Pročitaj mi članak

Tužioci koji su okrenuli glavu od Velje Nevolje

0

Iako državni vrh još od hapšenja Veljka Belivuka (34) zvanog Velja Nevolja i njegove kriminalne grupe, neumorno zamajava javnost najavama da će raskrinkati sve sprege i otkriti čiju su zaštitu u izvršnoj i sudskoj vlasti sve ove godine uživali, konkretni rezultati uporno izostaju. Pokušaj etiketiranja, a potom i medijskog linča dvoje tužilaca koji su bili u društvu navodnog Belivukovog saradnika, poslužili su, makar nakratko, da se skrene pažnja sa njihovih kolega koji su direktno bili povezani sa predmetima u kojima se Belivuk pominjao, a koje još uvek niko nije pitao kako i zašto su im "propale" istrage protiv njega.

Вест о привођењу Милоша Ђукановића из Панчева, ког је полиција означила као директног сардника Вељка Беливука, у тренутку док је у једном панчевачком ресторану био у друштву двоје тужилаца, запрепастила је читаву јавност, након што су је у етар пустили сви прорежимски медији у земљи.

Била је то вест број 1 тог дана, а тужиоци Томо Зорић и Милица Љубичић истог тренутка су провучени кроз блато и изложени медијском линчу, који је код знатног дела јавности створио утисак да су и они повезани са овом групом. Зорићева изјава да је са Љубичић отишао да преузме новац и рачуне од свог подстанара, ког је потом пред њима привела полиција, само је додатно разбуктала сумњу јавности да у свему томе нису чиста посла.

Да нешто ипак није у реду са овим догађајем, постало је јасно колико сутрадан, када је процурела вест да је Зорићев подстанар, то јест “спектакуларно ухапшени Беливуков сарадник” пуштен после само два сата из полиције. Ову вест међутим, већина медија није објавила, али је полиција наставила да таргетира двоје тужилаца као друштво опасног Беливуковог сарадника – пуштеног на слободу. Све то је разултирало њиховим саслушањем у полицији, али и полиграфском испитивању Зорића, које је показало да говори истину.

И док је лаичкој јавности остало непознато да је мало вероватно да су Зорић као секретар Државног већа тужилаца и Милица Љубичић као заменица другог основног тужиоца у одељењу за насиље у породици могли да имају било какав утицај и буду од користи Беливуковој групи, имена тужилаца који су последњих година, да ли под притиском или пак својевољно, својим потписима, украшавали многе сумњиве одлуке које су се директно тицале Беливука, остали су ван домашаја јавности.

Управо би они, можда, могли да помогну истражним органима у раскринкавању спрега Беливукове групе са државом и открију да ли су у свом раду и одређеним истрагама и поступцима трпели притиске, или су пак својевољно (не)доносили одлуке које су најпре утицале на самог Беливука да се осећа недодирљивим.

Но, кренимо редом, али останимо, за почетак у Панчеву.

Случај “стрелиште”

Вест да је војни синдикат поднео кривичну пријаву против бригадног генерала Зорана Величковића и потпуковника Дејана Николића због злоупотребе војног стрелишта на ком су пуцњаву вежбале “особе из криминогене средине”, узбунила је почетком 2017. читаву државу. Председник синдиката Новица Антић навео је тада у саопштењу да војно стрелиште користе особе познате јавности под надимцима Вучко, Веља Невоја, Сале Мутави, који су пуцњаву вежбали са све генералним секретаром тадашње Владе Новком Недићем.

Иако је Војска одмах покушала да на све начине демантује ове наводе, пријава прослеђена Основном тужилаштву у Панчеву почела је да се процесуира, а полицији је издат налог за прикупљање потребних обавештења, односно наредба за спровеђење предистражних радњи.

Као и у свим случајевима који су се директно тицали владајућег режима, и ова предистрага била је маратонска, да би након годину дана тужилаштво донело одлуку о одбацивању пријаве због недостатка доказа, који су мистериозно, један по један, нестајали.

