Pročitaj mi članakU časopisu „Policijski glasnik“ iz 1897. zabeležena je gotovo kompletna crna hronika jednog burnog vremena, a prvi glavni urednik i osnivač se potrudio da obogati sadržaj i delima čuvenog ruskog klasika
Година је 1897. Право време да се неки мудри новинар, свестан тржишних принципа, у овом нашем случају Наум Димитријевић, досети да покрене часопис “Полицијски гласник”, стручни лист за све полицијске радње, од свог новца самосталан и слободан.
Пошто Наум није могао да се финансира само од продаје свог листа, његов “Гласник” је почело да уређује Министарство унутрашњих дела. Тако је било до 1904. године.
Овај лист био је права ризница квалитетних текстова и информација, пише “Политикин магазин”. У њему је забележена готово комплетна црна хроника једног бурног времена, а први главни уредник и оснивач се потрудио да обогати садржај и делима једног Фјодора Достојевског.
Једна од сталних подрубрика часописа носила је назив “Из полицијског гласника”. Махом су преношене вести о хајдучији која је цветала у Србији на прелазу векова. Наводи се пример Милана Бркића, чувеног харамбаше, који је овако описан: “Да не носи тешко гвожђе по хладним апсанама, имали би у друштву једног каваљера више, а једног зликовца мање”.
Истраживач Жарко Рошуљ наводи како се у писању “Гласника” види да је ретки мирнодопски период у Србији био плодно тле за сјајне варалице о којима би и Холивуд снимио филм.
Најпознатији преваранти су били Дука од Медуне, кнез Демидов, Фон Баришић. Они су с лакоћом упадали у салоне европских контеса и чак наступали као саветници на европским дворовима.
Часопис је од заборава сачувао и преваранта Николу Милојевића, који је преваром избоксовао орден од црногорског кнеза Николе. Није било човека у региону који није могао да се похвали да га Милојевић није преварио, од кафеџије до митрополита.
Извесни Алекса Костић успео је исто то, али са већим улогом преварио је краља Петра Првог.
Интересантна је и озбиљна прича и о дружини разбојника из околине Лознице: Миливоју Миловановићу, Мирку Жиивановићу, Светозару Ђукићу, Милошу Јанковићу. “Гласник” доноси и њихове фотографије са све букагијама на ногама, напомињући како је сала у судници била крцата.
Миловановић је осуђен на смртну казну за разбојништва, крађу стоке, и убиство Иконије, жене Андреје Антонића. Живановић и Ђукић су осуђени за саучесништво у убиству Иконије на вешање, док је из екипе главу извукао само Јанковић, који је добио 20 година затвора, иако је ликвидирао Ђурицу Спремића.
Ни жене нису биле анђели почетком 20. века. Најупадљивији случај био је врачаре Радојке Ивановић, која је због бајања и превара доспела у затвор. Колеге из апсане су је молиле да уврача стражаре и успава их, тако да могу да побегну на слободу.
По злу је била чувена и Јулка звана Јуца из Раље, тровачица без премца. Заводила је богате старије мушкарце, а после удаје их тровала и наслеђивала њихово богатство.
Дужна пажња у овом листу посвећивана је и жаргонима. Шатровац је био улични израз за лопова (отуд сленг “шатровачки језик”). Добар човек био је “готиван”, жена је била “треба”, мајка “кева”, затвор “мардељ”.
О квалитету часописа најбоље говори списак пера која су писала за њега попут Боре Станковића, Симе Матавуља, Јанка Веселиновића, Радоја Домановића, Јована Скерлића, Војислава Илића Млађег.
