Pročitaj mi članakU utorak, 17. jula navršilo se tačno sto godina od pogubljenja ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova i carske porodice. Ko je i kakav je bio poslednji ruski imperator, čijom smrću je i Srbija izgubila moćnog i iskrenog zaštitnika?
Можда је најбоље почети од констатације члана некакве бољшевичке комисије која је имала задатак да, пошто-пото, нађе неко Николајево сагрешење, како би бар мало оправдали планирани злочин. Нису га нашли, а тај је рекао:
Фото: П.М.
– Па, овај човек је анђео!
Можда он и није био анђео, али они који су га погубили, заједно са супругом и петоро деце, радили су ђаволски посао. Бестијално су стрељани и тада је Русија сломљена, што се, посредно и непосредно, одразило и на нашу државу. О томе се прошле недеље говорило у згради Ректората Универзитета у Београду где је у среду организован округли сто са темом „Цар Николај Други Романов – омаж владару и свецу“, на коме су учествовали проф. др Иванка Поповић, новоизабрани ректор БУ, др Зоран Мирковић, професор правне историје на Правном факултету, др Борис Милосављевић, виши научни сарадник Балканолошког института САНУ, архимандрит Михаило Биковић и Виталиј Тарасјев, старешина Руске цркве у Београду.
– Данас није лако схватити императорско достојанство, пошто оно у хијерахији државних положаја превазилази оно што се може видети данас. Након безбројних револуција у 20. веку, пошто су револуционари могли и лично да искусе револуционарну правду, а многи јасно да сагледају како непријатељи једне државе могу успешно да организују пропаганду против законите власти те државе, финансирају сепаратистичке покрете и обојене револуције, а потом одрже и „праведна“ суђења, сада се, са временске дистанце, боље може сагледати против каквих се непријатеља нашао у борби Николај Други – каже др Борис Милосављевић.
Николај Други је на престо ступио 1894, након изненадне смрти свог оца, Александра Трећег. Крунисан је у московском Кремљу 1896. За време његове владавине прослављена је 300. годишњица царског дома Романових 1913. године. Вођена су два рата, руско-јапански и Први светски рат, и догодиле су се три револуције – 1905, и потом фебруарска и октобарска 1917. године која је, под паролом јединства Русије, заправо исту бацила на колена са којих ће устати тек после седам деценија, овај пут, комунистичког самовлашћа.
Фото: П.М.
– Тачно је да је фебруарска, Привремена влада, ставила у притвор цара у Царско село, али га је октобарска убила, као што је из идеолошких разлога убијала руски народ, од свештенства и монаштва, преко дворјанства и официрског кора, генерала, либерала, привредника, универзитетске интелигенције, све редом до кулака, а потом и даље козака, сељака, радника. Пре пар година, председник Русије Владимир Путин је веома оштро говорио о резултатима делатности и идеја вође Октобарске револуције Владимира Лењина:
„Постављена је атомска бомба под зграду која се зове Русија, и она се потом урушила. Светска револуција нам није требала“ – подсећа др Милосављевић, и напомиње да је од дана ступања на руски царски престо Николај Други за Србе био исто што и његови преци – заштитник српског народа, православља и свих Словена.
Литургија и литија у Београду
У Београду је у уторак, на дан страдања Свете царске породице Романов служена Света архијерејска литургија у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану. Служио је патријарх српски Иринеј са свештенством Руске и Српске православне цркве, након чега је одржана свечана литија која се кретала Булеваром краља Александра, преко Трга Николе Пашића и Улице краља Милана до споменика Светом цару Николају Други у Девојачком парку.
Пред Први светски рат Русија је током јулске кризе пружала дипломатску заштиту Србији, бранећи је од аустроугарске и немачке дипломатије и медијских напада, а када је избио рат, Русија је учинила све да нам се нађе.
– Крајем јула 1914. регент Александар Карађорђевић је, говорећи о великим силама, пре свега подвукао „осећања која инспиришу Русију и милостиво саопштење цара Николаја Други да Русија ни у ком случају неће оставити Србију на цедилу“. Русија је пружала помоћ у оружју, војном материјалу, храни и војсци. Различитим српским захтевима излазио је у сусрет непосредно цар. Некада је на дипломатске депеше које су преносиле захтеве српске стране за новчану помоћ записивао „треба помоћи“.
