Савремено војвођанско аутономаштво представља себе као настављача рада кружоока неких српских политичара с подручја данашње Војводине. Ти малобројни људи су, у доба Краљевине Југославије, из различитих приватних разлога, маштали да се супротставе режиму у Београду. Пошто међу народом на територији Војводине уопште нису имали подршку, политички ослонац су тражили у Самосталној демократској странци Светозара Прибићевића и Хрватској сељачкој странци. Ову војвођанску политичку збрку, управо су хрватски политичари и медији прозвали пречанским фронтом.

Мој се отац дао у родољупце, надајући се да ће добити службу. То је добро, него је моја партија пропала. Чудо ми је с ким се помешао … с којекаквим банкротима и трговцима…

„Родољупци“, Јован Стерија Поповић

Војвођански аутономаши су данас слабо видљиви јавности, скривени у политичкој коалицији с режимом Александра Вучића. У свом локалном раду, покушавају јавности да се представе као „познаваоци“ традиција Војводине, о којој, иначе, појма немају. Стога је дошло време да јавност подсетимо на то да је историјски пречански фронт из доба Краљевине Југославије био само једна политичка збрка коју је било немогуће уљудно организовати и да унутар ње никад није било јасне идеје, политичке визије или става о Војводини.

Малобројни учесници те збрке нису никад имали доследан и јасан политички став чак ни о својој политичкој улози. Једноставно, они нису знали шта хоће ни са Војводином, ни са собом.

Тешке прилике у Војводини после Првог светског рата

После прикључења (присаједињењe je касније употребљен израз) 1918. г. појавили су се политичари незадовољни економским приликама и разматрали су политичко уједињење Војвођана. Дака Поповић је забележио да су нарочито трговцима с подручја бивше Аустроугарске сметали недостатак конјуктурних послова и други видови лаке зараде. Неки политичари с територије данашње Војводине размишљали су да политички групишу Војводину по узору на босанске муслимане и словеначке клерикалце, али су од тога брзо одустали. Неприлагођеност саобраћајне мреже новим границама и штрајк железничара су већ 1919. г. нанели велике губитке пољопривреди, нарочито трговцима пољопривредним производима.

Постојала је и озлојеђеност против београдског режима због заменског курса аустроугарских круна за динаре, нарочито код оних који нису знали или нису хтели да знају за високу стопу инфлације круне и стране емисије фалсификованих круна које су се појавиле у оптицају. Новосадски „Трговачки гласник“ критиковао је јавашлук на железници и ограничење замене аустријских круна маркирањем („Нећемо да будемо ни колонија ни Балкан“, 16. септембар 1919. г). Кикиндски чланови Демократске странке, у чланку „Комунизам“, пишу да се из Војводине „извлачи“ и да сиротиња остаје без хлеба („Глас народа“, 26. септембар 1920. г).

Након Првог светског рата битно су се измениле друштвене и привредне околности на територији некадашње Аустроугарске. Већ Васа Стајић је, у приватном кругу пријатеља, гунђао против начина присаједињења Србији, против унитаризма и централизма у новој држави, о чему је знатно касније писмено сведочанство оставио Дака Поповић. Смутња српских политичара о сопственим ставовима и смеру политичке делатности након ослобођења, нарочито се одразила у раду браће Јакшића, и њиховом нејасном али негативном ставу о аграрној реформи у „Српском гласу“ (В. Кикинда 1920. г). Жарко и Милутин Јакшић су били веома разочарани политиком Демократске странке, особито у вези почетних неуспеха аграрне реформе.

Док је Милутин изабрао да се повуче из политике, Жарко Јакшић се ангажовао у Самосталној демократској странци, односно пречанском фронту, у коме су његова политичка настојања упорно остајала без прихватања. На жалост, увид у стварне ставове Јакшића није упадљиво јасан, јер је делимично исказан нејасно кроз јавну и публицистичку делатност, а делом (мање нејасно) кроз приватну преписку Милутина Јакшића са Васом Стајићем. Био је Милутин Јакшић противник владине политике поводом аграрне реформе, али није хтео да јој се супротстави, јер би га то одвело у исти политички табор са велепоседницима, односно „дунђерцима“, како их је називао.

Наиме, Душан Бошковић, Јован Лалошевић и Александар Моч су били велепоседници, а Моч је уз то био адвокат велепоседника новобечејског и србобранског Богдана Дунђерског[1].

