Вечност Косова

Марко С. Марковић

07:40 27.06.2023.

Проучавајући архиве негдашње аустријске војске, Срби су пронашли да је начелник аустроугарског генералштаба, генерал Бек, закључио 1895. године да су Косово и Македонија, а не Цариград, стратегијски кључ Балкана

Убиство

Иза те медијско-политичке завесе, која је за Србе постала врло провидна, крију се реалне стратешке намере руководилаца Новог светског поретка које доводе у питање животни опстанак српског народа. Титова смрт и, касније, пад Берлинског зида су обележили радикалну промену америчких стратешких планова. У очима западних стратега, Титова Југославија је била пион на шаховској табли против Москве. Јер чак и кад се Тито помирио са Хрушчовом, Југославија је остала независна од Совјетског Савеза, као потенцијални савезник Запада. После Титове смрти, а нарочито после рушења Совјетског Савеза, Југославија је изгубила разлог постојања и нашла се на стратешки празном простору, без ичије подршке. За Американце је постало далеко уносније да, у сагласности са Ватиканом, Немачком и исламом, одмах преузму ствар у своје руке. Тиме је Америка постигла двоструки циљ: спречила је руски утицај у том делу Европе и дошла у положај да Европу држи у шаху. Стога неки српски војни стручњаци мисле да је Америка била спремна да интервенише на Косову још 1981. године, да су шиптарске демонстрације трајале нешто дуже. Овако, требало је чекати да председник Буш поново потпали пожар на Косову својом изјавом 1989. године: „Остајем забринут због етничких Алабанаца на Косову. Албанци су поносан и храбар народ чија права морају бити заштићена.“ Неки угледни српски пофесори су запамтили да је амерички министар спољних послова, Џемс Бекер, 1991. духовито изјавио да Србију „треба свести на преткумановску Србију“.А то је било у потпуном складу са планом о „новој архитектури Европе“ који је председник Буш објавио исте године. Уосталом, закључак Комитета за спољне послове Конгреса САД из 1992. године недвосмислено потврђује да је пожар на Косову био један од циљева америчке политике: „Активирати Косово, кад год треба издејствовати уступак Београда“.Да тај програм није остао мртво слово на хартији, могло се видети већ на православни Бадњи дан, јануара 1993, када су Американци послали Србима ултиматум: „Не дирајте Косово“, тако да је Југословенска армија морала прогласити максималну узбуну.

Затим је дошло и до конкретних војних утврђивања на терену: стварања америчких војних база у Македонији, под изговором нужне одбране од „северног суседа“ и у Албаније, где су 1996. одржани заједнички војни маневри трупа НАТО-а и албанске војске.С обзиром на планинске просторе будућег фронта, том приликом је испитана могућност преношења трупа и ратног материјала хеликоптерима. По предвиђањима српске војске, у америчком програму постоји жеља да се на сваки начин запоседне аеродром у Приштини који је за њих од непроцењиве вредности, као што су већ успели са аеродромом у Тузли који је данас највећа америчка војна база на Балкану.У сваком случају, њихов циљ је да се српско-арбанашки сукоб што више заоштри, како би интервенција НАТО-а постала тобож неизбежна. Зато до сада нико није покушао да смири шиптарски тероризам који би једино престао кад би га западне силе јавно осудиле. Међутим, западни државници теже да тероризам прикажу као арбанашку ослободилачку герилу, а искључиво оптужују Србе и од њих захтевају да повуку своје трупе. А то је велико охрабрење за Шиптаре који су претходно били поучени примером Словеније, Хрватске и Босне.