Портал Крик, објавио је тада да су из књиге која се водила на пријемници касарне “Растко Немањић” нестале две стране, а снимци камера преснимљени. Сведок је испричао да је један од “гостију” тј Вучко, био припадник Жандармерије Ненад Вучковић, (у то време партнер државне секретарке МУП Дијане Хркаловић, прим. аут), као и да је до касарне долазио у колима са затамњеним стаклима у ком су били Станковић и Беливук.

Nenad Vučković Vučko Foto: Privatna arhiva

Упркос свему томе, пријава је одбачена, а ту одлуку потписала је заменица основног тужиоца у Панчеву – Жељка Николаидис. Њено име помињало се у још једном случају који је изазвао незапамћену аферу у Основном тужилаштву у Панчеву, када је заступала оптужницу против хирурга панчевачке Опште болнице др Александра Ивице, ком се судило за несавесно лечење пацијенткиње Маријане Јојкић.

Наиме, Николаидис је након првостепене осуде др Ивице и казне која је била испод законског минимума, пропустила рок за подношење жалбе Апелационом суду у Београду, јер је писмени отправак пресуде мистериозно “загубљен у писарници тужилаштва”, односно није на време прослеђен њој која је требало да састави жалбу.

Због тога се пресуда пред Апелационим судом разматрала без жалбе тужилаштва, које је истовремено, сходно закону и једини представник оштећене породице, да би на крају цео случај резултирао и ослобађајућом пресудом за лекара. Парадоксално, у одвојеном поступку за накнадну штете пред грађанским одељењем истог Апелационог суда, кривом је проглашена болница и обавезена да плати одштету породици несрећне жене, што најбоље осликава комплетну бизарност овог поступка.

Епилог овог, али и случаја из панчевачке касарне били су готово истовремени, а недуго затим, тужитељка Николаидис је изабрана за заменицу београдског Вишег тужилаштва, под чијим окриљем се тада нашао опет Веља Невоља.

Убиство на шинама

Случај ликвидације каратисте Властимира Милошевића, који је изрешетан на трамвајским шинама у Улици 27. марта 2017. пратиле су бројне контроверзе, од тога да је ухапшен са сумњом да је убица, до тога да је ослобођен кривице као помагач. На питања шта се заправо догодило у овом поступку морали би да одговоре бројни званичници – од поступајућег тужиоца Александра Исаиловића, до полицајца који је контаминирао трагове на увиђају и вештака чији су измењени налаз и мишљење одвојили Вељка Беливука од места злочина.

Посебно је био интресеантан податак да је Беливук комуницирао са извесним Вучком након злочина, што је утврђено прегледом његовог телефона, али се тужилац, из неког, разлога, није бавио тим спорним позивом, нити идентификацијом Вучка, иако су постојале бројне индиције да се ради о истом оном припаднику Жандармерије, с којим је Беливук оптуживан да је боравио на стрелишту касарне.

Интересантно је да у овом поступку, Беливука који је тврдио да има приходе од 30.000 динара месечно бранио тим истакнутих адвоката и то: Владан Вукчевић, познат по својим клијентима из гарнитуре ДБ, Дејан Лазаревић, бранилац Дарка Шарића, Добривоје Главонић, бивши истражни и прекршајни судија, Никола Ристовић, као и – Владимир Лучић из адвокатске канцеларије коју води Војислав Недић, отац генералног секретара Владе Србије Новака Недића, актера кривичне пријаве у случају стрелиште.

Зашто тужилац Исаиловић није отишао даље у овом случају и инсистирао на испитивању свих сумњивих околности које су му на крају ољуштиле истрагу, до данас није познато. У међувремену, заступао је још неколико оптужница у медијским предметима, међу којима је случај Марије Николић, куме полицајке убијеног “кавача” Давора Балтића, али и покушаја убиства власника ТВ Хепи Предрага Ранковића Пецонија у хотелу Праг.

Izvor: nova.rs

Oznake: , , , , ,