Ваља знати да је управо Богдан Дунђерски био велики покрајински шовиниста који је за живота умео добро да се чува не објављујући ову своју особину. Својим завештањем, које је почео погрдама Црквене јерархије, приказао је и своје локал-шовинистичке ставове. Желео је да завештањем установи пољопривредну академију у коју би пријем био вршен на основу националне, локалне и верске дискриминације. У њу би, по завештању оснивача, могли бити примљени искључиво православни Срби из Војводине. Иначе, Дунђерски потичу из Херцеговине (попут Јагодића који су старином из околине Ливна, а Ненад Чанак их је својим филмованим романом „Као и сва равница“ 2002. г. приказао као гламурозне војвођанске грофове).

Предак Дунђерских се обогатио у Будимпешти тргујући стоком која је заостала за народом који се повукао на југ бежећи пред Кошутовим побуњеницима 1849. г. Да би оправдали извор свог огромног богатства, Дунђерски су ширили легенду о „ћупу пуном римских златника“ који је њихов предак, наводно, открио код Суботице. Богдану Дунђерском није сметало да током окупације буде посланик угарског парламента, одмах после стравичне Рације у јужној Бачкој. Разумљиво, Милутин Јакшић, као писац прииповетке „Мита Бродар“, никако није себи могао да дозволи сврставање уз једног велепоседника који је био мађарон (био посланик Сабора Краљевине Угарске 1910 – 1918. г. и ни једном се није јавио за реч), а Милета Јакшић се као моралиста није могао политички сврстати уз политику коју подржава спахија у ванбрачној заједници са својом ишпаницом (ту прву љубавницу је дословно купио од свог ковача!), а потом са домаћицом своје куће.

Енглеска ревија „Near East“ је објавила писмо Стјепана Радића са предлогом да Србија и Хрватска буду у конфедералном односу, а у оквиру тог друштвеног уређења би се оставила слобода Бачкој и Банату да одаберу којој од те две јединице желе да припадну. И за Радића и за Влатка Мачека се одувек подразумевало да Срем и Барања треба да припадну Хрватској. Тада је почела и хрватска пропаганда о Буњевцима као Хрватима.

На територији Војводине су неко време порези и даље наплаћивани по заосталом пореском систему Краљевине Угарске. Незадовољство том пореском политиком у Краљевини СХС покушао је да артикулише наш први високо образовани социолог Мирко Косић чланком „Зашто је Војводина незадовољна“ („Политика“, 9. децембар 1925. г). Његовом чланку је са рачуноводственог становишта замерана методолошка мањкавост чињеница, недовољних за аналитичко извођење правилних закључака. Павле Терзин је, у радикалској „Застави“ 1927. г, писао о експлоатацији Војводине и високим порезима. Унификација пореског система у Краљевини СХС је трајала деценију, а довршена је до 1929. г. Тада је сасвим декомпонован застарели угарски порески систем који је спречавао једнакост пореских обвезника са територије Војводине у односу на обвезнике са раније територије Србије.

Уједначавање расподеле пореског терета довело је до сузбијања неједнакости и знатног попуштања пореског оптерећења пољопривредника на територији Војводине још од 1925. г. Славко Шећеров је 1926. г. објавио анализу целине пореског система у раду „Државне финансије 1925-1926. и Војводина“. Овим је развејао фаму да се на територији Србије и даље плаћа премали број пореза у односу на територију Војводине[2]. Незадовољство аграрном реформом у Војводини је имало основа у стварности, али је у великој мери било мотивисано и суревњивошћу према Славку Шећерову који је одиграо велику улогу у спровођењу тог сложеног подухвата којим су експроприсани велепоседи изнад 100 до 500 кј (зависно од квалитета земље и локалних прилика). Браћа Јакшићи су имали велике замерке на спровођење агарне реформе, али никако нису хтели да их њихово супротстављање одведе у сарадњу с национализованим велепоседницима које су називали „крвопијама“ и „дунђерцима“.

У Краљевини Југославији, економија је 1931. г. претрпела велики удар светске економске кризе, а пољопривреда је била нарочито погођена. Ове неприлике су најпре трговци, потом чиновници, велепоседници и политичари, приписивали властима. О проблему утицаја неповољног платног биланса на привреду, финансијске дефиците и инфлацију, са стручног становишта је такође писао Славко Шећеров. Неприликама пољопривреде придружила се нова, страна неприлика, коју је Милош Црњански у својим „Ембахадама“ (1983. г) назвао „немачки економски Drang nach Osten“, пишући: „Немачка је мамила југословенске фармере преференцијалним ценама у југословенској валути, али је у исто време повећавала вредност марке према динару да би цене југословенских продуката смањила колико год је могуће. Резултати овакве манипулације били су различити. Пре свега, цене су у Југославији повишене, а вредност динара је снижена. Друго, трговина Југославије са другим земљама, попут Немачке, отежана је тиме“.

