Душа је „највећи доказ да си човјек“. (Хиндуистички запис) „Душа је бестјелесна…Душа у себи посједује моћ мишљења, воље и суда…Она доноси живот.“ (Хермес Трисмегистос (Трипут Највећи), хеленизирани надимак Тота, староегипатског бога Мјесеца, науке, астрономије, изумитеља језика и других вјештина; у старогрчкој митологији, савјетник богова) „Душа је старија од тијела. Душе се изнова рађају у овом животу.“ (Платон, 427.347, старогрчки филозоф)

„О срце, ако незналица каже да ће с тијелом нестати и душа, реци јој:
цвијет ће се осушити и нестати, али сјеме остаје.“ (Халил Џубран,
1883-1931, либанско – амерички пјесник, сликар и мислилац)
„Главна опасност дигиталних технологија…јесте да дигитални
уређаји и садржај форматирају и уништавају свест…уграђеним
„удицама“ које стварају дигиталну зависност и умногоме снижавају
интелект…“ (Игор Станиславович Ашманов, 1962, руски математичар
и информатички експерт; РТ Балкан, 7.9.2023.)

Према дефиницији OECD (Организација за економски сарадњу и развој),
вјештачка интелигенција представља „машински систем способан да даје
предвиђања, препоруке или да утиче на окружење помоћу датих циљева
које дефинише човјек.“

Термин „вјештачка интелигенција“ (ВИ) (енг. artificial intelligence) први пут
је употријебио Џон Макарти (John McCarthy), 1927-2011, амерички
математичар и компјутерски научник), 1995.године. Дефинисао је као
способност рачунара или компјутерски контролисаног робота, која се
може примијенити на било коју машину која показује особине
карактеристичне за људски ум, као што су учење и решавање проблема.
Марвин Мински (Marvin Minsky), 1927-2016, амерички математичар и
један од најзначјнијих научника у области вјештачке интелигенције) је
казао да је то „конструисање рачунарских система са особинама које би
код људских бића биле окарактерисане као интелигентне.“

Међу првима који је радио на плану ВИ био је Алан Тјуринг (Alan
Mathison Turing, 1912-1954, енглески математичар, логичар и
криптограф), који је 1950.године поставио камен темељац у филозофији
ВИ. Он је сачинио предлог теста помоћу кога можемо да утврдимо да ли
је нека машина интелигентна. Ако у разговору са њом не можемо да је
разликујемо од човјека, онда се ради о интелигентној машини.
Вјештачка интелигенција је употреба дигиталних рачунара за имитацију
разумног (људског) понашања. Њен циљ је развијање програма
(софтвера) који ће рачунарима омогућити да се понашају на
интелигентан начин. Означава способност једне вјештачке творевине за
реализовање задатака (функција) на начин који је карактеристичан за
људско расуђивање. А интелигентно понашање јесте проналажење
најефикаснијег низа операција које доводе до решења проблема. Значи,
до решења се долази постепено, уз меморисање претходних корака који
се користе за исправке уколико је пређени пут погрешан. Бира се онај
корак који представља најкраћи пут до жељеног циља.
ВИ је карактеристична за машине (рачунаре) који имају могућност да
сачувају научене информације анализом ранијих података и њиховим
упоређивањем са подацима из сличних ситуација у прошлости.
Подразумијева могућност анализе великог броја података у реалном
времену.

Машинско (механичко) учење (МУ) се заснива на јединственом памћењу
претходних потеза и процедура (алгоритмима). Алгоритам је прецизан
опис начина решавања проблема (задатака), на основу низа детаљно
дефинисаних правила (процедура, поступака, упутстава). То је логички
редослед корака који воде испуњењу циља на основу, јасно и потпуно,
одређених критеријума. Алгоритми МУ се заснивају на дефинисаним
математичким обрасцима (примјеном математичке анализе, статистике,
теорије вјероватноће и нумеричке оптимизације).Поступак решавања
проблема се описује формалним (програмским) језицима (алгол,
фортран, кобол…). Програмирање се своди на саопштавање чињеница
преко погодног формалног језика.

