Pročitaj mi članakNakon odmerenog i dostojanstvenog odgovora koji je Vladika bački dr Irinej Bulović uputio Episkopu zapadnoameričkom dr Masimu Vasiljeviću – a nakon njegovih grubih optužbi, u kojima ga ovaj naziva ”čudnim” i ”opasnim” portparolom Srpske pravoslavne Crkve – došlo je do daljeg nastavka ovog dijaloga dvojice arhijereja naše Crkve, ubrzo, nažalost (ali neizbežno) pretvorenog u žestoku polemiku.
С тим што је млађи од двојице наставио са личним нападима и неодмереним речима на рачун свог неистомишљеника, користећи његово нимало лако послушање у улози ”портпарола” СПЦ, а у оваквим временима.
Закачивши се за то као за лукави повод да директно нападне владику Иринеја, епископ Максим у нимало хришћанском духу (а камоли ”духу љубави”, о чему, иначе, тако често и ”ентузијастички” пише) креће да брутално напада и омаловажава свог старијег брата у Христу и сабрата по положају у нашој Цркви, као да је једва дочекао прилику да га лично нападне – а, преко њега, и скоро све остале наше владике (осим њих пар, са којима дели своје веома опасно и по много чему погубно ”мишљење”).
Наша Црква јесте духовни стуб и цивилизацијско упориште свему оном најбољем што дефинише српски народ у историји (схваћеној као ”историја спасења”) и свако урушавање јединства у њој постаје, истовремено, и фронтални напад на читав српски народ, од сада па заувек. Посебно када је реч о веома комплексним догађањима унутар органског дела наше православне васељенске заједнице, у симболичном упоришту хришћанства, у константинопољском Фанару.
Тако да овде није реч о обичном дијалогу, па затим и полемици двојице епископа наше Цркве, већ о пресудном раскршћу које нас води – ИЛИ ка истини и канонском јединству ИЛИ ка дубоком расколу и стављању у очигледну службу планетарном хегемону (оличеном у моћној западној империји, која се, већ деценијама, нескривено меша у послове и поступке цариградског патријарха Вартоломеја).
Срећом (и по Божијој Промисли), никакав раскол између помесних православних Цркава се није догодио, чак ни између оних међу њима које, из различитих разлога, нису у пуном и братском међусобном разумевању.
Све Цркве су одмах схватиле куда води неканонско ”признавање” расколничке украјинске ”цркве”, насупрот већ постојећој хијерархији и активностима од свих прихваћене Украјинске православне Цркве Московског патријархата (са митрополитом Онуфријем као њеним предстојатељем).
Овај покушај духовног и црквеног удара на само устројство православних Цркава и обавештајно-стратешка акција рушење њених неразрушивих темеља – није успео.
Ниједна помесна Црква се није придружила оваквим црквено-политичким делатностима са Босфора (а под маском некакве нео-папске улоге цариградског патријарха, који од оне почасне титуле ”васељенски” покушава да изгради ничим потврђену и ни на каквим канонима засновану улогу ”првог међу неједнакима”, какву православље не познаје, нити признаје).
То је био и разлог првог покушаја разговора владике Иринеја са епископом Максимом, који је, иза личног напада на свог некадашњег професора са Теолошког факултета, у ствари, директно насрнуо на саборну и јасну одлуку читаве Српске православне Цркве, којој, парадоксално – и сам припада.
Покушао је да за (канонски једино могућ) став читаве СПЦ оптужи њеног портпарола и тиме опроба стварно стање ствари унутар наше Цркве и, посебно, међу нашим верницима.
И да, успут, пружи и објави (”препоручи се”) своју нескривену и самовољну подршку цариградском патријарху у његовом покушају свргавања духовне и канонске равноправности помесних Цркава и увођењу личне самовоље, која се изражава додељивањем читаве прошлогодишње серије патријаршијских ”томоса”. Ови црквени акти сада почињу да служе, на кијевском попришту, као право правцато ”оружје” у (из Вашингтона испровоцираној) борби против Русије – а, самим тим, и против Руске православне Цркве и њеног духовног утицаја.
Рушећи снагу и ауторитет Руске Цркве, непријатељи руског народа – руше Русију, не само овог пута (али сада најдиректније и посебно лукавим методама)…
На покушај добронамерне, али строге опомене истог тог ”портпарола СПЦ” у његовом отвореном писму владици Максиму, овај распламсава свој гнев и наставља да се разоткрива, више ни не скривајући шта је прави мотив овог напада и у чему му то заиста смета владика Бачки.
Под формом тобожње ”реакције на учитавање непостојећих чињеница”, наводно учињено са новосадске и отаџбинске стране према њему, у свом ставу упорни и скоро па фанатични Владика западноевропски наставља своје мрачно и погубно замешатељство.