Енглески калем усађен београдском руком

Уставна расправа уочи доношења Видовданског устава Краљевине СХС (усвојен 1921. г) садржала је и Уставни предлог Стојана Протића у коме је једна од покрајинских јединица будуће државе требао да буде Срем са Бачком. Формални аутор пројекта овог Уставног предлога био је Словенац Богумил Вошњак, а стварни протагонисти били су Лајонел Кертис из Кејптауна и Филип Кер (гл. уредник часописа „The Round Table“ и секретар Лојда Џорџа). Домаћој јавности су ове чињенице представљене тек у раду Марка Павловића који је 2012. г објавио у Зборнику Матице српске за друштвене науке. Стојан Протић је и својим оперативним политичким радом покушавао да увери радикале из Војводине у потребу покрајинске посебности на територији некадашње Српске Војводине при стварању структуре будућег уставног територијалног уређења државе. Ради тога је посећивао своје истомишљенике, радикале у Сомбору, Суботици, В. Бечкереку и Новом Саду.

Протићева активност у Војводини била је узрокована његовим ривалством са Николом Пашићем у Радикалној странци. Стојан Протић је био први који је радикалима по Војводини говорио о „историјским границама“ Војводине. Међутим, управо су радикали са простора Војводине постали највећи противници тог пројекта.

Да би ослабио утицај Пашића у странци, Стојан Протић је покушао да децентрализује странку и, у склопу тих напора, да на подручју Војводине организује покрајински одбор под својим утицајем. Ретки су били радикали са простора Војводине који су прихватали Протићеве сугестије, али им је био склон сомборски радикал, адвокат и велепоседник Јован Лалошевић и неколицина његових сарадника из Сомбора и околине.

Та група била је први скуп српских политичара северно од Саве и Дунава која је прихватила сугестију да на том подручју треба организовати посебну политичко-територијалну јединицу. Јован Лалошевић и његови сарадници су, стога, касније састављали пројекте уставне реформе са становишта регионализације државе.

Полазна идеја из које је израстао пречански фронт оригинално није војвођански изум. Она је енглеског политичког порекла, а усађена је у Војводину из Београда. При том, мора се имати на уму да су настојања ове политике, поводом државног уређења нове југословенске државе, тада имала ограничен домет: сугерисала су регионализацију а не федерализацију или конфедерализацију државе. Што се тиче територије Војводине, њени протагонисти су, у почетку, Банат видели у регионалној заједници са Србијом, а Бачку са Сремом као посебну регију.

„Уплакана Војводина“

Радикалска „Застава“ је, под уредништвом Јанка Перића, у непотписаном тексту „Плачи Војводино“ (на годишњицу присаједињења, 18. новембра 1919. г), писала о Војводини као „доброј крави музари“. У том патетичном чланку су објављени ставови које до данас упорно понављају сви војвођански аутономаши: „Одрекосмо се и своје привремене владе, да и на тај начин докажемо своју лојалност према новој заједничкој нам домовини… После смо ишли још даље. Дали смо и давали смо и капом и шаком свима и свакоме… Међутим шта се догодило? У наше питоме крајеве слегоше се чете пљачкаша, разбојника и зеленаша, те немилице почеше исисавати срж и сокове запрепашћене и под утиском великих догађаја, опијене и буновне Војводине…“ У „Застави“ су тада објављени и стихови: „Срем, Банат и Бачка, слободна је пљачка“.

Тадашња патетика „Заставе“ је била мотивисана незадовољством према партијском саставу Главног одбора Радикалне странке и сукобом Стојана Протића са Николом Пашићем око руковођења странком. Божа Анкић, из Великог Бечкерека, 1924. г, приватно се жалио Васи Стајићу о „потискивању Војвођана“ од стране „Србијанаца“, али његова новина „Радикалски борац“ пред јавношћу тај проблем уопште не помиње. Занимљиво је да је радикалски „Народни глас“ критиковао Јована Лалошевића због покушаја да спречи национализацију велепоседа и то у чланку објављеном под насловом „Аутономија Војводине“ (7. март 1924. г).

