањивање и анестезирање српске јавности. Његова политика је била и јесте све веће удаљавање од Русије, а све веће приближавање Европској унији и НАТО пакту!

Кључни, трајни и непромјенљиви политички принципи (аксиоми) Запада према Србији, као дио њиховог свеопштег хибридног рата против Русије и православља, су да Србија не може постати чланица Европске уније са Косовом и Метохијом у свом саставу, ако истовремено не приступи и НАТО пакту, те не пристане на укидање Републике Српске и на већи степен аутономије Војводине, Рашке области (тзв. Санџака) и других дијелова Србије. Један од главних циљева Запада је и увођење санкција Србије Руској Федерацији и трајни и потпуни прекид њихових међусобних вишевјековних политичких, економских, војних и културнодуховних веза. Ово је западној „Империји зла“ потребно ради потпуног истискивања Русије с Балкана и како не би помагала Србији да сачува Косово и Метохију у свом саставу, те спријечила укидање Републике Српске.

Пада у очи изостанак јасне и директне Вучићеве подршке блиској сарадњи предсједника Милорада Додика и руководства Републике Српске са Руском Федерацијом, те њиховом одлучном супротстављању западним колонизаторима Босне и Херцеговине, оличеним, прије свега, у намјеснику  и гаулајтеру, америчком амбасадору Мајклу Марфију и грађанину Кристијану Шмиту, који се лажно представља као високи представник. Вучић се није оглашавао ни поводом противправног подизања оптужнице Тужилаштва Босне и Херцеговине против Додика и вршиоца дужности директора Службеног гласника Републике Српске Милоша Лукића. Оптужница је подигнута због кривичног дјела „Неизвршавање одлука високог представника“, које је наметнуо грађанин Шмит, грубо повређујући, како међународно право, прије свега Повељу Уједињених нација, тако и основне принципе кривичног права.

Заједничка и непромјенљива политика Запада јесте, не само признавање независности лажне државе „Република е Косове“ (прва фаза у стварању тзв. велике – „природне“ Албаније), него и системски и континуирани војни, економски, медијскопропагандни и политичкодипломатски притисак на Србију да пристане на самоампутацију.

Супротно Уставу и убједљивој већинској вољи грађана Србије, Вучић и власти Републике Србије припремају „терен“ за увођење санкција Русији, највјероватније, већ у неколико наредних седмица, уколико не наиђу на снажан и достојан патриотски отпор. То би био почетак процеса трајног прекида међудржавних односа званичне Србије са Русијом и представљао би дефинитивно одрицање од свог светог средишта, Косова и Метохије. Увођење санкција Русији (и, последично и логично, отказивање подршке Русије Србији у Савету безбедности Уједињених нација) био би акт државног и националног самопоништења Србије и српскога народа.

Међународни положај Србије, као стожерне српске државе, јесте законита и логична последица пресудног, јавног и тајног, дјеловања политичког превртача, марионете Запада и „подривача Русије“ Александра Вучића, са погубним последицама по Србију и српски народ у цјелини.

Очито је да Вучић своје личне интересе (опстанак на власти по сваку цијену и заштиту „породичног, кумовског и пријатељског бизниса“) ставља изнад државних и националних интереса Србије и српског народа! Зато не треба занемаривати велики уцјењивачки капацитет Запада, прије свега САД, према њему због криминала у који је укључен и он и особе из његовог блиског окружења. Значи, Вучићева везаност за отмичаре Косова и Метохије (преко 12 одсто територије Србије) је, не само политичка и интересна, већ и лично и безбједносна!

Циљ његове политике је био и јесте и да се код грађана Србије (прије свега, Срба) изазове осјећај помирења са губитком Косовом и Метохијом, те осјећај узалудности отпора плановима Запада за трајно отимање ове српске покрајине.

„Европској унији без алтернативе“ је пут ка дезинтеграцији Србије, која може остати цјеловита једино у савезу са Русијом, уз поштовање Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација, чији су једини гаранти Русија и Кина. Западни, односно НАТО безбједносни концепт на „западном Балкану“ подразумијева интеграцију у тај пакт „велике Албаније“, унитарне Босне и Херцеговине и Србије без Косова и Метохије, те да се Балкан политички, безбједносно и економски интегрише у цјеловиту неолибералну западну колонију.

