Pročitaj mi članak
Прохришћанска је вера, од Бога нам дата и од Светих Апостола предана, да славимо Бога и Његове Светитеље.
Слављење Бога и Божијих угодника: Анђела, Апостола, Пророка, Мученика, Светитеља, Преподобних и свих Праведника, јесте наш хришћански православни животни став, којим исповедамо веру своју у прави циљ и смисао нашег људског живота и овде на земљи и у вечности.
СЛАВА КОД СРБА
Свето предање о слављењу Бога и славе Божије у Светима, примили смо и ми Православни Срби од светог Ћирила и Методија и од Светог Саве. Зато и славимо сваке недеље и сваког празника Христа Бога и Спаситеља нашег и Његову Пресвету Богомајку и свете анђеле и Светитеље Божије. Славимо их најпре са целом Црквом Божијом, у својој парохији и своме храму, када наша парохијска црква или наш манастир слави храмовну славу, то јест свога Светитеља као свога Небеског заштитника, кога истога дана славе и сви православни хришћани у свету.
Отуда, света слава, као општехришћанско и свецрквено слављење Бога и Божијих Светаца, није само српски обичај, јер славу славе и сви остали православни у свету.
Али Свети Отац Српски, Сава Равноапостолни, дао је нама Србима и једну посебну српску домаћу славу – наше Крсно Име, то јест благословио је нашу српску породичну славу: Да свака српска породица, свака кућа и домаћинство слави онога Светитеља на чији су дан наши преци и праоци примили Христову веру и крстили се у име Свете Тројице. То је дакле наша Српска Крсна Слава или Крсно Име, за које наш верни народ с правом каже: „Ко Крсно Име слави, оно му и помаже!“
Наша Крсна Слава, коју славимо посебно у сваком дому и свакој породици, молитвама светога кога славимо оживљава у нама и душама нашим свету и светлу успомену на онај дан када смо се породично крстили Христијанизовали.
Славећи нашу домаћу Славу, ми не престајемо славити и своју црквену, храмовну Славу заједно са својом браћом и сестрама парохијанима, и то је наша заједничка Света Преслава. А када славимо своју домаћу и породичну славу, не славимо је опет сами у кући, него најпре са осталим православним хришћанима у Цркви, на заједничкој Светој Служби, Светој Литургији, где су присутни и сви Божији Анђели и сви Свети, и где се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И у дому, опет не славимо сами, већ у задрузи и заједници са сваким намерником Божијим који нам тог дана дође у дом, макар био просјак и убожјак, поготову са њим. Јер је и он, као и сваки човек, слика Божија и брат Христов и наш.
СЛАВЉЕЊЕ СЛАВЕ У ПРОШЛОСТИ
И први хришћани су на сличан начин славили славу, као што и ми данас славимо, и као што наши свети манастири и цркве данас славе: после завршене Свете Литургије у храму, сви присутни иду за једну заједничку трпезу љубави: сви се заједно са свештеником помоле Богу, уз свету водицу, свећу и тамјан, затим се благослови свето жито и преломи и прелије вином свети колач, и онда се помену сви наши сродници на земљи и на небу, па се онда, уз љубљење и молитвене жеље и честитање, сви заједно утеше за општом трпезом, оним што је Бог дао и домаћин спремио. А све то се чини у Славу Божију и у част Светога чији се свети спомен тога дана слави.
Слављење Бога и Његових Светитеља и у древној хришћанској Цркви и данас у читавом православљу, неодвојиво је од заједничке Свете Литургије у храму и од заједничарења свих верника у свему ономе што је Божије и што је од Бога благословено: у заједници у вери и истини, у благодати и љубави, у светом посту, покајању и Причешћу, у благослову заједничког јела и пића, у међусобном поштењу и помагању, у братској заједници са Христом и са свима Светима. Јер Црква Божија Православна и није друго, до заједница свих у Христу Богочовеку. У Њему који је Првенац међу многом Браћом, а Браћа су Његова, пре свега, Светитељи, а онда са њима и сви ми, Његови и њихови свечари, који смо зато и позвани од Бога да будемо света браћа и сабраћа Христова, синови Божији по благодати у Сину Божијем по природи, како вели Свети Атанасије Велики.