Панчевачки адвокат, богаташ и велепоседник, Душан Бошковић основао је лист „Панчевац“ тек 1919. г, узевши историјски назив новина Јована Павловића које су излазиле од 1860. до 1876. г. Био је власник и у почетку главни уредник тог листа. Први огорчени противници београдског режима на територији Војводине су били људи окупљени око Душана Бошковића и његовог „Панчевца“. Од почетка су били у Демократској странци и то у крилу Светозара Прибићевића. „Панчевац“ је након ступања Бошковића у Демократску странку од 1921. г. постао њен орган за Војводину и излазио је до 1929. г, када га је лични режим краља Александра Карађорђевића забранио. Међутим, Бошковић је већ на почетку сарадње с Демократском странком био чврсто опредељен за Прибићевића.

Он је у вези издвајања Самосталне демократске странке већ 1924. г. грубо занемарио уреднички рад Миховила Томандла и игнорисао утицајног Славка Шећерова, да би се политички сврстао уз Прибићевића. Тада је почео да се супротставља Љубомиру Давидовићу. Овим је изгубио два веома квалитетна и утицајна сарадника и стекао једног моћног политичког противника. Неколико потоњих уредника „Панчевца“ (Младен Предић, Дејан Матејић и Стеван Пурковић) били су у ствари приватни сарадници Бошковићеве адвокатске канцеларије. Ипак је „Панчевац“ годинама био успешан лист, јер је био усредсређен на локална збивања у Панчеву и околини.

Најугледнији Срби с подручја Војводине су на време предосетили невољу коју собом носе политичка гунђања и писања штампе о „угрожености Војводине“. Удружење Војвођана у Београду је стога, већ 1928. г, покренуло јавну дебату о Војводини, а ставове учесника објавило у зборнику „Војвођани о Војводини“ исте године. Међутим, половина позваних лица није узела учешће у дебати, и то без икаквог објашњења. Неки од њих, попут Вељка Петровића, ипак су касније пришли Удружењу Војвођана и учествовали на његовим трибинама по Војводини.

У поменутом Зборнику, Милан Кашанин, још 1928. г, подсећа сународнике на важну историјску и политичку истину: „Нема Војводине и Војвођана у смислу неке одређене покрајинске свести. Ко је од нас, пре рата, код куће и у јави, свој крај називао Војводином и себе звао Војвођаном?“. Кашанин је навео прилично неугодан скуп менталитетских особености које постоје у Војводини, назвао га „војвођанским менталитетом“ и сматрао да он мора да се мења.

И у Матици српској је било оних који су се приклонили идејама пречанског фронта. Ипак, њихов став се мора посматрати и током унутрашње борбе за превласт у Матици српској коју је обрадио Димитрије Мита Клицин. Никола Милутиновић је био близак Прибићевићевој СДС и износио сопствене идеје о Војводини. Предлагао је да се у Војводину из осталих крајева Југославије насели 300.000 Срба, па да се од Новог Сада створи српски а од Осијека хрватски центар Војводине. Писао је о потреби да Срби постану доминантна нација Војводине, а остале нације буду равноправне са њом. Постао је секретар Матице српске 1932. г. Основао је 1934. г. и уређивао „Глас Матице српске“ који је уз „Панчевац“ (потоњи „Војвођанин“) постао најважније гласило војвођанских незадовољника режимом у Београду.

Не сме се заборавити да је Милутиновић, пре свега, био интегралистички опредељен Србин и Југословен. Иако је писао о „војвођанству“, он је јасно говорио о „војвођанској српској покрајинској свести“ и „државотворним способностима Српске Војводине“. Његово „војвођанство“ је било искључиво српско и југословенско („Дан“, 1. мај 1934. г). Први је јавно говорио о Новом Саду као будућем центру Војводине. Касније, у доба промена територијално-политичког уређења Југославије ка федерализму, Милутиновић се залагао да Војводина, као национално мешовита српска покрајина, буде део једне посебне српске јединице поред Србије као национално хомогене друге посебне српске јединице. „Глас Матице српске“ је требало да буде новина којом ће Матица расправљати о актуелним темама, али су у њој брзо почели да преовлађују садржаји из културе, нарочито књижевне, па је политика као тема сасвим окопнила.

„Војвођански алманах“ Богдана Чиплића, из 1938. г, уопште није садржавао политичке теме, већ искључиво књижевне уз друге видове културе.

Трагање за савезницима по опозицији

Од 1922. г. Демократска странка напушта унитаристичку концепцију државе. Из ње се 1924. г. издвојила Самостална демократска странка (СДС) Светозара Прибићевића која је почела блиско да сарађује са Хрватском сељачком странком Стјепана Радића. Већ 1923. г. су присталице Прибићевића из Војводине тражиле посебну организацију странке у односу на београдску страначку централу. Бошковић је 1924. г. у Панчеву покушао на препад и мимо страначке организације да окупи покрајински одбор Демократске странке. Војвођански политичари СДС се у почетку изјашњавају и против федерализације државе и против Велике Србије унутар ње.