Када се српска војска, исцрпљена од ратовања након преласка Албаније, нашла на обалама Јадранског мора, беспомоћна и без хране, руска страна је неуморно инсистирала на њеном спасавању. Регент Александар се обратио цару Николају из Скадра децембра 1915. са молбом да „високом интервенцијом“ код савезника утиче да се спасе српска војска и он је све учинио да савезници осигурају морски пут у Јадранском мору. Русија Николаја Другог остала је верна изјави Александра Првог, датој 1813, да он неће препустити Србију вољи судбине. Цар Николај је послао телеграме да је неопходно помоћи српској војсци да се превезе на Крф британском краљу Џорџу Петом, свом брату од тетке, и председнику Француске Поенкареу, на које су они ускоро позитивно одговорили – каже др Милосављевић.
Наравно да ти односи нису увек били идеални с обзиром на то да је Русија била велика међународна сила и некада је деловала у складу са својим глобалним интересима, па би се Србима, попут устаницима из Првог српског устанка, често чинило да Русија за Србију не чини колико би могла и колико би требало. Међутим, оно што је Русија склапајући мир са Отоманском царевином у очекивању рата са Напоелоном испословала за Србију биће ембрион наше будуће државе. Др Зоран Мирковић, професор правне историје, подсећа на 8. тачку Букурешког мира у којој је први пут после векова ропства под Турцима поменута аутономија за Србију, која ће касније на Берлинском конгресу 1878. године добити самосталност.
Фото: П.М.
– Чињеница је и да је руски владар, иако сам самодржац, утицао на ограничење власти српског династа кнеза Милоша, што је озваничено тзв. Турским уставом из 1838. године – каже др Мирковић.
Царевина Русија је била верни савезник Србији до свог пада 1917. године, а њеним нестанком нестао је и главни покровитељ и ослонац Србије. Међутим, и та трагедија руске државе и њеног владара и народа имала је, посредно, добробити за Србију. Милионска река изгнаника из Русије имала је и свој рукавац према тадашњој Краљевини Срба Хрвата и Словенаца. Тада је у Србију стигло око 40.000 махом умних и образованих Руса, који ће својим знањем дати велики допринос просперитету српске државе.
Ликвидација
Царска породица (цар Николај, његова супруга царица Александра и њихово петоро деце – царевић Алексеј и књегиње Олга, Татјана, Марија и Анастасија) брутално су стрељани и измасакрирани бајонетима 17. јула 1918. године, у кући инжењера Ипатјева у Јекатеринбургу коју су бољшевици назвали „кућом посебне намене”. Та кућа ће крајем седамдесетих година прошлог века бити срушена јер су власти процениле како постаје поклоничко место за народ, а акцијом је, као шеф уралског обласног комитета Комунистичке партије, руководио потоњи председник Русије Борис Јељцин.
Према доступним подацима, злочин је извршило једанаест егзекутора, међу којиме је било и неколико плаћеника из Мађарске, а цара и царевића је лично убио Јанкељ Јуровски који је после био високи функционер совјетског режима. У тренутку погибије цар Николај је имао 50 година, а његов син, царевић Алексеј само 12. Идеја бољшевика је била да се затре сваки траг постојања Романових, па је у наредном периоду убијено још десеторо чланова ове породице, међу којима су били и царев брат, царичин стриц и сестра.
Иначе, тела Романових су раскомадана и спаљена у једном запуштеном руднику код Јекатеринбурга, остаци су накнадно спржени сумпорном киселином и бачени у окно које је уништено гранатама. Сахрана царске породице обављена је 80 година после погубљења 17. јула 1998. године у цркви светог Петра и Павла у Санкт Петербургу, али Руска црква никада није признала да су то остаци Романових, које је као свеце канонизовала Руска загранична црква 1981. године, да би то исто учинила и Московска патријаршија пре 18 година.
