Прочитај ми чланак
– Зашто неко жели да се толико удаљи од света? – чудио се Едуард. – Постоји толико удобних скитова и манастира где је све сређено, намештено, где је, на крају крајева, доступна медицинска помоћ.
– Да ли би желео да служиш тамо – упитао је Флавијан оца Димитрија, показујући руком на ту ћелију.
– Желео бих – замишљено је одговорио Лао Ди.
– А ти? – Флавијан се обратио Игору.
– Наравно! Још како бих желео – одговорио је Игор без размишљања. -Само што ме отац Никифор не би благословио да будем испосник, нисам још спреман…
– Ето вам одговора – Флавијан је погледао Едуарда. – И ја бих хтео, да нисам свештеник. Тамо је Бог ближи. Зато монаси и одлазе тамо…
Едуард је погледао Флавијана, Игора, оца Димитрија некако дечјим, задивљено-усхићеним погледом, ћутке заклимао главом и ставио фото-апарат у футролу. Кренули смо даље. Стаза је поново почела да скреће ка шуми. Притом, шума је била старија и потпуно се разликовала од оне кроз коју смо ишли након скита свете Ане. Та шума је била листопадна, прилично густа, али у исто време некако прозрачна. Док је ова шума у коју смо се сада упутили подсећала на декор неког мистичног филма или бајке – ретко, старо и квргаво дрвеће са полуголим крупним корењем и многобројним спутаним испреплетаним гранама, жбунови међу њима, мале јелке ту и тамо, а под ногама дебели слој лишћа помешан са поломљеним гранама и камењем.
– Само нам још фали сусрет са неким шумским дивом – мрачно сам се нашалио видећи и да су моји сапутници приметили чаролију овог места.
– Ево га – Владимир је показао руком на некакву прљаво-црну гомилу на хрпи камења поред пута. Гомила се мрднула и постало је јасно да је то био некакав живи створ. Инстинктивно смо се зауставили и приближили једни другима. Игор је неприметним покретом збацио ранац са леђа и зграбио нож десном руком. Створ који је седео на камену је поскочио са њега и препречио нам пут. Звер је личила на човека. Личила је, пре свега, по кукастом квргавом носу, буљавим прљавожутим очима и дугачким висећим рукама, којима је махала горе-доле као стара крволочна птица. У целој тој појави било је нешто демонско. Звер није имала предње зубе, већ само чврсте очњаке на обе вилице. Отворила је своје гнусне чељусти и просиктала промуклим и одвратним гласом:
– Где то идете?! Идете ли у Метаморфозу?! Метаморфозу желите? Идите, идите, поломите себи тамо и руке и ноге! И кичму сломите! И ребра! И вратове! Све сломите себи! Ускоро нећете ићи тамо! Пузићете по подземљу! Ускоро ћемо свуда ићи и шетати! Еех, шетаћемо! – створ је радосно заиграо неким сатанским плесом.
Сви смо се скаменили. Били смо као паралисани, толико је неочекивано било ово виђење, да нисмо знали шта да урадимо. Игор се први освестио.
– Оче! Благослови да завршим са овим.
— Немој — Флавијан је подигао руку и широким покре том прекрстио злобну утвару. Исто то је за њим поновио отац Димитрије.
— Нека васкрсне Бог и нека се развеју непријатељи његови… — баћушкаје почео да чита молитву Животворном крсту.
Утвара је престала да игра, зауставила се, погледала нас погледом пуним мржње, испустила ужасни крик и заронила у жбун. Сви смо почели да се крстимо.
— Оче Флавијане! Шта се то управо десило? — обратио се баћушки побледели фотограф Едуард. — Да ли је то био човек или не?
— Ко ће га знати? — одговорио је Флавијан — можда је некада био човек, можда је неки монах-сиромах који је полудео или још нешто… Али сигурно не доноси Божји благослов!
— Било би чудно да нас на овом путу прате анђели — насмешио се отац Димитрије. — Мислим, у њиховом видљивом облику. Вероватно се носиоцима зла наше путовање не допада! То је добро!
— Зашто је то добро? — упитао је Едуард.
— Зато што ђаво мрзи све оно што човеку доноси било какву душевну корист, па се труди да им смета у сваком добром делу — одговорио је Флавијан.
— Баћушка сматра да ако ова звер коју смо видели има демонску основу, из тога следи да нам наше успињање може донети праву душевну корист. Хајде, браћо да појачамо молитву Исусову, има још да се иде, а већ почиње да се смркава…
– Каква је то молитва Исусова? – упитао је Едуард Флавијана.
– Господе Исусе Христе, помилуј ме! – одговорио је баћушка и, почепркавши по џепу своје ризе, извадио је малу бројаницу са тридесет чворова. – Ево, узимате овако, прстима, један чворић и изговарате у себу ову молитву, затим следећи чворић и опет молитву, и тако све док не стигнете до крстића. А на крстићу реците: „Пресвета Владичице Богородице, спаси ме грешног!“ и опет у круг молитву Исусову.
– Добро! – Едуард је са радошћу узео бројаницу. – Пробаћу. А да ли се сви тако молите?
– Покушавамо… – одговорио је Флавијан. Наставили смо успињање.
(Башта Балкана)