Потпуно оправдано, сметала им је корупција, партизанство, неспособно чиновништво, економска неправда и протекција која се развија у државном режиму. Међутим, народну подозривост према њиховим настојањима изазивала је чињеница да кључну улогу у пречанском фронту имају велепоседници, адвокати и незадовољни државни чиновници. Самосталне демократе 1924. г. критикују политичко окупљање бачких Буњеваца и Шокаца у посебан политички табор.

Услед нетрпељивости према тој самосталној политичкој активности, под руководством Блашка Рајића, Душан Бошковић се 1924. г. директно изјаснио и против аутономаштва уопште. Тада СДС у Војводини уопште не захтева да Војводина постане „посебна јединица“. У ово доба се тек јављају прве идеје о политичком покрету који би једном сранком заштитио интересе Војвођана. О томе је пре свих писала београдска „Политика“ још 1925. г. Политички програм Прибићевићеве СДС тек накнадно почиње да захтева аутономију Војводине.

Како је пречански фронт наступио на територији Војводине, парадигматски сведочи један од првих скупова СДС-а у Банату. У Црепаји је Светозар Прибићевић покушао да се обрати народу заједно са Душаном Бошковићем. Црепајани су тада били жестоки Срби, добар део њих је потицао из фамилија које су се доселиле из Ердеља где никако нису заборавили да су одувек били Србаљ, а одлично су знали какво је било Бошковићево држање пре ослобођења. Против скупа СДС се окупила маса присталица радикалне странке, бесна због доласка Душана Бошковића кога су памтили као „мађарона“ и логоша. Викали су: „Иљен Дуда“, „Доле Дуда“ и „Доле Прибићевић“. Демонстранти су чак јавно изложили карикатуру Душана Бошковића на којој је представљен како вуче звоно, са натписом: „У спомен на 1916. годину“. Тиме су подсетили да је Бошковић избегао мобилизацију, и током Првог светског рата није поделио судбину својих завичајаца сакривши се код једног свештеника као звонар.

На овом скупу је Душан Бошковић пред противницима из џепа извадио револвер, испуцавши из њега све метке у ваздух. На том скупу је Душан Бошковић успео да физички насрне на радикалског народног посланика, солунца, угледног професора панчевачке гимназије и градоначелника Панчева Лазара Шуваковића и на препад га изудара. Већ тада се показало ко је Душан Бошковић и каква је природа његовог политичког карактера. Прилог о покушају одржавања митинга СДС у Црепаји објавило је београдско „Време“ 22. новембра 1926. г.

Захваљујући Сељачко-демократској коалицији СДС и ХСС из 1927. г, самостални демократи с подручја Војводине оријентисали су се ка супротстављању политичкој централизацији. Њихови ставови одмах су подржани од СДС Светозара Прибићевића. Од 1927. г. у Сељачко-демократској коалицији почиње да се разматра легализација пречанства у вези федерализације земље. Хрватска штампа и политичари у то доба упадљиво почињу да говоре о становницима Војводине као пречанима. О Војводини као самосталној јединици се међу тамошњим СДС-овцима све до 1927. г. ипак ћутало.

Добросав Јевђевић (СДС) је био први који је јавно и отворено иступио са захтевом за аутономију Војводине: „Београд нема права да Војводину учи србовању – треба да Војводина сама управља својом судбином: Срем, Банат и Бачка сачињаваће велику област са најширим аутономијама“ („Видовдан“, 20. јун 1927. г). Тада се против Јевђевића, међу радикалима у Војводини, писало: „Голема је за мачка говеђа глава“ (Застава, 16. јул 1927. г). Добросав Јевђевић је као југословенски националиста (оснивач ОЈРУНА за Војводину и љути противник радикала) био први у Војводини који се јавно супротставио „србијанском хегемонизму“. Ове чињенице данашњи војвођански аутономаши крију као змија ноге, кивни због тога што је аутономију за Војводину, пре било кога другог, јавно захтевао један Ужичанин који је касније постао четнички војвода ЈВуО Драгољуба Михајловића.

Тек Резолуцијом из 1928. г. СДС иступа са ставом о фабулозном „историјском праву“ Војводине: “Војводина хоће да буде своја. Она има права на то, историјско право. Срем, Банат и Бачка живе у нашој свести као једна целина. Њих везује прошлост. Њих везује исти живот, исти рад, исти плуг и иста бразда. Војводина је културно и национално јединствена“. Тада се Душан Бошковић предомислио, па и он почео да заступа идеју аутономије Војводине. Радикали и Демократе су одмах напали СДС због угледања на федералистичке тежње ХСС-а и политичких веза са Загребом.