Значи, компјутерски програми су базирани на прецизним алгоритмима
путем којих се спроводи оно што је човјек кодирао у рачунарским
језицима. Развој алгоритама омогућава рачунарима да уче из база
података. Решавање задатка карактерише систематска претрага и циљу
проналажења раније дефинисаног решења. Једном изнађено решење
програм може запамтити и искористити кад се следећи пут нађе у истој
ситуацији.

Машинско (механичко) учење је способност ВИ да креира алгоритме и
системе који се могу веома лако прилагодити новим ситуацијама и који
уче на бази искуства. То је и способност решавања задатака без3
посебног програмирања за то. Алгоритми машинског учења откривају
обрасце, уче како да предвиђају и дају препоруке.

Ово значи да рачунари не морају бити посебно програмирани за
одређени задатак. „Генеративни“ модел машинског учења (генеративна
вјештачка интелигенција) препознаје обрасце у огромном броју података
за обуку, како би на основу њих створио потпуно нову смислену
мјешавину података као, на примјер, текстуалних, вјештачки
интелигентних језичких модела.

Техником машинског учења могу да се решавају и задаци за које рачунар
није био „трениран“, у незамисливо кратком реалном времену. То је
напредак у односу на примјену логичких техника, односно процедура које
се заснивају на примјени правила логичког расуђивања (програмирања),
односно креирања интелигентних система заснованом на логици.

Дубоко учење („Deep Learning“), међутим, подразумијева повезивање
логичких структура у сложене системе налик онима у људском мозгу
(вјештачке неуронске мреже). Такве мреже су упрошћене копије
можданих структура. Значи, технике „дубоког учења“ спроводе се
примјеном алгоритама машинског учења заснованом на посебном
устројству неуронских мрежа.

Вјештачке неуронске мреже – системи представљају повезаност низа
елемената (процесора, јединица) који обрађују податке. Такви системи
имају способност да уче на ограниченом броју примјера. Сваки од њих
има локалну меморију, односно способност памћења података које
обрађује. Те јединице су повезане комуникационим каналима (везама).
Подаци који се размјењују су нумерички (дигитални).

Ради унапређивања вјештачке интелигенције, спроводе се психолошка и
физиолошка испитивања природе људског ума и развијају се све
сложенији рачунарски системи (све бржа обрада података у реалном
времену). Унапређују се вјештачки дигитални системи неуронских мрежа
који опонашају људско размишљање, односно структуру људског мозга
помоћу тзв. генетских алгоритама. Међутим, резултати су још увијек
далеко од интелигентног људског расуђивања.

Истраживања су, на примјер, показала да је проблем структурне логике
језика, односно његове синтаксе, могуће ријешити програмирањем
одговарајућих алгоритама. Али, проблем значења ријечи (семантика) је
много сложенији. ChatGPT (Generative Pretrained Transformer),
најсавременији модел ВИ за обраду језика има и способност семантичке
обраде природног језика и способност имитације људског дијалога, али је
то и даље неупоредиво са конверзацијским способностима човјека.4

Вјештачка општа интелигенција била би достигнута када би машина
могла да ријеши било какав интелигентни задатак као и човјек. Односно
када би дигитална технологија имала људски интелектуални капацитет.
Али, људска интелигенција обухвата не само логичку, него и емотивну,
моторичку, социјалну…

ВИ није способна за решавање задатака које подразумијева изричито
људске атрибуте, као што су емоционална интелигенција, размишљање
„ван калупа“, смишљање и реализација нових идеја – „креативни
послови“. За ВИ су недостижни циљеви који захтијевају дубоко
разумијевање људи и њихових међусобних односа. Способност
решавања проблема у непредвиђеном окружењу и „социјалне вјештине“
су људски домен.

Даљи развој ВИ изазива читав низ питања:

Да ли вјештачки интелигентни системи (рачунари – роботи) могу имати
душу (свијест)? Да ли је могуће креирати (само)свјесне системе чији би
интелект, „суперинтелигенција“, био надмоћан људском, тако да човјек
више не би био „најразумнија форма живота на Земљи“? Да ли такви
системи могу имати свој „унутрашњи живот“, заснован на људским
емоцијама, и бити способни да реагују различито, зависно од тренутне
ситуације, и да „читају“ људска осјећања? Да ли ВИ може преузети власт
од људи?