Света Крсна Слава управо и им а тај смисао и значај: да све нас окупи и сједини у једну праву братску Христову заједницу, у Свету Цркву као Сабор Божији, као Сабрање деце Божије и у част Светих, на наше спасење и обожење, на очовечење и охристовљење, на богоугодно задружење и сједињење са њима, нашим Славама, и преко њих са Христом, нашом вечном и непролазном Славом.
С тога се на свакој домаћој и црквеној слави пева ова богом дана песма Цркве наше, православна химна сваке Крсне Славе, која нам најбоље казује смисао и значај наше Славе:
Данас нас благодат Светога Духа све сабра,
и сви са Крстом Христовим на себи говоримо:
„Благословен Који долази – Христос Спаситељ – у име Господње:
СЛАВА БОГУ НА ВИСИНИ!”
КАКО ТРЕБА ДА СЛАВИМО СЛАВУ?
Прослављање славе је, дакле, израз наше благодарности Богуза сва добра којима нас је обдарио и молитва Њему (и нашем Светитељу да буде нашим молитвама посредник пред Господом) – да нас сачува од зла и да нас упути на прави пут у животу.
Зато се слава мора прослављати у том смислу, са тим узвишеним циљем, а не ради гошћења, јела и пића. Свечар и чланови његове породице тога дана се нарочито морају сећати живота и дела свога Светитеља, кога славе и упоредити са његовим животом свој живот и дела. Уочивши разлике, треба да свој живот подешавају према Светитељевом примеру, јер ће тиме најбоље и најлепше прославити њега, заштитника њиховог дома и њиховог молитвеника пред Господом.
Пред пресечним и црвеним вином преливеним славским колачем, свечар треба да се сети велике жртве, коју је Господ наш Исус Христос поднео за нас страдањем својим на Крсту, па да испита себе да ли је својим животом и радом достојан те велике Жртве? Да ли је поступио по науци Христовој? Је ли помагао сиромашне и невољне ближње своје, као што је дужан да то учини? Је ли гладнога нахранио, голог оденуо, босог обуо, жедног напојио; да ли се сетио оних, који се налазе у беди и невољи, да ли им је олакшао живот, отклонио беду и умањио муке?
Ако није, нека донесе чврсту одлуку да то убудуће чини кад му је Бог дао, јер узалуд му је вера, ако не чини добра дела.
Вера чиста и без мане пред Богом и Оцем – вели апостол Христов, Јаков – јесте ова: „Обилазити сироте и удовице у њиховим невољама и држати себе неопогањеног од света”. Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру, а дела нема? Зар га вера може спасити? Јер као што је тело без духа (без душе) мртво, тако је вера без добрих дела мртва – говори нам он (Посл. Јаковљева 1:27, 2:14, 2,26) и тиме нам указује пут којим треба да идемо кроз живот.
Зато, нека пламен славске свеће воштанице осветли наш ум, нека загреје наше душе, да бисмо упознали прави циљ нашег живота и показали се у своме животу као истинита деца Божија. Само такво прослављање славе биће достојно нас као хришћанина, па ће и молитве наше бити услишене.
ШТА ЈЕ ПОТРЕБНО ПРИПРЕМИТИ ЗА ПРОСЛАВЉАЊЕ КРСНОГ ИМЕНА – СЛАВЕ?
Пре славе у дому свечара обавља се водосвећење: свештеник освећује воду – свети водицу: а на дан славе у цркви или у дому благосиља се кољиво (жито) и славски колач, који се унакрст пресече и прелије вином.
Дакле, за славу је потребно осветити водицу у своме дому и припремити славски колач од пшеничног брашна, славску свећу, ђито (кољиво), црвено вино, тамјан, зејтин.
У богослужењима Православне Цркве све има свој узвишени смисао и нарочито значење, па је тако и код славских обреда.
Славски колач представља Жртву – Жртву благодарности Богу што смо кроз Господа Исуса Христа и Његово страдање спасени од пропасти, која би нас достигла због наших грехова.