У периоду од 1929. до 1931. г, развој пречанског фронта био је у застоју јер је краљ Александар I Карађорђевић завео лични режим. Ствари се мењају тек укидањем краљевог личног режима. Усвајањем „Загребачких пунктација“ 1932. г, обновљена Сељачко-демократска коалиција прихвата политичке захтеве неколицине политичара СДС из Војводине. Загребачка штампа то назива „захтевима пречана“. У ствари, то су биле идеје СДС-оваца које су уобличиле њихове колеге из ХСС. „Загребачким пунктацијама“ осуђена је „српска хегемонија“ и позвани српски политичари из Војводине да се изјасне о уставном преуређењу државе.

Овим је први пут изнета теза о „србијанској окупацији“. Хрватски политичари, пре било ког српског политичара из Војводине, први објављују да је потребно да и Војводина плебисцитом одлучи хоће ли и она формирати своју самосталну јединицу, односно којој јединици ће се прикључити. Влатко Мачек (наследник Стјепана Радића на челу ХСС) већ у то доба јавно изражава могућност да се Војводина прикључи Хрватској. Све до 1932. г. нико од српских политичара из Вовјодине не иступа јавно с тезом да Војводина постане ма каква посебна јединица, али допуштају да се ХСС-овци понашају као њихови трбухозборци.

Сомборска и Новосадска „резолуција“

Јован Лалошевић је најпре био заинтересован за „Загребачке пунктације“ (у име Сељачко-демократске коалиције саставио их је Анте Трумбић) и у Собмору је са Блашком Рајићем окупио истомишљенике на политички састанак у својој кући. У том друштву је био и сомборски адвокат Грга Вуковић из ХСС-а. Састанку су присуствовала и двојица чланова ужег састава ГО Радикалне странке: Милош Трифуновић и Милан Стојадиновић из разлога спречавања утицаја ХСС-а, одн. Сељачко-демократске коалиције и прихватања „Загребачких пунктација“. Њихов састанак је одржан јула 1932. г, проглашен је потом за политичку конференцију и на њему је сачињен запис под називом „Сомборска резолуција“ који је по својој садржини био страначки споразум у оквирима Сељачко – демократске коалиције у присуству неколицине радикала.

Тек захаљујући „Сомборској резолуцији“, јасно је видљива политичка група радикала окупљена око Јована Лалошевића из Сомбора које је, својевремено, Стојан Протић упутио на концепт стварања посебне регије. Управо су Лалошевићеви истомишљеници из Радикалне странке творци политичког начела „Војводина Војвођанима“ у оквиру предизборног договора који је јавности објављен у форми прогласа издатог под насловом „Спремајте се на изборе“. Ово начело није било никакав израз покрајинског шовинизма, већ тежња ка сразмерној заступљености у органима власти. Ипак, упркос великом незадовољству због централизма, ни они се „Сомборском декларацијом“ нису изјаснили за федерални положај Војводине и она није у себе интегрисала „Загребачке пунктације“. Не сме се заборавити да је овај мали приватни политички састанак одржан истог дана када је у Сомбору одржан масовни јавни збор присталица краља Александра, а да су Лалошевић и његове присталице, на састанку са радикалским првацима, најпре изричито убедили Милана Стојадиновића да они „неће прихватити Загребачке пунктације“.

Присталице пречанског фронта су се од 1932. г. радо окупљале у новосадским кафанама и ресторанима. На тим кафанским састанцима, пред окупљеним друштвом, горљиви Жарко Јакшић је инсистирао да Срем, Банат и Бачка морају постати федерална јединица Југославије. На једном од таквих дружења, у јулу исте године, друштво за столом се сложило са Жарком Јакшићем и његов говор су прогласили за „платформу“. У ресторану новосадског хотела „Парк“, исто друштво се састало 7. августа 1932. г. и договорило да и они одрже конференцију на којој ће усвојити „резолуцију о Војводини“ и покренути лист „Војвођанин“. Душан Бошковић, понет том идејом, обновио је редакцију бившег листа и први број листа „Војвођанин“ објавио 1. септембра 1932. г. као орган СДС, а касније Удружене опозиције за Војводину. Уредник је био Спаса Благојевић који је већ раније преузео уређивање обновљеног листа „Панчевац“ од Бошковића. Тек почетком 1938. г, Бошковић је редакцију „Војвођанина“ пребацио у Нови Сад.