Од тзв. првог Бриселског споразума, из две хиљаде тринаесте године, па преко „Преговарачког оквира“ ради приступања Србије Европској унији из две хиљаде четрнаесте године, те Вашингтонског споразума из две хиљаде двадесете године, Другог бриселског и Охридског споразума из две хиљаде двадесет и треће.године, Вучићева власт је само раздржављивала Србију на простору Косова и Метохије.

Преговарачки оквир са Европској унији установљен је са циљем да доведе до потписивања свеобухватног међудржавног споразума између Србије и Косова, након чега би обје (независне) државе биле примљене у Европској унији. Већ на почетку преговарачког процеса са Европској унији било је јасно да Србија може постати чланица Европској унији само без Косова и Метохије. Другим ријечима, да би постала чланица Европској унији, мора претходно да призна лажну државу Република е Косове. Признање те „државе“ и потпуна нормализација односа са њом је кључна обавеза Србије у процесу евроитеграција!

Другим бриселским и Охридским споразумима који се заснивају на тзв. ШолцМакроновом плану, а које је Вучић прихватио, предвиђено је постепено признавање државности лажне државе Република е Косове, све до „формалног споразума о међусобном признању као предуслову за њихово чланство у Европској унији“. Надаље, по том плану „Србија неће бити спремна за улазак у Европској унији без нормализације политичких, правних и дипломатских односа са Косовом…“ Значи, Србија мора да прихвати другу албанску творевину на Балкану као посебну државноправну реалност.

Већ су двадесет и две, од укупно двадесет и седам држава чланица Европској унији признале лажну државу Република е Косове. Власти тих земаља су постојано наглашавале да су одлуке о признању трајне и непромјенљиве. Тако је, на примјер, Гвидо Вестервеле, њемачки шеф дипломатије, двадесет и седмог августа две хиљаде десете године, казао да је „независност Косова реалност и да је географска мапа југоисточне Европе трајно промијењена“. Такође, девет највећих и најмоћнијих чланица Европској унији непосредно је учествовало у злочиначкој и монструозној НАТО агресији на СРЈ.

„Посредништво“ Европској унији било је и јесте системски и непрекидни притисак да власти Србије пристану на одрицање од Косова и Метохије, уз непрекидне пријетње санкцијама и стално, срачунато и унапријед са Вучићем договарано, његово попуштање ради „европског пута Србије који нема алтернативу“?! Једном ријечју, Европској унији није објективан и неутралан посредник, већ спонзор албанске државолике творевине на простору Косова и Метохије.

Вучић је, од самог почетка, свјестан карактера „посредништва“ Европској унији. Приликом обраћања јавности, 6.маја две хиљаде двадесет и друге године, потврдио је да је већина грађана против приступања Србије Европској унији и констатовао да „суочени смо са непримереним притисцима…(и) лицемерјем западног света“, те да „Србија ће бити под великим притиском Запада да призна Косово, и то постаје несносно“. Али, и поред тога, казао је да је „порука свима да ће Србија бити снажније на европском путу?!“

Дана двадесет и првог августа две хиљаде двадесет и треће године, у Атини, одржан је „неформални састанак“, на коме је Вучић је још једном прихватио западни наратив да је Русија извршила агресију на Украјину и своју непоколебљиву одлучност за „европски пут“ Србије. Такође, Вучић је прихватио и зле намјере Запада да за ратне и друге злочине у Украјини треба позвати на одговорност предсједника Путина, друге руске државнике и припаднике руске војске. Ово се, јасно и недвосмислено, не односи на украјинску страну самим позивом на састанак Зеленског, који је имао потпуно равноправан статус са другим учесницима. И у самом тексту саопштења је наведено „изразили смо подршку и захвалност за искрене напоре украјинског предсједника Володимира Зеленског у постављању принципа мира у складу са Повељом Уједињених нација, у његовој Формули за мир“.