Крстообразно пресецање славског колача представља Страдање Христово ради нас, а преливање пресеченог славског колача вином (које симболично представља Крв Христову) – значи да смо Христовом Крвљу очишћени од грехова својих
Славска свећа која треба да је од чистог пчелињег воска, такође означава жртву – најчистију и најневинију; као што пчеле праве мед, скупљајући сладак мирисни сок са различитих и мирисних цветова, тако и молитва свечара и његове породице треба да потиче из његовог чистог срца и неукаљане мирисне душе. Осим тога, славском свећом изражава се свечаност празника и радост домаћих. Њоме се још изражава и то да су свечар и чланови његове породице синови Светлости, која просветљује сваког човека (Јов. 1:9), а несинови мрака. Јер као што светлост Христове Божанске науке разгони таму у којој се незнабошци налазе. Славска свећа је, дакле, симбол жеље и тежње свечара:
– Да упознају Светлост Живота – Господа Бога и Његовог Сина, Исуса Христа,
– Да светлост Божија просветли разум њихов, осветли и оснажи врлине у њима и упути их да време на земљи проведу у беспрекорном хришћанском животу, и
– Да хришћанска љубав запламти у њиховим душама, као што пламти и пламен њихове славске свеће!
Славско жито – кољиво. Занимљиво је поменути, како је кољиво установљено. Цар Јулијан звани Апостат – отпадник- који беше примао хришћанство у младости, а кад је постао цар, одрекао се Христа и постао поново идолопоклоник и велики прогонитељ хришћана, знајући да хришћани посте Велики Пост, а нарочито прву недељу овога да би се причестили, хтео је да наруши прописе Хришћанске Цркве. Зато тајно нареди управнику Цариграда да се све што се на тржници налази за јело, покропи крвљу жртава које се принесе идолима, како би се хришћани оскрнавили.
Али св.Теодор Тирон преко патријарха цариградског Евдоксија јави хришћанма да ништа не купују на тржници за јело, већ да кувају кољиво – пшеницу са медом – и то да једу. Они тако и учине и целе прве недеље Великог Поста јели су само кољиво. У спомен тога, Православна Црква је увела кување кољива и оно се даје народу у петак и суботу прве недеље Великог Поста после службе.
Доцније је уведено у употребу и при прослављању Крсног Имена – славе. И сада се у петак прве седнмице Великог – Васкршњег поста (уочи Теодорове суботе) за успомену на св.Теодора Тирона, код свих православних хришћана освећује кољиво истом молитвом као што се и код нас освећује на слави.
Кољиво се спрема као жртва захвалности Богу за дате земаљске плодове, а у спомен Светитеља кога славимо, као и за успомену на оне наше претке, који су у вери живели и на оне који су за веру дали своје животе.
Славски обреди и обичаји врше се за живе на земљи – за њихово здравље, напредак и благостање, али сасвим је природно да се хришћанин сети и живих душа својих умрлих предака и сродника и да се помоли Богу за њих приликом прославе Светитеља – њиховог заједничког заштитника којег су и они славили и коме си се и они у молитви обраћали. Треба нарочито нагласити: да се кољиво о слави не спрема за покој душе оног Светитеља који се слави, као што неки погрешно мислле! Сви су Светитељи живи и налазе се пред Господом као наши заступници и молитвеници! Зато се славско кољиво спрема за све славске дане, па и за св.Арханђела Михаила, св.Илију, као и за Богородичине и Христове празнике!
Шећер, који се меша са куваном пшеницом, означава блажен живот – живот небеске сладости праведних хришћана после смрти, који су они својим животом и делима на земљи заслужили.
Зејтин, који се у кандилу прислужује, такође представља жртву Богу.
Тамјан, односно кађење тамјаном, означава нашу молитву која треба да потиче из чистог срца, како би Господу била пријатна и драга, као што је нама благ и пријатан мирис тамјана и измирне, којима се кади.
УОЧИ СЛАВЕ
Уочи славе нека домаћица са освећеном водицом замеси славски колач и скува пшеницу за кољиво:
Домаћин нека набави славску свећу, тамјан, црвено вино и зејтин.
Препоручује се да сама домаћица, или ко од домаћих умеси славски колач, а не да се готов купује. Нека и тај славски колач, умешен од домаћих, буде израз захвалности Богу и светитељу, што им је дат живот и здравље да и те године дочекају дан своје славе – нека он буде молитва Господу за благослов. Али, ако славски колач спрема неко ван куће, онда га када се он кући донесе треба покропити освећеном водицом.
Послове око спремања за славу треба тако распоредити, да се одвоји време за одлазак у цркву на вечерње или бденије (када ће се обично пронети и предати зејтин и тамјан као свој прилог цркви, а у спомен Светитеља). У цркви нека свечари запале свећу за здравље своје и здравље своје породице, и нека упуте топле и искрене молитве Свевишњем, молећи се за заступништвосвога светитеља. Нека се сете и својих драгих покојника и прислуже свећу и за покој душа њихових.