На састанку у Новом Саду, 11. децембра 1932. г, који је сазвао Александар Моч, расправљало се о доношењу „резолуције о Војводини“. Током одржавања састанка, нарочито активни били су Душан Бошковић и Жарко Јакшић. Овај састанак (касније прозван „Новосадска конференција“) је у ствари био скуп 37. људи веома различитих ставова који су се окупили у приватном новосадском стану Александра Моча. Због потпуно различитих гледишта присутних о положају Војводине и различитих предлога за његово решење, успели су само да се договоре о формирању „одбора за припремање резолуције“. Присутни су одредили ко ће бити чланови тог одбора: Јован Лалошевић, Сима Рацић, Љ. Поповић, Миливој Кенђелац, Св. Станковић, Душан Бошковић, Жарко Јакшић, Александар Моч, М. Ламешић, М. Матић, Сима Тапавица, Димитрије Костић и Миховил Томандл.

Текст резолуције је требало да састави Лалошевић. Предложено је да се нова конференција сазове када предлог резолуције о Војводини буде припремљен. Одбор се састао 22. децембра и 1932. г. у веома натегнутој атмосфери и међу члановима је одмах дошло до сукоба због различитих ставова – што је брзо довело до међусобних оптужби за „цепање српства“ и „издају“. Алекса Ивић није дошао на овај састанак, иако је био позван и именован за члана одбора. Епилог састанка је остао непознат. Обазриви Лалошевић је о тексту предлога резолуције потом расправљао и са радикалима, па је текст у извесној мери мењан. Међутим, на новом састанку, пет дана касније 28. децембра 1932. г, усвојен је запис „Предлога резолуције“.

О том састанку се мало шта зна. Мада коначни текст резолуције није садржао никакве федералистичке захтеве, протагонисти га нису одмах објавили. Уместо ње, објавили су само један проглас. Радило се о непотписаној објави и она сведочи да је иза записа „Новосадске конференције“ у почетку мало ко хтео да стане лично. Током 1932. г. све је изгледало прилично збркано: „Сомборском резолуцијом“ је препоручено да нешто о Војводини треба одлучити у Новом Саду. У Новом Саду је 11. децембра исте године одлучено да је тешко одлучити, али да тек треба саставити предлог о томе шта треба да се одлучи. Није јасно ни ко је саставио коначни текст новосадске „Резолуције о Војводини“. Њена садржина такође није била јасна, а није јасно ни ко је на крају усвојио. Поменуто новосадско друштво није окупило ништа што би макар изгледало као некакав трајни заједнички орган, а нису се регистровали ни као група грађана.

Још нешто што сведочи о неозбиљној природи „Новосадске конвенције“, потпуном одсуству њене војвођанске репрезентативности и валидности њене „знамените“ резолуције: „Резолуција о Војводини“ није донета 11. децембра 1932. г. на састанку који је прозван „Новосадска конвенција“! Новосадска „Резолуција о Војводини“ је у овај дан антидатирана. Од јавности Војводине је садржина „Новосадске резолуције“ остала потпуно скривена годинама, све до почетка Лалошевићевог рада на оснивању „Војвођанског фронта“ 1935. г. Можда се радило о Лалошевићевом политичком маневру. Траљаво скривање „Резолуције о Војводини“ је, међутим, било слика и прилика војвођанског менталитета на који је, четири године раније, упозорио Милан Кашанин. Текст „Новосадске резолуције“ је објављен тек у новосадским новинама „Дан“ (8. августа 1935. г).

На приватним дружењима и састанцима у вези „Новосадске конференције“ први пут су још неки учесници, поред Јакшића, расправљали о потреби да Војводина постане посебна федерална јединица (Жарко Јакшић, Душан Бошковић, Јанко Буљик и Димитрије Костић). Они су, наравно приватно, разматрали да Војводина треба да буде састављена од Баната, Бачке, Срема и Барање. Ово је била група политичара пречанског фронта који су се угледали на федералистичке захтеве ХСС-а. Сви остали нису делили њихове идеје. Жарко Јакшић је најактивније покушавао да они израде политички програм о Војводини, инсистирајући на Војводини као федералној јединици, равноправној са Хрватском у уставно преуређеној држави.

Том Војводином би, по жељи Јакшића, управљали „домороци“. Ради тога је Димитрије Костић изрекао паролу: „Војводина Војвођанима“. На „Новосадској конференцији“ су се састале врло разнородне групе војвођанских незадовољника. Групе самосталних демократа и бивших радикала, незадовољних приликама Војводине, биле су ту заједно са члановима ДС Љубе Давидовића, левим земљорадницима из Сељачко-демократске коалиције, члановима ХСС и католичким клерикалацима. Наравно, већина њих није прихватила идеје Жарка Јакшића и његових истомишљеника.