Анализирајмо „доследност“ Вучићеве еуронатовске и антируске политике и, с тим у вези, његове карактеристичне изјаве.

Власти Србије нијесу признале повратак полуострва Крим матици Русији (две хиљаде четрнаесте године), нити су руском особљу из Српско-руског хуманитарног центра у Нишу (који је формиран још две хиљаде дванаестегодине) обезбиједили дипломатски статус (привилегије и имунитете).

Дана двадесет и друге јуна две хиљаде двасет и прве године Вучић је говорио посланицима Народне скупштине о ситуацији на Косову и Метохији. Тада је, између осталог, рекао: „…нећу да…потпишем признање, то ће учинити неко после мене (?!)… када се бусамо у груди, треба да мислимо о последицама…треба да сачувамо добре односе са Западом…није време за превелика очекивања или очекивања која нису у складу са реалношћу која нас окружује…не треба (нам) замрзнути конфликт на Косову и Метохији, јер ако не дође до компромисног решења ћемо доћи у ситуацију да неко одмрзне тај конфликт…“

Одакле је Вучић знао да ће неко послије њега потписати признање лажне државе Република е Косовëс, ако му, заједно са западним налогодавцима, постојано, не припрема терен за то признање?!

У мају две хиљаде двадесет и друге године, Вучић је, чак, лажно оптужио предсједника Путина да је, својим изјавама о НАТО агресији на СРЈ, те о Косову и Метохији, допринио (?!) повећању притиска Запада на Србију да призна независност Косова?! Тада је, између осталог, изјавио: „Поступање (Русије) у Украјини се не може оправдати…Србија (?!) и ја осуђујемо кршење међународног права и рат у Украјини…Он (Путин) користи косовски пример и одлуке Међународног суда правде као преседан да оправда своје поступке у Донбасу и другим деловима Украјине…Београд се слаже са Европској унији о природи сукоба у Украјини, али, с обзиром на ситуацију у Србији, није лако да се она тако јасно позиционира…Ми још нисмо део Европској унији, нажалост…Ми смо јасно на нашем путу у Европској унији и то јесте и остаје наш стратешки циљ…У Србији Немачку више воле од Европској унији…“ (Интервју њемачком листу „Хандел Савету безбедности“; Србин инфо, 5.мај две хиљаде двадесет и друге ). „…наша ситуација је постала готово немогућа…Наша позиција је…изјавама председника Путина додатно искомпликована… Али да знате да без Немаца не можемо даље и готово да не можемо да преживимо… Немамо никаквих илузија да без Немачке не можемо.“ (Србин инфо, 5.мај две хиљаде двадесет и друге године)

А предсједник Русије је, с правом, казао да због агресије западних држава на СРЈ и њиховог признања лажне албанске државолике творевине на простору Косова и Метохије међународно право више не постоји. Али, оно што је најважније, јасно је нагласио да Русија неће признати Република е Косовëс, те да ће Русија и даље подржавати Резолуцију 1244 Савету безбедности Уједињених нација, која гарантује територијалну цјелокупност Србије.

„Задржаћемо ту политику (неувођења санкција Русији) до тренутка док штета не буде већа од користи, када будемо морали да прихватимо другу реалност…Можда ће будућа Влада донети другачију одлуку…Без обзира шта мислимо о политици Европској унији о питању Косова и Метохије, али Србија и њена Влада мораће да наставе на много реформи на европском путу…“ (А.Вучић, Борба портал, осмог октобар две хиљаде двадесет и друге )

„Нећу бежати од тога да вам саопштим да смо променили одлуку ако видимо да просто не можемо даље и више…Они (Русија), којима ми нисмо увели санкције двадесет и треће0 дана су нама увели санкције после три дана, а да их нико није притискао (Јељцинова прозападна власт је, хиљаду девесто деведесет и друге године, подржала санкције против СРЈ, у Савјету безбједности Уједињених нација)…“ (А.Вучић,„Србин инфо“, осми октобар две хиљаде двадесет и друге )