Одговор је – не! Покушаћу да објасним зашто.

Душа је, по дефиницији, ентитет, оно што чини живот, принцип живота,
знак живота или оно што се самим собом покреће, бестјелесна есенција
живог бића.

Божанска интелигенција у човјеку увијек ће бити ненадмашна. Још у
ембрионалној фази душа се „удружује“ са тијелом, односно оживотворује
тијело. Људски мозак је „смјештај душе“. Човјекова душа је „искра Божја“
неизмјерних капацитета, али од ње, саме и утјеловљене, зависи да ли ће
их користити за добро или против Бога. По хиндуизму, стварно биће је
душа, Концепт светоотачког Божјег Откривења подразумијева да „Творац
открива себе створеном свијету кроз дјела симболе и догађаје“.

Откривење – (са)знање долази отјеловљеним душама људским са виших
нивоа свијести (виших нивоа стварности), односно од бића која су
вазнесена (воздигнута) на виши ниво свјесности. Божански концепт
Свепостојећег подразумијева хијерархију стварности.

Божанска Свесвијест (Ријеч) је дубок и недокучив ниво интелигенције
који креира душе (живот) и, потоњу, материју. Другим ријечима, душа је
исконска, односно априорна категорија. Она је вјечна, али у тијелу
подлеже законитостима материјалног свијета. Свјесност (свијест) је
симбол присуства душе у тијелу.

Свијест је и способност човјека да мисли, да буде свјестан. То је
нормално психичко стање које нам омогућава реално доживљавање
самог себе и окружујућег свијета и самосазнање о постојању сопствене
свијести – самосвијест. Сјетимо се Декартовог „Cogito, ergo sum“
(„Мислим, дакле постојим“).

Још увијек не постоји прецизна и потпуна дефиниција свијести, што је
задатак филозофије, биологије, психологије и социологије… О природи
свијести умовали су многи мудри људи. Тако, на примјер, свијест је
„однос духа према самоме себи као појави“ (Хегел (Georg Wilhelm
Friedrich Hegel), 1770-1831, њемачки филозоф), elan vital (Анри Бергсон
(Henry Bergson), 1859-1941, француски филозоф), „стање сталног
потока без краја“ (Едмунд Хусерл (Edmund Husserl), 1859-1938,
њемачки филозоф јеврејског поријекла)…

Навешћу и неколико цитата:

„Мој мозак је само пријемник. У Универзуму постоји једно језгро из којега
добијамо знање, снагу, инспирацију…“ (Никола Тесла).

„…математичко размишљање (и свјесно мишљење уопште) (је) нешто
што се не може обухватити било којим чисто рачунарским моделом
мишљења…“ (Роџер Пенроуз (Roger Penrose), 1931, енглески
математичар, физичар и филозоф науке).

„Ниједан рачунарски систем није сам по себи довољан да неком систему
подари свијест. Укратко, програми нијесу свјесни и они сами по себи
нијесу довољни за посједовање свијести.“ (Џон Серл (John Rogers
Searle), 1932, амерички филозоф).

„Не постоји ништа што знамо толико интимно као искуство свијести, али
исто тако не постоји ништа што је теже објаснити.“ (Дејвид Чалмерс
(David John Chalmers), 1966, aустралијски филозоф).

Вјештачка интелигенција је постала стварност. Системи, засновани на
неуронским мрежама, замјењују људе у разним доменима и испуњавају
задатке које људи, на тако брз и ефикасан начин, не могу да ријеше. Али,
памет је привилегија човјека, а вјештачки интелигентни системи раде
онако како их је човјек осмислио. Они су способни да извршавају
сложене задатке, али на начин како их човјек поставља.

Роботи зависе од човјека. Изворе напајања, податке који се уносе у базу
података, начин обраде података одређује човјек. Другим ријечима, људи
снабдијевају рачунаре подацима, програмирају начине обраде података
(алгоритме), дефинишу алгоритамске циљеве. Машине, као хардвери са
ВИ или софтвери, нијесу аутономна „бића“, већ људски „производи“. Не
могу бити злонамјерни роботи него људи који управљају њима. Нијесу
опасне машине већ људи који рукују њима.

