Прошлог месеца примио сам Орден царице Милице из руку његове светости патријарха Иринеја, плакету од премијерке Републике Српске Жељке Цвијановић и Златну медаљу за храброст Милош Обилић коју ми је уручио саветник председника Србије Оливер Антић – три предивна симбола захвалности и признања за акције моје прабаке Диане Будисављевић, која је спасла 12.000 деце из логора смрти између 1941. и 1945.

Када размислите о значају и величини њеног дела готово је невероватно да сам чак и ја, њен праунук, за то сазнао тек када сам имао готово 30 година.

Прошло је више од десет година откако сам први пут чуо за Јасеновац.

Моја бака Јелка, Дианина најстарија ћерка, није имала обичај да много говори о делима своје мајке. Једном ми је, онако успут, поменула да је њена мајка спасла „неку“ децу током Другог светског рата. Био сам тада тинејџер и мислио сам да је можда реч о троје или четворо деце, петоро највише.

Када је 2002. године бака доживела мождани удар, морали смо да је преселимо, и ја сам, сређујући њене ствари, наишао на исечак из старих новина из Југославије, објављених осамдесетих година, у којем се говори о Диани Будисављевић, Јасеновцу и хиљадама спасене деце. Толико сам могао да разумем чак иако нисам познавао ниједан од словенских језика.

Ступио сам у контакт са групом преживелих логораша из Јасеновца у Сједињеним Америчким Државама и договорио се са председником и оснивачем удружења Баријем Литучијем да му пошаљем чланак. Када су, два месеца касније, на свом сајту објавили превод текста на енглески, био сам запањен оним што сам сазнао. Од тада сам почео да страсно читам све што има везе са догађајима у Југославији током Другог светског рата, као и са оним што се догађало раније и што је могло довести до тако стравичног крвопролића.

До тада сам већ био писац и имао две објављене књиге, па је била некако природна моја одлука да једног дана напишем књигу о својој прабаки Диани. Ипак, понекад сам мислио да можда нећу бити способан да напишем такву књигу. Патње жртвава биле су сувише језиве, злочини застрашујући, непојмљиви, готово невероватни чак и за људе који су били упознати са холокаустом Јевреја на територијама које су држали нацисти. Мислио сам да ће бити депресивно, застрашујуће искуство писати такву књигу.

Поред тога веровао сам да никада нећу имати право да напишем тако нешто, а да пре тога не одем у Европу и разговарам са специјалистима, историчарима, новинарима (што више и различитије, то боље; никада нисам превише полагао у једнострана тумачења) и очигледно нисам могао да напишем књигу, а да не сретнем некога од деце спасене из логора.

Али, мислио сам да ће чак и сусрет са „децом“ бити депримирајуће искуство. Очекивао сам да ће неки бити љути, неки тужни, већином огорчени.

Коначно сам дошао у Београд у октобру. Мој први сусрет био је са Остојом Гускићем, једним од Дианине „деце“. Примио ме је у свом дому и причао ми о искуствима српског детета у Другом светском рату. Поред њега и његовог старијег брата (и можда, верује и даље, живог млађег брата) читава његова најближа породица убијена је – мајка, отац и млађа сестра. Никада није сазнао засигурно, али чуо је после рата да му је мајка спаљена жива.

Имао је право да буде љут, тужан и огорчен човек. Међутим, најупечатљивији део Остојине личности је његов стални топли осмех. Он је један од оних људи који се смеју очима, једнако као и устима и, запањујуће, човек може још да види трагове тог детета у његовим очима које се смеше.

Разговарали смо дуже од два сата. Остоја је говорио о шокантним искуствима у логорима кроз које је прошао и ван њих, пре и после рата. Није имао много среће са породицом која је обећала да ће се старати о њему када се спасе из Сиска. Побегао је од њих и потом живео у штали, спавао у малом кревету који је направио за себе од дрвета и сламе, умивао се водом са појила за краве и једини пријатељ била му је мачка која је живела у истој штали. Не баш срећан живот за дете, али Остоја, као што сам рекао, није био тужан човек.

Показао ми је и мноштво фотографија Диане, већином са интернета и из новина. Једна од њих, увећана и урамљена, виси изнад улаза у његов стан. „Да бих сваког дана мога да гледам жену која ми је спасла живот“, објаснио ми је.

Након што сам га чврсто загрлио и напустио његов дом, почео сам да мислим да писање књиге о Диани и „њеној деци“ и не мора да буде депримирајуће искуство. Била је то охрабрујућа, једноставна мисао.

Неколико дана касније примио сам Орден Српске православне цркве. Били су присутни патријарх Иринеј, неколико владика и неколицина Дианине „деце“, укључујуће и две даме које сам тада упознао – Јелена Радојчић и Бригита Кнежевић. Патријарх Иринеј говорио је о Диани Будисављевић и њеном делу. Многе су очи засузиле. Један од владика је заплакао.

Касније је тај веома емотивни тренутак уступио место много опуштенијој атмосфери. Разговарали смо о Бразилу, ракији и сличности са бразилским пићем пинга (прави се од шећерне трске уместо од шљиве) и изненада сам видео да лица патријарха, владика, „деце“ носе исти топли и искрени осмех који сам видео раније на Остојином лицу.

Ти људи, схватио сам, не заборављају прошлост – нити би требало – али живе у садашњости. Чинило ми се да сам међу стварно посебним људима и осећао сам се почаствовано.

Наредних дана дружио сам се са људима из „Новости“ (седели смо на вечери шест сати), са владиком Јованом у шармантној кафани крај Саборне цркве, био сам у Бањалуци где ме је примила премијерка Републике Српске. Занимљиво, један од младића из премијеркиног протокола је унук двоје Дианине „деце“.

Живео сам у неколико градова у Бразилу. Живео сам у Италији. Живео сам у Шпанији. Али можда се никада нисам осећао толико као код куће као у Србији.

Осећао сам се као код куће у Остојином дому. Осећао сам се као код куће са својим пријатељима из „Новости“, који су ми до краја боравка постали као део породице.

Једна од ствари која ме је заиста изненадила јесте то што на свим овим састанцима и сусретима, формалним и неформалним, званичним и незваничним, никада нисам чуо ниједну реч мржње или беса. Код људи суочених са заиста застрашујућом прошлошћу на крају превладава способност да брзо залече ране, да се брзо опораве. А ту је и зачуђујућа топлина српског народа.

Можда је двоглави орао на застави Србије заправо двоглави феникс, зато што попут ове митске птице српски народ има способност да се поново роди из пепела, ни слаб ни застрашен, већ васкрсне додатно оснажен.

Нека Бог благослови Србију и њен изузетан народ и нека ми дозволи да им се вратим много пута.

(Вечерње новости)

Oznake: Jasenovac, Diana Budisavljević, Leonardo Rašica, NDH, ustaše