Треба имати у виду огроман стратешки значај Косова и Метохије. Проучавајући архиве негдашње аустријске војске, Срби су пронашли да је начелник аустроугарског генералштаба, генерал Бек, закључио 1895. године да су Косово и Македонија, а не Цариград, стратегијски кључ Балкана. По њему, Балкан је пао под турску власт после битке на Косову, а не после заузимања Цариграда. значи да поседовање те области обезбеђује превласт на Балкану.То су такође врата за продор у Панонску низију и Европу. Поред тога, Космет је истовремено главно упориште тзв. „исламске трансверзале“ која иде путем: Цариград – Приштина – Нови Пазар – Горажде – Сарајево – Бихаћ – Велика Кладуша, а за време Османлијског царства се протезала све до Беча.Српски војни стручњаци сматрају да се „великоалбански државни пројект поклапа са стратешким пројекцијама великих сила везаним за Балкан, због чега има њихову несумњиву подршку“.Према томе, евентуално повлачење Срба са Косова не би изменило њихову даљу судбину него би само допустило Американцима да постигну свој почетни циљ без капи крви. Питање да ли би арбанашка инвазија изазвала балкански рат остаје отворено. Од тог исхода зависи да ли би се Турска вратила на Балкан или би на догађаје утицала посредно, преко Албаније и Босне. Било шта да се деси, слабљење Србије би сви њени суседи искористили да придобију мањи или већи комад њене лешине.Могуће је да би стварност превазишла жељу Џемса Бекера да се Срби врате у границе преткумановске Србије, те да би то био „коначан пораз српског народа или његов нестанак са политичке сцене“.

Кад сам прошле године у Петроварадину за „Округлим столом“ изјавио да је „Српски народ осуђен на смрт“, мени су касније неки од присутних приметили да претерујем. А ако данас, поводом Косова, слушају претње државника великих сила и виде њихову спремност да бомбардују Србију, мора им пући пред очима да Србима не остаје други избор од онога на који је својевремено указао француски генерал Башле у Сарајеву: „Путничка торба или мртвачки сандук“.С том разликом, што је пред Србима пут све ужи. Данас нам отимају Косово, нашу свету земљу, где ће велелпне српске манастире Шиптари сравнити са земљом или претворити у џамије. Сутра ће нам отети Црну Гору, па онда Војводину. Најзад ће се и Бугари сетити свога средњовековног царства, не били нам отели источну и остатак јужне Србије. Шта ће нам после тога остати? Београдски пашалук или неки комадић земље мањи од тог пашалука? Оптужени због „великосрпства“, остаћемо прикљештени између Велике Хрватске, Велике Босне, Велике Албаније и Велике Бугарске, а, можда, и Велике Турске. Пред том катастрофом, човек се пита да ли би боље било да су Срби погнули шију и остали покорно под турским ропством. Не би милиони наших јунака, невиних жена и деце дали своје животе узалуд. Јер овако, они су гинули са илузијом да спасавају и ослобађају свој народ, а ми смо рођени само да бисом сагледали њихову илузију и бесмисленост њихових жртава. Не јавља се у мени први пут та мисао. Шестог парила 1941. нашао сам се поподне са оцем у београдској Скадарлији. Под бомбардовањем немачких штука, у једном тренутку, рекох му: „Зашто си ме довео на овај свет?“

„Кнез овог света“

Страшно је ово што се с нама догађа и можемо да разумемо боље него икад шта су осећали и преживљавали наши преци уочи битке на Косову пољу. Али ако су они за нас остали неумрли, то је стога што су знали да надрасту своју драму, што су својој трагичној судбини дали дубљи смисао од стратешких и политичких запажања. Они су крајњи одговор нашли у својој вери у Христа. Одговор и охрабрење које је Србима помоглo да у току пет векова сачувају нетакнуту своју верност православљу, своје родољубље и своју жеђ за слободом. Зато не смемо допустити да нас очај обузме, него морамо поћи за њима, јер су нам велики завет оставили и непресушан извор показали.

