Pročitaj mi članakU Srbiji postoji jedna naročita grupa seiza i udvorica Aleksandra Vučića, ljudi koji ne biraju sredstva kad treba podržati laži i prevare svoga gospodara. Među njima se ističu hrabri jurišnici ( hrabri ne zato što se ničega ne boje, nego hrabro jer se ničega ne stide), poput narodnog poslanika Martinovića, poznatog po ogromnoj količini laži koju je u stanju da proizvede za kratko vreme.
Кад год Бошко Обрадовић у Скупштини Србије покаже и докаже куда води Вучићев пут у бестрагију, Мартиновић искочи из буџака са својим, како би Хрвати рекли, „бедастоћама“, и настоји да гледаоце замаје којекаквим измишљотинама које треба да умање значај дверјанске поруке збуњеном и ојађеном народу под сенком Вучићеве диктатуре.
Најновији пример је напад на Двери због сусрета са патриотском бугарском партијом АТАКА, које је Мартиновић оптужио да су фашисти, и тобож да су против србских националних интереса.
То прича верни измећар Александра Вучића, коме је саветник Тони Блер, крвави НАТО злочинац, и који је обневидео од сталних пријатељских сусрета са Хашимом Тачијем Змијом; то прича сеиз Лажног цара Вучића Малог, који нас полако вуче у НАТО и који ће странцима дозволити да купују најбољу земљу у Србији; то прича потрчко кловна маскираног у монарха, који је издао и продао Косово и Метохију.
Због тога и пишемо овај текст: да би читалац стекао објективну слику о балканској политици Двери, јединог политичког покрета свесног будућности овог дела света, али и Европе у целини. Да бисмо објаснили откуд Атака са Дверима, треба да се сетимо ширег историјског контекста ове приче.
Јер, Двери, за разлику од Вучића, се не баве шибицарском политиком дана и комада, него настоје да темељно поставе координате свог ангажмана. Управо због тога, молио бих читаоца да пажљиво чита овај текст, јер напредњачка таблоидност мисли није добра основа за промишљање о политичкој будућности Србије и Срба.
Део први: Вучићева маштарија и стварност Балкана
Вучић пева бриселске песме, а представља се као кантаутор
Александар Вучић је, по налогу Ангеле Меркел, парадирао са идејом царинске уније која би обухватала оне земље Западног Балкана које нису чланице ЕУ, али су укључене у Процес стабилизације и придруживања, јер су са ЕУ закључиле појединачне Споразуме о стабилизацији и придруживању.
То су: Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, тзв. Косово, Македонија и Албанија. Овакав пројекат западно-балканске царинске и економске интеграције (заједничка царинско подручје према трећим земљама, заједничко тржиште радне снаге и капитала, једнообразна законска регулатива у наведеним областима) није изворна балканска идеје, већ део општег плана о институционалној реорганизацији ЕУ и земаља обухваћених Процесом стабилизације и придруживања, који је познат под синтагмом «Европа у више брзина». И овај план је први пут званично објављен од стране европске четворке (Немачка, Француска, Италија и Шпанија) на почетку 2017. године.
Вучићеви сеизи и трбухозборци међународног канибалистичког ( пардон: капиталистичког) поретка одмах су кренули да трубе о «генијалној» идеји вође, коју је, наравно, добио по наређењу ЕУ врхушке. (1)
Озбиљни аналитичари, попут Душана Пророковића, одмах су показали због чега је ова идеја по нас крајње штетна, и чије намере стоје иза ње. (2)
Дакле, царинску унију намећу нам «стари пријатељи» Германи, с циљем да нас потчине Великој Албанији, због које се и гради пут од Ниша до Приштине ( а градиће се и према албанској обали Јадрана), и коме кличе стара «трилатералка» Зорана Михајловић (3), спремна да се докаже својим «евроатлантским» газдама.
А иза свега стоје лумени попут «билдербергера» Карла Билта, који Балкану прети ЕУ војском и привиђа Гаврила Принципа (који је то, још пре сто година знао, и забележио: «Наше ће сјени лутати по Бечу, ходати по двору, плашити господу»), вриштећи како се Русија мора спречити да утиче на Балкан. (4)
Уместо да се нађемо у загрљају с Бриселом, ми ћемо, ако се ово настави, ускоро грлити Тирану, рече Пророковић.
Писмо Вилија Вимера Герхарду Шредеру
О томе се причало одавно: пошто тзв. «Западни Балкан» никад неће ући у ЕУ, треба га приморати да робује Бриселу у некој другој форми ( при чему, наравно, иза тога пре свега стоји Вашингтон, који неће дозволити да се Русија врати на Балкан ).
О томе је Вили Вимер, својевремено потпредседник Скупштине ОЕБС-а, још 2000. године писао немачком премијеру Герхарду Шредеру: „Веома цењени г. канцелару, крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем конференцији, коју су заједнички организовали америчко министарство иностраних дела и Америцан Ентерприсе Институт (Спољнополитички институт Републиканске странке). Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО.
Конференцији су присуствовали веома високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона.
Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне: организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово; организатори су изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија; европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО.
У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи; рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата.
Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945; европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, де фацто, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања „концепта нове стратегије“ Алијансе у априлу 1999. године, односно настојање Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.
Владимир Димитријевић
Владимир Димитријевић је рођен 1969. год. у Чачку, где је завршио основну школу и Гимназију.
Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду – група за српски језик и књижевност, са општом књижевношћу (1994. год.) где је магистрирао (2010. године), а такође и докторирао (2016. године.)
Аутор је низа књига и зборника на разне теме духовности и културе.
Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана да је, наиме, код ширења задатака НАТО преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступа.
Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.
Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја. ( подвукао В.Д. )
Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору. У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права. Тврдња да је НАТО приликом напада на СР Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.
После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора. Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити. Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.
С пријатељским поздравима, Вили Вимер“
На овом скупу, била су и три човека из Србије, који су, наравно, као сатрудници НАТО Европе одбили да о истом обавесте сународнике. Али, сазнало се. (5)
Скуп 1998. године у Берлину
А ко је хтео да зна, знао је и пре тога. У Берлину је, 3. и 4. јула 1998. године, одржана, у организацији Бартелсман фондације, конференција о „Доусавршавању Европске Уније“. Конференција је била затворена за јавност, а присуствовали су јој такви моћници какви су Хенри Кисинџер и Ричард Холбрук (који је, пре завршетка исте, отишао у Београд, да настави с притисцима на Милошевића.) Једини Србин који је на конференцији поднео реферат био је владика Артемије, у чијој пратњи су се нашли представници Светског савета Срба, међу којима су били Предраг Р. Драгић Кијук и др Владимир Умељић (који се такође обратио присутнима, говорећи о Косову.)
Из стратешког документа (понављамо: недоступног за јавност) видело се да уједињена Европа из својих редова искључује не само Русију, него и Белорусију и Украјину (проглашене „сивим зонама“), а за Србију предвиђа статус „енклаве“ подложне свим врстама дробљења. После обраћања владике Артемија, који се залагао за Европу засновану на хришћанским начелима, Клаус Кинкел, немачки министар спољних послова, изјавио је две битне ствари: да „Европа није и више никада неће бити хришћански клуб“, као и то да су „Срби губитници и да ће још губити у догађајима који следе“.(6)
Тако је ЕУРОПА, ударајући на Србе, опет посегнула за Балканом, не дозвољавајући му да сам себи одреди пут у живот.
