Прочитај ми чланакПошто сам увек мислио да нема случајности у свету Божјем, верујем да није нимало случајно да је Александар Вучић, Архикловн Србије, који се ових дана хвалисао како је за три године урадио колико и Тито почео да се урушава 4. маја 2016, на дан кад је Броз отишао Богу на истину пре 36 година (зар већ има толико?).
Успех коалиције Двери – ДСС, која је, уз битну помоћ опозиције што је најзад схватила да се не морамо програмски волети да бисмо бранили народну вољу изражену на биралиштима, после свих лажи, клевета, неправди и јајарлука што им је приредила Хазјајинова медијска машинерија, заиста је почетак Вучићевог краја.
Он зна да, ма колико гласача имао иза себе, у Скупштини, без посланика својих коалиционих партнера (доследних као ПУПС, зар не?) има само 98 С(Н)С-оваца. И зна да ће Двери и ДСС бранити Устав Србије, Косово и Метохију у Србији, а сваку лаж и превару овог архилажова немилосрдно разобличавати.
Зато је Броз у покушају толико тужан, и толико му је тешко што је опозициона коалиција за коју је у 21 час 24. априла 2016. рекао да неће прећи цензус, ипак ући у Скупштину Србије.
Ко је читао Мажуранићеву „Смрт Смаил – аге“, зна да је његова коб наговештена већ на почетку, када турски моћник почиње да греши и маши: „Срамота је таквоме јунаку купит харач, не скупит харача, џилитнут се – не погодит циља“. Увек се нађе неко ко ће дохакати силнику. Али, најпре му дохака његова сопствена бахатост.
Србијански „Смајли – ага“ у срцу је већ осетио зебњу. Зна он како га воле његови најближи сарадници, и како ће га бранити кад загусти, и кад прсну огледала у којима је Вучић до сада гледао себе, верујући да је најбољи, најлепши, најпаметнији и да је све то сам открио.
А за оне који поштују Шекспира, чију четиристогодишњицу славимо ове, 2016, јасно је као дан – у Србији, после априлских избора, Бирнамска шума почиње да се креће.