У опису данашње ситуације српског народа, видесмо да се наши непријатељи служе лажима како би оправдали убиство које над нама хоће да изврше. Лаж и убиство, зар нам то ништа не казује? зар ту није оставио свој траг „кнез овог света“? „Ваш је отац ђаво – рекао је Христос својим гонитељима – и жеље оца својега хоћете да чините: он је убица људски од почетка и не стоји на истини, јер нема истине у њему. Кад говори лаж, своје говори јер је лажа и отац лажи“ (Јов. VIII, 44). Правде ради, сетимо се да је, непосредно после Другог светског рата, швајцарски калвиниста Дени де Ружмон приметио у својој књизи У загрљају ђавола да се слабост Американаца састоји у томе што не верују у ђавола.Но, далеко пре њега, француски песник Шарл Бодлер нас је опоменуо да је ђаво најлукавији и најопаснији кад људе убеде да не постоји. У међувремену, Американци су се свакако морали уверити у његово постојање, јер само знају да лажу и разговарају. Римљани су били насилници и силеџије, али су за собом такође оставили културне споменике којима се свет и данас диви. Америчка владавина над светом оставиће за собом лаж и смрт. Почев од геноцида над Индијанцима, робовласништвом над црнцима, прославили су се атомском бомбом и зверствима у Вијетнаму, где су читава насеља спаљивана напалмом. Почетком 1941, послали су у Београд свог пуковника Донована да би Југославију гурнули у рат. Највећа сила на свету није још била спремна да заратује, па је зато требало што пре жртвовати Југославију. У знак захвалности, на крају рата су нас предали комунистима, као и половину Европе. А од како су постали апсолутни господари света, свуда сеју неправду и насиље. У њиховом речнику нема светије речи од слободе – „Freedom“ – а народи у свету откривају да је њен једини смисао „право јачег“.

Проучавајући дела Достојевског, књижевни критичари су пронашли да јунаци његових романа, поседнути злим дусима, привидно моћни, ту моћ пројављују искључиво у разарању, јер иначе не носе ништа друго у себи осим своје труле природе. Стога су уједно и страшљивци, кукавице. „Пошто је по себи немоћан – вели један теолог – демон је страшљив. Да би прикрио своју немоћ, демон се храбри хвалисањем, буком, гестикулацијом, лажним успесима, увредама или псовкама.“ У скоријој прошлости смо имали такав пример у Босни. Био је то амерички генерал Шаликашвили, шеф генералштаба, који се понашао охоло и бахато, као турски паша. Пошто су се Срби усудили да протестују против хапшења српских официра, Шаликашвили им је одговорио осионо, са једва прикривеном претњом: „Они који уображавају да могу претити трупама Ајфора, љуто се варају. “А неколико дана касније, да би појачао провокацију, адмирал Лејтон-Смит се сликао са фотографијама српских војника и официра оптужених за ратне злочине.Колика је то храброст, може се замислити кад се има у виду да су – осим тоталне надмоћи у наоружању – Американци, са својим хрватским и муслиманским савезницима, у случају сукоба са Србима у Босни, могли располагати на терену са четири војника против једног српског.Да је однос био један „савезнички“ војник према једном српском, амерички јунаци би се сакрили у мишје рупе.

Ово што се с нама збива деведестих година овог века нас мора побудити на размишљање. Кад се, са Американцима, подигао читав свет против нас, једног малог народа, биће да нешто вредимо. Пре више од двадесет година, у својој књижици Тајна Косова написао сам неколико речи о томе, па ми допустите да поновим: „Варка је ако се мисли да само негативне силе делују у историји, ако се сметне с ума онај њен други, свештени вид, ако се пренебрегне сила Духа. Јер то је била и остала прва и највећа сила у свету /…/ Знају Христови непријатељи боље од нас какву силу имају пред собом, па је крајње време да и ми постанемо свесни силе којом располажемо. Та невидљива сила држи свет искупљујући га крвљу мученика и молитвама праведника. Без њих и без свакодневног понављања христове жртве кроз свету Тајну Евхаристије, не би земља опстала ни један дан. Силе зла су зато и набујале до невиђених размера што су силе добра јаче него икада.“