„Морамо да видимо докле ћемо моћи да трпимо штету која нам се наноси, јер не следимо политику Европској унији према Русији. Кад штета буде већа од користи мораћемо нашу политику да коригујемо ако хоћемо да се боримо за наше интересе“, поручио је Вучић…(„Србин инфо“, десети октобар две хиљаде двадесет и друге )

Вучићева власт је подржала све антируске резолуције Генералне скупштине Уједињених нација о Украјини. Гласала је и за Резолуцију ЕС-11/4, од 12.октобра две хиљаде двадесет и друге године, коју су предложиле западне земље. Тим актом се осуђује руска „анексија“ „украјинских региона“ (Доњецке НР и Луганске НР, као и Херсонске и Запорошке, области), а референдуми о њиховом припајању Русији се проглашавају „незаконитим по међународном праву“. Резолуцијом се захтијева да Русија „одмах, потпуно и безусловно повуче своје оружане снаге из Украјине…“.

Тада је јавну радост због очигледног отклона од Русије изразио је и амбасадор САД у Србији, Кристофер Хил: „Србија (је) разумела да мора да се помери (од Русије) и… видимо напредак да Србија ради оно што би требало да ради… („Искра портал“, четрнаесте октобар две хиљаде двадесет и друге )

У интервјуу за ТВ Прва, од 31.децембра две хиљаде двадесет и друге године, Вучић је цинично изјавио: „Са НАТО-ом морамо да сарађујемо, јер сте ви, Руси, напустили Косово?!“

Као оправдање за сарадњу Србије са НАТО пактом, Вучић је казао и да је Русија, 1992. године, увела санкције СРЈ, иако се радило о одлуци марионетске Јељцинове власти која је изазвала највеће економско урушење и међународно понижавање Русије у њеној историји!

Узгред, како Вучићева власт поштује самопрокламовану војну неутралност Србије? На једној страни, сарадња са НАТО пактом је на највишем институционалном нивоу за једну државу нечланицу, а са друге стране, сарадња са Организацијом договора о колективној безбједности (ОДКБ) је декларативна и симболична.

Морамо да будемо на европском путу, јер је то најбоље за наш народ…То би за нас био велики ударац (ако Украјина призна лажну државу Република е Косовëс?!)…Нама није проблем да поменемо формулацију из Уједињених нација ко је погазио међународно право, ко је извршио инвазију (читај: Русија). То је јасно и спремни смо да кажемо, а Србија (?!) је са тим сагласна…Територијални интегритет (Украјине) поштујемо, надамо се да и Украјина поштовати наш. Да ли је Русија прекршила међународно право нападом на Украјину – очигледно је… Када је реч о увођењу санкција и оптужбама ко је ад хоминем (лично) починио ратне злочине, у томе нећу да учествујем. Док не видим да је земља у ужасно тешкој ситуацији…(у Атини, непосредно прије сусрета са украјинским предсједником Володимиром Зеленским; ИН4С, двасет и прве 8.две хиљаде двадесет и треће.)

Зашто би за Србију био „велики ударац“ ако Украјина призна лажну државу Република е Косовëс?! Украјина је држава које ускоро неће бити или ће постојати у далеко „мањем формату“ од садашњег. Произилази логичан закључак да је оваква формулација потребна Вучићу ради обмањивања јавности да је Србија угроженија него што јесте, те да нема другог избора осим да уведе санкције Русији?

Шта се може закључити из цитираних изјава?

Србија остаје на европском путу приступања Европској унији иако то значи сагласност са независношћу Република е Косовëс. Ово је и намјерно затварање очију пред чињеницом да су САД, В. Британија и најмоћније и најутицајније чланице Европској унији, не само, трајно и непромјенљиво, признале независност друге албанске државе на Балкану, него су и главни спонзори те лажне државе. Девет најмоћнијих чланица Европској унији је учествовало у монструозној НАТО агресији на СРЈ. А Европској унији  једнако НАТО, који је након агресије на СРЈ окупирао преко дванаест одсто територије Србије и тамо самовласно изградио, чак, и војну базу „Бондстеел“ („Челична веза“).