Нажалост, достигнути степен вјештачке интелигенције има и своју,
негативну страну. Техничко- технолошки развој је немогуће зауставити,
али је губитак радних мјеста његова законита последица.

Дигитална револуција, то јест стварање глобалног постиндустријског
информационог друштва (масовна роботизација и компјутеризација,
увођење нових нано, био и информационих технологија (NBIK
технологија)) законито изазива промјену свијести и природе човјека, те
промјену система вриједности у социјалној и културној сфери.

Опасност од даљег развијања вјештачке интелигенције са састоји и у
реалној могућности да мали и ексклузивни круг људи – глобалиста
(западних мегакапиталиста) контролише и злоупотребљава њену
примјену, не за добробит човјечанства, већ за овладавање планетом и
поробљавање људи. ВИ доприноси и „ефикаснијем“ вођењу ратова „на
дистанци“, односно усавршавању оружја за масовно уништење.

Зато је задатак над свим задацима западне „елите“ стварање вјештачке
интелигенције или „Надразума“. Циљ је успостављање новог
робовласничког друштва и наметање трансхуманистичког погледа на
свијет. То подразумијева трансформацију човјека у чиповано биће, са
„киборг свијешћу“, које би било интегрисано у свјетску информациону
мрежу преко које се контролише цијело човјечанство. Киборг је
скраћеница од кибернетски организам, као спој човјека и машине
(компјутера), који се састоји од природних (биолошких) и вјештачких
дјелова.

ВИ „доприноси“ и усавршавању западне глобалистичке културе која
производи отуђеног човјека као изоловану јединку. Та „култура“,
легитимизацијом гријеха, „убија“ Бога у човјеку. Човјек се претвара у
примитивног потрошача, лишеног људске свијести и савјести, личног и
националног идентитета и жеље за отпором. То олакшава контролу и
појединаца и човјечанства.

И, већ цитирани Игор Ашманов, тврди, да смо захваљујући развоју ВИ,
сви под „мјерама“ (контроле, односно надзора). Зато је, каже, неопходна
„дигитална хигијена“, као заштита од „менталних вируса“.
ВИ доприноси стварању ауторитарног „раја“ и општој дебилизацији
(распамећивању), односно одучавању човјека од потребе да мисли, учи и
памти. Људи се враћају у колективно „скривљено незнање“, или
„скривљену инфериорност“. Без потребе и обавезе за стварање
сопственог независног мишљења и идеја, човјек постаје несвјесни
аутомат, пуки корисник. Истовремено, сузбијају се креативне
способности нелојалних и масовно (глобално) производе и шире
дезинформације (лажне вијести).

ВИ помаже и усавршавању тзв. електронског криминала (сајбер напади),
те повећању несигурности база података и повредама ауторских права.
Зато је неопходно хитно међународноправно регулисање надзора над
системима вјештачке интелигенције због могућих погубних последица по
међународни мир и безбједност и људска права и слободе, уз прецизно
дефинисање појма вјештачке интелигенције. Ургентно је успостављање
међународног система безбједности и регулаторног тијела за надзор
система ВИ, као и институција способних да управљају „драматичним
економским и политичким поремећајима које ће ВИ изазвати“, у циљу
спријечавања злонамјерног коришћења. Ово подразумијева и ефикаснију
глобалну заштиту података о личности.

Такође, неопходно је успостављање етичких стандарда коришћења
достигнућа ВИ, прије свега, ради заштите људских права и слобода.
Јер, ако вјештачка интелигенција постане, међународноправно
нерегулисани, потпуно интегрисани дио глобалистичке бирократске
мреже, биће мало маневарског простора за (само)заштиту.
Једини пут спасења је Божји Пут. Али, Бог је са нама само ако је у
срцима нашим.

Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и
дипломирани економиста, из Подгорице

Светски економски форум захтева 3,5 билиона долара годишње за спас планете…https://t.co/ggFHdyxmTz

— СРБИН инфо (@srbininfo) December 30, 2023

Извор: srbin.info

Ознаке: вештачка интелигенција, Милан Гајовић