Pročitaj mi članakNajdarovitiji srpski vojskovođa, koji je 56 godina nosio oficirsku uniformu, učestvovao je u šest ratova i potukao armije tri carevine. Umro je u Nici, a Srbija je dozvolila da njegovi posmrtni ostaci ostanu u drugoj zemlji devet godina
“Господине пуковниче, немате ми шта честитати. Пожелите ми славу војводе Путника”, ловорике које је побрао најдаровитији војсковођа мале сељачке војске на Балкану пожелео је за себе министар оружаних снага царске Русије Поливанов када му је у другој години Великог рата српски изасланик у тадашњем Петрограду честитао наименовање на високу дужност.
Историчари су израчунали да је први ратни војвода Србије официрски мундир носио 56 година и истичу да је пут до највећих војних положаја прошао изузетном интелигенцијом, неуморним радом и изврсним познавањемвојне теорије и праксе, а не подилажењем моћницима.
Официр који обећава
Учествовао је у шест ратова, а у три је руководио војском која је код Куманова и Битоља поразила снаге Отоманске империје, на Брегалници разбила Бугаре, на Церу и Колубари победила и протерала Аустроугаре и тако се сврстала међу најбоље армије свога доба.
У његовој биографији, између осталог стоји да је два пута био начелник Главног генералштаба и пет пута министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у балканским и Првом светском рату.
У својој двотомној књизи о Путнику историчар Саво Скоко наводи да његов војнички таленат запазио Милојко Лешјанин, управник Атриљеријске школе, највише војне школе Кнежевине Србије у седмој деценији XИX века, у којој се син крагујевачког учитеља обрео после завршене основне школе и ниже гимназије у Крагујевцу и петог разреда више гимназије у Београду.
“Будући официр који много обећава и који све што ради и предузима чини са највећом вољом и трудом за разумевање”, написао је Лешјанин у карактеристици питомца Путника.
Ознаке првог чина, каплара, Путник је пришио као шеснаетогодишњак 1863. Наредне године је унапређен у поднаредника , а 1865. у наредника. По заврштеку Атриљеријске школе, коју је од 23 питомаца завршио као осми у рангу, произведен је у чин потпоручника. Његово прво постављење је било на месту командира вода пољске батерије. Међутим, ову дужност није обављао, већ је као добар цртач радио у Топографском одељењу Министарства војног.
Прво ватрено кррштење имао је у српско-турском рату 1876-1867. године, а после пораза српске војске од Бугара 1885. у дужност му је пало да реорганизује до тада занемарену војну обавештајну службу. На овој позицији је остао две године, па је 1888. постављен на много одговорнију функцију – постао је начелник Оперативног одлејења Главног генералштаба. У годинама које су следиле, уз ову функцију је вршио и дужност дужност помоћника начелника Главног генералштаба и професора на Вишој војној академији.
Затвор због “прејаких речи”
Путник је презирао климоглавце. Иако лојалан владајућој династији, одбијао је да се улагује крунисаним главама. Та особина ће у једном периоду пресудно утицати на ток његове каријере.
Прву казну искусио је 1891.године, када је после једногодишњег рада на месту начелника штаба Дивизије стајаће војске постављен за команданта Топличке окружне војске, која још није била формирана. Наредбу о премештају потписали су кнез Милан и министар војске. Сматрајући то деградацијом, написао је жалбу у којој је, по оцени министра војске, на рачун кнеза употребио “прејаке изразе” и због тога је кажњен са 15 дана затвора.
Имао је храброст и достојанство да истом кнезу каже каже да неће испунити његове жеље ако се косе са принципима правичности. Према причи Путникових биографа, кнез Милан је инсистирао да један од ратних хероја и његов миљеник обавезно положи мајорски испит. Као председник испитне комисије Путник је кнезу одговорио: ”Положиће ако буде знао”. Тај официр је изашао на испит, али пошто није за прелазну оцену савладао градиво, Путник га је оборио.
Путник није био сервилан ни према краљу Александру Обреновићу. Чак је одбијао да се дружи са фамилијом своје жене која била у присним односима са династијом. Такво његово понашање Милан и Александар су сматрали антидинастичким, па је после неколико смена са високих дужности и премештаја на ниже положаје Путник сам затражио пензију у коју је отишао 1896. године.