Произилази да је Вучићев план увођење санкција Европској унији Русији, затим једнострано раскидање уговорних односа и пријатељски веза са том нашом вјековном заштитницом.То би лажно правдао катастрофичним сценаријем, неиздрживим притиском Запада, те да би сарадња (замислите!) са Русијом довела у питање останак Србије и српског народа?!

Вучићева власт припрема јавно мњење у Србији на промјену државне политике према Космету и Русији. Суверени грађани би о свршеном чину само били обавијештени када дође до те промјене. Другим ријечима, Вучић и власти Србије ће, самовласно, увести санкције Русији када „процијене“ да ће штета од увођења санкција Русији, тобоже, бити мања од користи коју доноси подршка спољној и безбједносној политици Европској унији и хибридном рату Запада против Русије?!

Стиче се утисак да Вучић и државно руководство Србије једва чекају да Русија дигне руке од подршке Србији у Савету безбедности Уједињених нација. Тиме би се отворила врата за пријем „Република е Косове“ у Уједињеним нацијама, што би Вучићу послужило као „алиби“ за правдање пред српском јавношћу да се Косовом и Метохијом није могло сачувати у саставу Србије.

Дана двадест и четвртог фебруара две хиљаде двадесет и друге године, Руска Федерација је предузела војну операцију у Украјини ради одбране становништва Донбаса од непосредно предстојеће инвазије украјинске армије, те због заштите слобода и права руског народа и рускојезичког становништва, као и за осигурање безбједности Русије демилитаризацијом и денацификацијом Украјине. Зашто је неодложна руска војна операција легитимна?

Непосредно је пријетио (било је питање дана) оружани напад украјинске армије са НАТО и западним војним инструкторима и плаћеницима. План западних владара из сјенке, НАТО пакта и украјинског марионетског руководства предвиђао је муњевиту војну акцију (блицкриг) ради заузимања Донбаса, без обзира на број цивилних жртва и степен разарања цивилних објеката.

Од кијевског, мајданског преврата у Украјини, у режији САД и Запада, фебруара две хиљаде четрнаесте године, непрекидно траје неселективно гранатирање цивилних објеката у Доњецкој НР и Луганској НР, због којих је погинуло око четрнаест хиљада грађана (од тога око хиљаду дјеце). А „напад без избора циља којим се погађа цивилно становништво“ је једно од објективних обиљежја кривичног дјела ратног злочина против недужних грађана.

Украјинске власти (инструисане од стране САД, Велике Британије и Њемачке, прије свега), никада нијесу имале намјеру да прихвате спровођење Минског споразума, из две хиљаде четрнаесте године, како би се добило на времену за западну обуку, наоружавање и припрему напада украјинске армије на Донбас. То је јавно потврдила и бивша њемачка канцеларка Ангела Меркел. Наведеним споразумом био је предвиђен прекид ватре на тадашњој линији раздвајања у Донбасу, те украјинска уставна реформа којом би се обезбиједио већи степен аутономије, специјални статус за ту територију насељену Русима.

Након мајданског пуча, власт у Украјини су преузели нацистички истомишљеници Хитлерових сарадника из Другог свјетског рата и патолошки русофоби. Они су, између осталог, забраном употребе руског језика, свакодневним шиканирањем Руса и рускојезичког становништва, те, уставним и законским, изостављањем Руса као аутохтоног народа у Украјини вршили етноцид (културни геноцид) над руским народом.

САД, В. Британија, Њемачка и НАТО пакт планирали су, не само да Украјина приступи том пакту, него и да се на територији Украјине размјести офанзивно нуклеарно наоружање усмјерено према Русији.

У режији Запада и Ватикана формирана је државна тзв. Украјинска (анти)православна црква са задатком да, уз помоћ украјинске власти, отима храмове легалне и легитимне Украјинске православне цркве Московске патријаршије. Циљ је превођење православних Украјинаца у унијате и русофобе, након чега, историјски опомињуће, нужно слиједи покатоличавање.