Зато, попут косовских Срба, можемо да се усправимо и Американцима упутимо следећу кратку поруку. „Не бојимо се ми вас, јер је Христос рекао: ‘Не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити, него се бојте Онога који може и душу и тело погубити у паклу’“ (Мт. Х, 28) Ви сте до сада били само лажни апостоли Христови, по примеру сотоне који се претвара у анђела светла (II Кор. XI, 14). А нама је владика Николај поверио да смо „бројно мали, али духом велики народ“. И постоје докази да смо духовно већи од вас, јер за собом остављамо веће духовно наследство: стотине цркава и манастира на релативно уском простору Косова и Метохије, међу којима се налазе и ремек-дела црквене архитектуре и сликарства. А то сведочи да је наша културна баштина несравњено богатија од ваше, јер ви тога немате на читавом америчком континенту, осим споменика Астека и Маја који нису ваше дело. Кад би Америка живела још хиљаду година, не би достигла уметничка дела која су Срби остварили за нешто више од два столећа. Нема сумње да је и то један од разлога због којих хоћете да нас уништите и збришете све наше културне творевине са лица земље, јер вас је стид што сте ви – највећа светска сила – духовно мањи од једног малог народа.

Не знам шта би Американци могли одговорити на ову поруку. Да су заиста велики народ, они би нам одговорили својим покајањем. Али једини одговор једног „бројем великог а духовно малог народа“ ће бити бомбардовање, значи опет убиство. Јер оно што је за српске непријатеље битно, то ипак није српска културна предност, него чињеница су Срби хрстоносци, носиоци једине праве вере. Па живе у заблуди да ће истребљењем Срба, а затим Грка и Руса, искоренити и православну веру. И ту човекоубице постају богоубице. Ђаво не признаје да је Христос „победио свет“ и тражи Његово друго Распеће.

Да су незнабошци и неправославни хришћани схватили годину 2000. као ново Распеће Господа Исуса Христа јасно сведоче многа збивања између 1996. и 1998. године. Све је то одавно предвидео К. С. Луис у својој књизи Ђаволска тактика.Тамо ђаво предлаже да се измисли тобож „историјски Христос“, да би се обезвредили стварни извори о Њему који безбожни критичари представљају као „касније деформације и додатке“. Баш тако поступа амерички писац Норман Мајлер који пише Христову човечанску биографију у првом лицу.Али не само он. У Француској, већ у другој години, за цело време пасхалне недеље, у телевизијској емисији „Corpus Christi“ („Тело Христово“), истакнути католички и протестантски теолози, у заједници са јеврејским, приказују Христа као обичног човека, а четири Јеванђеља као накнадне измишљотине.Један од закључака је да су, крајем првог и почетком другог века, хришћанске црквене општине преудесиле Четворојеванђеље да би неправедно оптужили Јевреје за Христову смрт. У истом смислу био је организован теолошки колоквијум у граду Тулузу, још у новембру 1996. (ове године штампан под насловом Христов процес или јеврејски процес) који долази до истих закључака.Не само да нико од званичних представника Ватикана или протестантских цркава није устао против те безбожничке завере, него се, према најновијим вестима француске католичке штампе, сазнаје да су у новом издању католичке „Библије из Јерусалима“ из Посланице Римљанима Св. Апостола Павла избачена сва места која су наводно имала „антисемитски карактер“.

Није онда чудо што се нова антихришћанска најезда на Косову подудара са новим Распећем Исуса Христа. „Кнез овог света“ се опет вара мислећи да физичка смрт може убити дух. Као 1389. године на Косову, Срби се поново морају повезати са Христом, уверени да ће онај који са Христом страда са Христом и васкрснути. Тако је било после петвековног ропства, тако ће бити и овога пута, па макар наша будућа историјска смрт трајала неколико векова. Ако се на свету нађу само петорица Срба са православном вером у Христа, Србија ће изнова васкрснути и оживети. „Јер – по речима Светог Апостола Павла – кад смо једнаки с Њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем“ (Рим. VI, 5).

Марко С. Марковић, Православље и глобализација (одломак из есеја Вечност Косова, стр. 197-206), Catena Mundi, 2023, Београд