Прочитај ми чланакПрелазак на флексибилан однос Србије и странаца којим се избегавају ризичне крајности није нимало лак, али је то једини пут ка рационалној политици у националном интересу.
ФОТО: Тањуг
Прелазак на флексибилан однос Србије и странаца којим се избегавају ризичне крајности није нимало лак, али је то једини пут ка рационалној политици у националном интересу.
Србију је посетила Викторија Нуланд, помоћник државног секретара за Европу и Евроазију. Она је послала поруку да САД немају ништа против наших добрих односа са Русијом. Некадашње „или-или“ се сада, барем у вербалној комуникацији, претворило у „и Америка и Русија“. Ова порука нам говори да Америка не може игнорисати реалност традиционално добрих односа Србије и Русије, но исто тако она неће толерисати ни јаче присуство Русије на Балкану.
Исто тако, ова порука је упућена и Русији и значи да Америка схвата да јој је Русија, која сада има већи значај на глобалном нивоу, потребна као партнер у различитим кризним жариштима, попут Сирије. Оваква порука је и део умирујућег дипломатског приступа у америчкој изборној години када се не започињу конфликти већ се довршавају послови. Жели се послати порука свима да ова администрација није „ратнохушкачка“.
Но без обзира на посету Нуландове, остаје утисак затегнутих односа мандатара Вучића и кључних западних амбасадора. То траје већ неколико месеци. Од времена избора променили су се односи међу њима, јер су се умешали у изборе отворенијом подршком опозицији и постизборним протестима. Осим тога, постоје и притисци на Србију да не јача стратешку и војну сарадњу с Русијом и економску с Кином и да пусти Додика „низ воду”.
Када купите оружје од Руса и договорите улазак значајног кинеског капитала, ви изазивате нервозу у неким западним круговима. А то се опет рефлектује на ставове кључних западних амбасадора према властима у земљи. Пре свега, то значи директнију подршку опозицији, протестима и медијима који имају гард према властима.
С правом ће неко приметити да то није ништа ново. Да, али сада је ствар отишла врло далеко јер су написи из провладиних медија о директном учешћу страних дипломата опозиционом протесту отишли у свет преко изјава портпарола руског министарства спољних послова. Тиме је уз помоћ Русије од стране Србије извршен значајан притисак на западне дипломате које предводе Американци.
Они се после тога налазе у врло незгодној ситуацији. Као што су после тога и ДСС и Двери као „проруски“ (са наводницима или без њих) морали да се дистанцирају од опозиционих протеста и да претрпе одређену политичку штету јер су хтели да седе на две столице.
Које су позитивне стране притиска на стране дипломате? Показало се да после изборне победе Вучић има политички капацитет да се у одређеној мери одупре притисцима, много више но пре неколико година. Исто тако, јасно је да овакав однос првог човека Србије и амбасадора најмоћнијих западних земаља није био могућ у време Тадића. То ствара и нови маневарски простор за компромисе који би били повољнији за земљу.
Да би вас странци поштовали морате показати јасан став и одлучност да га браните. Чак и ово одложено формирање владе део је одмеравања снага Вучића са странцима, који су једини активни политички актери у Србији. Тајкуни су хапшењем Мишковића дисциплиновани и без политичких аспирација, а опозиција која је слаба, дезоријентисана и фрагментирана још није довољно јака да стане на црту Вучићу.
Које су негативне стране овог рвања са странцима? Пре свега они као професионалне дипломате моћних држава имају ограничен, али не и безначајан, маневарски простор за деловање. Своје деловање увек усклађују с налозима своје владе, али ипак могу за нијансу јаче или слабије реаговати када им се каже да реагују. Ако их превише или предуго игноришете правите од њих ривале, па можда и непријатеље, што никако није добро. Тако се у своје време показало да Милошевићево игнорисање Цимермана није добро прошло ни за Цимермана, који је повучен из Београда, али ни за Србију, јер је он касније у Вашингтону свим снагама радио и много шта урадио против Милошевића и Србије.
„Мудра политика“ се састоји од избегавања опасне крајности тврдоглавог конфликта с моћнима, са једне, и једностране попустљивости којом се демонстрира слабост, са друге стране. Нажалост, некад су исти политичари који су водили земљу, попут Милошевића, демонстрирали лошу комбинацију тврдоглавости и претеране попустљивости, а после 5. октобра још горе – само попустљивост. Тако смо навикли странце да попуштамо и радимо у корист сопствене штете. Прелазак на флексибилан однос Србије и странаца којим се избегавају ризичне крајности није нимало лак, али је то једини пут ка рационалној политици у националном интересу.