Зашто се не може повлачити паралела између Украјине и Косова и Метохије?

Осудом Русије за „агресију на Украјину“ Вучићева власт се сврстава на страну оних који су грубим кршењем међународног права извршили агресију на СРЈ. Тим јавним вербалним чином, Вучић је, још једном, чињенично и међународноправно неутемељено, изједначио територијалну цјелокупност Србије и Украјине. Тиме се не чува, већ опасно угрожава територијална цјеловитост Србије.

Територија садашње Украјине је, у највећем дијелу, вјековима руска. Држава Украјина је створена одлукама совјетских антируских власти, након погубне Октобарске револуције, јер, још једном понављам, совјетски колорит је био резултат руске наиве и неутемељеног вјеровања да ће Совјетски Савез трајати вјечно. Унутрашње границе у Русији су исцртане на штету Русије и рускога народа.

Међутим, од искона света српска земља – Косово и Метохија је послије Другог свјетског рата, нелегалним и нелегитимним одлукама (и српских и црногорских, нажалост) комунистичких власти, одвојена од Србије и Црне Горе и 1999.године (дај Боже, привремено) отета и окупирана од стране НАТО пакта.

Русија (царска, комунистичка или демократска, свеједно) била је, јесте и биће глобални непријатељ и неуклоњива препрека за остваривање њиховог трајног и неупитног циља – поробљавања планете. И у садашњем тренутку је на дјелу потпуна хибридна агресија Запада на Русију која се, у главним стратешким документима САД, Европска унија и НАТО пакта представља, као уз Кину, главни непријатељ. У новој „Стратешкој концепцији НАТО две хиљаде30″ Русија је означена као „најзначајнија и директна пријетња“ за „мир и стабилност у евроатлантској зони“! Русија ће побиједити у рату са Западом, а Европска унија и НАТО пакт ће се распасти, јер ће власти више њихових земаља чланица процијенити да им је најважније имати добре међудржавне односе са Русијом

Још једном понављам да је Србија је потребна Западу само као антируска и антиправославна колонија! Зато је Вучићево сврставање уз Запад непријатељски чин, не само према Русији, него и према Србији и цјелокупном српском народу! А српски народ и српске земље немају другог пута спасења, осим уз Русију која је пресудни фактор очувања територијалне цјеловитости Србије, са Косовом и Метохијом у свом саставу, као и позитивног решења српског националног питања на Балкану.

У својим текстовима сам више пута наглашавао да Србија нема будућност, у постојећим границама, без чврстог војног, економског, политичког и културно-духовног савеза са Русијом. Српски народ треба да се и међусобно и са руским народом уједини у Богољубљу и Христољубљу. Вријеме ради за Русију и за Србију (али само ако буде у чврстом савезу са Русијом). Тако би се очувала територијална цјеловитост Србије, као и њена војна и енергетска безбједност и опстанак Републике Српске.

Значи, Србија, ни под каквим условима, не смије, ни изричито ни прећутно, признати независност Косова. То би довело да даљег распарчавања Србије и нестанка Републике Српске.

Питање окупираног светог Косова и Метохије треба да, до коначне руске побједе, остане у стању тзв. замрзнутог конфликта у погледу свега онога што би било свеобухватно решење, односно што би се правно могло тумачити као признање државности лажне државе Република е Косовëс.

Зар одрицање од више стотина милијарди евра природног и друштвеног богатства на Косовом и Метохијом може бити корисније од недефинисане економске (финансијске) помоћи и дефинитивног попуштања под пријетњама Запада? Одбрана свете српске земље Косова и Метохије у саставу Србије (преко Русије и Кине, а не уз посредништво Европској унији) и непроцјењивог богатства на њему, вриједна је, чак, и привременог одрицања грађана Србије (због реално могућих санкција Европској унији према Србији и, последично, пада БДП-а и животног стандарда грађана).

Косово је Србија! Догодине у Призрену!

Izvor: Tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, Kosovo, Kosovo i Metohija, Milan Gajović, Rusija, Srbija