Карађорђевићи га враћају
Након мајског преврата 1903. Године, тачније три дана након доласка краља Петра Првог Карађорђевића на српску престо, Путник је реактивиран и одмах постављен за начелника Главног генералштаба.
Наглашавјући да је на ову функцију дошао у време када се српска војска нашла на рубу хаоса и анархије, Саво Скоко у својој књизи о славном српском војсковођи пише:
”Путник је за неколико година успео да консолидује њене редове, одстрани из ње разоран утицај унтрашњих међупартијских трвења, опреми је савременим наоружањем, саобрази војна правила са својствима тог наоружања, и специфичним српким условима, лично обучи више генерација генералштабних официра, уздигне резервно официрски и подофицирски кадар свих родова, прилагоди обуку трупа захтевима војне вештине, замењујући касарнски дрил практичном обуком трупа. Једном речју, да војску једне заостале сељачке земље оспособи да се успешно носи са најсавременије опремљеним и обученим армијама великих сила”.
![radomir-putnik-502]()
Први војвода међу генералима
Када је после завршене Кумановске у Првом балканском рату краљ Петар 2.новембра дошао у Скопље, одмах је потписао указе у унапређењу виших официра. Једним од краљевих указа генерал Радомир Путник је је унапређен у чин војводе. Скоко пише да су неки војни историчари и непосредни учесници Кумановске битке после рата доводили у питање Путникове заслуге за победоносни исход. Они су тврдили да је том приликом изостала руководећа улога Врховне команде, да је битку добио “српски опанак” и ниже старешине, те изнели читав низ замерки на рачун војводе и Врховне команде.Осврћући се на ове критике, генерал Петар Томац је приметио:
“Сигурно је само да је ту војску која је (Кумановску) битку добила организовао војвода Путник и тако је распоредио да је тежином своје надмоћи морала смрвити Турке, ма у каквој комбинацији се они пред њу поставили и ма шта урадили, и да су имали двоструку јачину”.
Под његовим руководством српска војска је извојевала победу и над Бугарима у Другом балканском рату.
Из бање у заробљеништво
Аустроугарски аултиматум Србији Путника је затекао у бањи у Глајхенбергу и он је на позив српске владе одмах кренуо за Београд. Међутим, његов пут је прекинут у Будимпшети где је био изложен шиканирању и увредама и са ћерком која га је пратила затворен у официрски дом као “ратни заробљеник”. Убрзо је пуштен, а према сведочењу једног високог српског официра, то је учињено на интервенцију руске, француске и британске дипломатије.
Аустроугарски генерал се похвалио: Предложио сам цару ослобађање Путника. Много је боље да Србима командује стари, необразовани Путник, него један од млађих генерала школованих у Француској”. Убрзо је схватио колико се преварио…
У својој книзи Скоко наводи речи аустроугарског генерала Алфреда Крауса који тврди да је Путник ослобођен из других разлога: “Врховни командант српске војске Путник лечио се у Глајхенбергу. Када је објављен рат Србији, Путник се налазио на повратку за Србију.
У Будимпешти је био затворен. Тада се пронела вест да је Путник ослобођен. Овај несхватљива вест изазвала је у најширим круговима Аустроугарске монархије највеће чуђење. Сутрадан је дошао у ратну школу начелник Главног генералштаба Конрад. Ја сам изразио своје нерасположење због ослобађања Путника. На то ми је начелник Генералштаба одговорио: Ја сам предложио цару ослобађање Путника. Много је боље да Србима командује стари , необразовани Путник, него један од млађих генерала школованих у Француској”.
Колико је била погрешна процена начелника бечког Генералштаба показаће сјајне победе српске војске на Церу и Колубари и три неуспеха немачког фелдмаршала Аугуста фон Мекензена да стегне обруч и уништи српску армију.
Питао за плату, сазнао за смену
Последња заповест коју је као начелник Штаба Врховне команде 25. новембра 1915. године издао у Призрену била је наредба о повлачењу српске војске преко Црне Горе и северне Албаније на Јадранско море.
После тога Путник је сасвим клонуо. Пошто није могао ни да хода ни да јаше, њега су војници у специјално израђеној носиљци пренели преко албанских врлети до Скадра. Тамо се 8. децембра обратио писмом регент Александру Карађорђевићу и затражио петомесечно одсуство, новчану помоћ од 25.000 динара у злату и обезбеђење пута, као и одобрење да га прати његов лични лекар. Истог дана краљ је удовољио његовој молби. ”Тако се”, наводи Скоко, “војвода Путник растао с војском у коју је уградио своју младост, знање, огромну енергију, цео живот”.