Крај пречанског фронта

Још 1928. г. је Милан Кашанин упозорио Војводину: „За десет година заједничког живота у нашој новој држави, Војводина није дала ни једног политичара вишег ранга и ни једног државника. Политички и државнички, утицај Војводине је раван нули у нашој новој држави.“ Да ли се овај Кашанинов став показао као тачан? По свему судећи, тачан је.

Можда је управо Јован Лалошевић требало да постане тај „политичар вишег ранга или државник“ који би наметнуо „утицај Војводине“. Међутим, Лалошевићев живот се завршио 1935. г. Његов политички рад је био оптерећен приватним послом спасавања велепоседа својих клијената, а чини се да му је недостајало осећаја за медијски и теренски рад. Лалошевић није за собом оставио способне, квалитетне и продорне сараднике који би наставили његово дело. Катастрофа је била у томе што је у Војводини Лалошевићев рад преузео конфликтни и бахати Душан Бошковић, изопачивши га.

Док је Бошковић 1937. г, уместо Лалошевића, окупио „Војвођански фронт“, од њега је одбио најбоље сараднике. Потпуно без осећаја за подозривост српског народа према федералистичким захтевима хрватског национализма, Бошковић се надао подршци од Мачековог ХСС-а док је „Војвођански фронт“ пловио у покрајински шовинизам. Тако је пречански фронт нестао, а на његовом месту се појавио „Војвођански фронт“ претворен у клуб обожавалаца Душана Бошковића.

Социјалну структуру пречанског фронта чинили су адвокати, земљишни велепоседници и економски стабилни намештеници. Без јасних политичких идеја и организационе структуре, Срби у Војводини их нису прихватали. Све до оснивања „Војвођанског фронта“, окупљали су се искључиво у виду приватних кружоока у становима богатијих истомишљеника или на седељкама по луксузним ресторанима. У почетку им је политички значај придаван у хрватској штампи. Важан „историјски значај“ тим дружењима много, много касније дали су историчари САП Војводине који су били наглашено политички лојални Брозовом режиму. Управо су они немуште активности припадника пречанског фронта прозвали „војвођанским покретом“.

________________________________

[1] Богдана Дунђерског су за живота дубоко презирали сви Срби који од њега нису имали непосредне користи. Међутим, како је се у наше време Војводином популаризује интересовање за српске „грофове“ и „велепоседнике“, поштовање велепоседничких фамилија стиче гламурозне димензије. Отуд је лидер савременог војвођанског аутономаштва Ненад Чанак (и сам убеђен у своје племићко порекло) објавио роман о велепоседницима Јагодићима из Конака („Као и сва равница“, 2012. г). У одредници „Богдан Дунђерски“ на Википедији стоји тврдња о „чистоти богатства“ фамилије Дунђерских и ничим аргументивана тврдња да се Богдан Дунђерски током Првог светског рата „бринуо“ о судбини својих ухапшених сународника. У доба Аустроугарске се заиста понекад јављала својеврсна грофоманија, патолошка појава коју је књижевно приказао Богдан Чиплић у приповетки „Клетве“ (збирка „Куда Тиса тече“ 1980. г). Истинско порекло богатства и стварни карактер баронског гламура новобечејских Ивановиће је књижевно приказао Милоје Чиплић у свом недовршеном роману „Тамнице“. У вези са овим се мора знати да је Чедомиља Мијатовића, стварног актера „Тајне конвенције“, грофоманијом надахнула мајка Бечкеречанка (по свој прилици усвојеница родом из Темишвара), врачара, која је своју изразито тамнопуту спољашњост објашњавала својим пореклом од лозе шпанских грофова. О мотивисаности Чедомиља Мијатовића „грофовским пореклом“ чињенице је објавио његов савременик и колега у Влади Живан Живановић. Грофоманију, као битан мотивациони чинилац политичког рада Чедомиља Мијатовића, у наше време историографски је обрадио Радован Калабић 2009. г. у књизи „Грофовска времена“.

[2] Савремено аутономаштво радо „открива“ економске, финансијске и фискалне аргументе „обесправљености Војводине“ у доба Краљевине СХС. Ове аргументе је у наше време побијао Бошко Мијатовић у свом прилогу зборника „Досије Аутономна покрајина Војводина“.

Извор: anfor.org

Ознаке: краљевина југославија, српска историја, „Пречански фронт“