Наслоњен на ни од кога прихваћене ”закључке” самовољног ”свеправославног сабора” из 1923. године у Атини (који је, непромишљеним увођењем ”новог календара”, направио страшан удар на дотадашње црквено јединство, пре свега унутар грчке Архиепископије), тадашњи цариградски патријарх Мелетије Метаксакис, иначе модернистички настројен високи функционер масонске ложе, покушао је да успостави очигледно политичку идеју своје ”врховне власти” по свим питањима – над осталим помесним Црквама, слично као када је то, вековима раније, пробао да уради и римски папа.
Канонска ”јурисдикција над варварским областима” (из једног од ”халкидонских канона” са Четвртог васељенског сабора) не оправдава оно што се тада (1923) покушало, а онда и наставило на самозваном ”Критском свеправославном сабору” (из 2016), у коме је већ наговештено све што ће се потом дешавати (са скорашњим финалом у Кијеву, у окупираној цркви Свете Софије, када су Стејт Департмент, мајдански режим и цариградско-вашингтонски патријарх поставили лажног митрополита Епифанија Думенка на чело ове антиправославне расколничке секте).
Напоменућу да је непосредно (само пар дана) пред ове догађаје с краја прошле године, од ове псеудо-цркве ”орден Светог Андреја” добио (а после злогласног америчког сенатора Мекејна и још озлоглашенијег Џозефа Бајдена) – нико други до бивши помоћник директора ЦИА-е, Џек Девин, ”за заслуге у стварању украјинске националне цркве”.
И поред свег (удруженог кијевско-америчког) труда, на поменути ”сабор” позоришне сцене такозваног ”постављења” будућег ”кијевског патријарха” дошло је, уз све притиске и обећања – само двоје архијереја (од њих 90).
А остало је забележено, и у времену и у вечности, да је чак и она парохија у којој је несрећни Думенко одрастао (цркве Светих Архангела у украјинској Старој Задови) остала доследно и несаломљиво верна канонској Украјинској православној цркви и њеном митрополиту Онуфрију!
И сада ми у нашој Цркви имамо епископа који, без пардона, нескривено пореди аутокефалност СПЦ и украјинских расколника (уз став да је њихова независност, чак, и више канонска од оне коју је, по њему, практично ”отео” Свети Сава, ”користећи немоћ” из Цариграда у Никеју изгнаног васељенског патријарха Манојла)! И наставља, без кочења, у истом ”духу”: ”Патријарх Вартоломеј је на себе преузео велики историјски крст овим храбрим кораком”, јер оваква његова одлука, по епископу Максиму Васиљевићу, ”узноси у литургијски свет огромну већину украјинског народа”.
Са невероватним, провокативним закључком како је овај очигледни удар на вековно устројство Цркве и православља – наводно ”добро и за Цркву и за православље”!
У оваквом ставу му се испречио, а у име свих осталих архијереја наше Свете Мајке Цркве, Владика бачки, др Иринеј Буловић, и зауставио његово разуздано и нехришћанско маштање, бранећи пред оваквим ставовима јединство православних Цркава, у име истине и свега оног што нас чини следбеницима Христа и Његових апостола.
Зато пажљиво прочитајте ово (већ друго по реду) писмо једног од најбољих познавалаца канона у читавој историји наше Цркве, посвећено расколничким произвољностима овдашњег, а прекоокеанског епископа (а не њему лично).
Видећете ту да, ни ми ни наша Црква, нисмо напустили веру светоотачку, и да не треба да се бојите никакве земаљске силе, никаквих завера, уцена и притисака. Уверићете се да клевете како је наша Црква тобоже ”издала православље” постају болни бумеранг који се враћа у лице (и могућност спасења) оних који се усуђују да тврде такве ствари.
Да, постоје појединци – насупрот свим припадницима Светог Архијерејског сабора Српске православне Цркве – који лове у мутном, безуспешно покушавајући да наметну своје фантазије као ”теолошко мишљење” и наводни покушај ”црквене реформације и модернизације”.
Ти и такви ставови праве велику штету свима нама, али нас неће натерати да њих, овакве, поистоветимо са истинским и једино могућим ставом наше Цркве, који је, као и увек, на благодатној и богонадахнутој линији верности јеванђелском учењу, светоотачкој духовности и једном за свагда постављеним црквеним канонима седам православних Сабора (признатих за Васељенске, од 325. до 787. године).
Нема разлога за бригу, страх и забринутост по том питању.
Бог је уз нас и са нама, у све векове векова.
АМФИЛОХИЈЕ: Крстионица је симбол помирења, а не раскола https://t.co/hbH0P84o0q
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 8, 2019
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