Јануара 1916. превезен је на Крф где је остао све до одласка на лечење у Француску.
На овом грчком острву је почео да се оправља, али је било упадљиво да га ни после доласка Владе и Врховне команде на ово грчко острво нико не посећује.
Убрзо је сазнао, истина на необичан начин, шта је по среди. Када му је у фебруару 1916. благајник Врховне команде донео две заостале плате, војвода га је више у шали питао зашто му није исплатио и додатак који му је припадао као начелнику Врховне команде. ”Изненађени благаник се брзо прибрао и објаснио Путнику да он више није начелник штаба Врховне команде, јер је на ту дужност постављен генерал Петар Бојовић”, наводи Скоко.
Колико је такав однос погодио старог војводу сведоче његове речу изговорене пред смрт у присуству пријатеља и познаника.
”Много сам патио и много сам мучен. Али, све праштам и све заборављам. Само ме боли то што сам са положаја начелника штаба Врховне команде уклоњен онако, како ја ни свог рђавог посилног нисам терао натраг у команду, Да, ни посилног добар официр не тера од себе овако и на овај начин. А мене, тек мене су уклонили као најгорег, јер је требало неко да плати цех. И то ме боли – и болеће ме до гроба”.
Заборављен у подруму на руском гробљу
По савету лекара војвода Путник је преко Италије отишао налечење у Ницу, која му је приредила званичан дочек и дала му за смештај малу вилу. Одатле је од државе затражио новчану помоћ за бањско лечење, уз напомену да ће вратити по завршетку рата. Није познато какав је био одговор српских власти, јер је Путник умро 17. маја 1917. године. Сахрањен је уз највеће почасти, али ковчег са његовим посмртним остацима није покопан, већ је спуштен у подрум капеле на руском гробљу у овом француском граду.
Када је утихнуло оружје на бојиштима Великог рата, било је јасно да су владајући кругови, у којој је било доста Путникових ратних другова и познаника новостворене државе, заборавили на славног војсковођу. Надлежни органи нимало се нису обазирали на захтеве Путникове породице, апеле ратних ветерана, као ни на опомене и упозорења француских власти, па је ковчег и даље стајао у подруму руске цркве.
Јавност и преживели ратници су дигли глас. ”Политика” је, својевремено, цитирала и речи двојице француских генерала који су у нашем посланству у Паризу рекли: “Или га пренесите у своју земљу и сахраните, или дајте да га ми, Французи, сахранимо!”. Тадашњи “Трговачки гласник” се огласио на исту тему и текст овако завршио: ”Срамота је ово и жалост наша.” Протестима се придружио и Арчибалд Рајс, констатујући да “командант српске победничке војске почива далеко од отаџбине, заборављен од данашње фриволне и егоистичне генерације”.
Под таквим притиском, коначно су почетком новембра 1926. власти пребациле у Београд посмртне остаке војводе Путника и још неколико српских високих званичника који су умрли у иностранству за време Првог светског рата. Путинов ковчег спуштен је у раку на Новом гробљу, а војводи је подигнута спомен-капела на којој пише: ”Војводи Путнику – захвална отаџбина”.
ВЕЛИЧАНСТВО, НЕ МОЖЕТЕ НА ФРОНТ
Док се српска војска грчевито покушавала да заустави аустроугарску офанзиву у новембру 1914. године и избегне пораз, стари краљ Петар је дошао у штаб Врховне команде и рекао Путнику да хоће да иде на фронт.
Путник му је отворено рекао:
– Величанство, не можете да идете на фронт.
– А зашто?, упитао је зачуђено краљ.
– Зато што ћете тамо чути да војници псују Вас, Пашића и мене, и зато не можете ићи, одговорио је Путник.
Краљ је уважио Путникове разлоге и вратио се.
ПОТПОРУЧНИК ИМА ЗДРАВИЈИ СТОМАК
За време балканских ратова Путник је наложио да дневница потпоручника и војводе буда иста – три данара. Када су официри из његовог окружења приметили да он као војвода треба да има већу дневницу од потпоручника, Путник им је одговорио:
– Е, али је зато потпоручников стомак здравији од мога, те тражи више.