Ако из неких нарочитих разлога не могу да оду у цркву, а они сви нека се по свршетку посла окупе пред иконом свога светитеља, прислуже му кандило и помоле се Богу и светитељу за срећу, здравље и свако добро. Домаћин нека тамјаном окади икону, све присутне и све одаје у кући. Он или ко млађи очита молитву Господњу: „Оче наш…“ и „Богородице Дјево…“ Ако знају нека отпевају тропар Светоме и очитају молитву њему посвећену. Нека њихове молитве буду смирене и из чистог срца, јер ће саме тада бити услишене.
НА ДАН СЛАВЕ
Нека се домаћин чисто обуче, запали кандило пред Светога, па са још којим чланом породице оде у цркву на Свету Литургију.
На дан славе у одређено време домаћин ће, поћи на Свету Литургију и понети славски колач и кољиво увијене у чисту, белу мараму, затим мало црвеног вина у бочици и мању свећу коју ће ставити у жито и запалити је да гори док се обред освећења колача обавља. Ако је могуће, сам домаћин треба да колач однесе у цркву, а ако он то не може, онда нека то учини неко од чланова његове породице, а не неко други!
Родитељи, који носе колач у цркву, треба да поведу и децу да и она учествују у Литургији и овом молитвеном чину и да се сви заједно причесте Светим Христовим Тајнама, пошто су се зато достојно припремали постом и исповешћу (како је свештеник или духовник одредио), као и да би се у њихове младе душе што дубље урезале успомене на ове лепе дане и лепе наше обичаје.
кад се заврши Литургија, свештеник ће окадити славско кољиво, колач и вино, отпеваће тропар светитељу, па ће онда очитати молитву над кољивом и благословити га.
После молитве, чланови породице честитају славу домаћину и једни другима, и љубе се…
Ако се колач ипак сече у дому, домаћин са још којим чланом породице, пошто се вратио из цркве са јутарње Литургије, очекује долазак свештеника, који ће, ако је позван доћи у заказано време да пресече славски Колач.
Сто са славском свећом треба наместити пред иконом како је већ речено, бна столу мало напред стоји славска свећа, са леве стране постави се славски Колач, са десне стране жито, у средини чаша или бокалчоћ са црвеним вином, уз Колач нож, тамјан и хартија на којој су исписана имена свих чланова породице (и упокојених), да би их свештеник у молитви поменуо. Жеравица такоже треба да буде припремљена да се стави у кадионицу. Кандило пред иконом упаљено је још изјутра.
Када свештеник дође у дом свог парохијана, улазећи поздравља га јеванђељским речима: „Мир дому овоме и онима који живе у њему!“ – На овај поздрав домаћин одговара: „Амин. Боже дај!“
Све што је за богослужење потребно, нека буде спремно пре него што почне свети обред, а кад обред почне цела породица треба да је на окупу, да мирно и побожно сви стоје и да узносе заједно са свештеником молитве Господу, топло и искрено, јер, свештеник не долази као какав службеник који треба да обави обичај ради осталог света – он долази ради молитве, ради духовних потреба породице. Зато сви присутни на овом домаћем богослужењу треба да се понашају као у храму Господњем и да се са пажњом прати обред и да сви учествују у њему молећи се и крстећи при помену имена Божијег.
Ми се овом приликом молимо Богу за здравље и напредак свој и свих наших живих и за покој душе умрлих, па зато и ради свога добра, и из љубави и поштовања према нашим драгим покојницима треба и овом приликом да се молимо Богу, смерно и од свег срца.
Срби се свуда поносе славом и труде се да је што достојније прославе и у слободи и у ропству, у својој земљи и туђини. Ова наша домаћа богослужења и обичаји с њима повезани, развијају код наше деце и верска и национална осећања. Деца се радујудомаћим свечаностима, а дужност је нас родитеља да децу посветимо у прадедовску веру православну и образујемо их у Цркви, њеним Светим Тајнама и њеним Предањем, и да их као живи принос, Богу угодан, приводимо Богу и Његовим Светима и у храму Божијем и у сопственом дому на спасење њихово и наше.
Амин.
(Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа средњеевропског Господина Костантина)
(Србин инфо)
