U ovih trideset i kusur godina nacionalnog i državnog propadanja stvorila se jedna interesna elita koja broji oko pet hiljada ljudi i koja raspolaže sa desetak milijardi evra mahom pokradenih para. U tih nekoliko hiljada ljudi nalaze se crveni (mahom ratni profiteri i šverceri), žuti (mahom tranzicioni profiteri) i naprednjaci (mahom klasični otimači). Otuda se sada i pojavio zapaljivi gas bez boje i mirisa koji čeka iskru posle koje kreće požar. Kada do toga dođe, a verujte da je taj trenutak vrlo blizu, prvi će se na udaru naći naprednjaci jer oni svojom praznoglavošću i bahatošću bivaju najuočljiviji i shodno tome najviše iritiraju, smatra Dr inž. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Народ у Србији је све гладнији и то како хлеба тако и правде. У тој комбинацији ствара се запаљиви гас без боје и мириса, којег је тешко детектовати чак и уз помоћ бесомучних истраживања јавног мњења. Управо тога се Александар Вучић највише и плаши јер његов ментални склоп не може да поднесе неизвесност. Разлога за страх имају и напредњачки функционери и парадржавни апарат који је створен у међувремену јер све што нису платили црвени и жути платиће они и то са каматом.

Када је крајем осамдесетих Слободан Милошевић преузимао власт међу Србима је доминантно осећање било то да су потчињени и потцењени унутар СФРЈ. Тадашњи режим је народу понудио изравнавање рачуна. Иницијално је ту и било реалних резултата, пре свега то што су Војводина и Косово враћени под интегритет Србије. Међутим, од самог почетка проблем је био тај што прво нису били дефинисани крајњи циљеви већ је допуштена стихија и слободно тумачење. Разлог је био Милошевићева неспремност да преузме одговорност јер би то онда значило и мерљивост постигнутих резултата. Овако је ситуација била да званично нисмо били у рату иако је рат буктао и гро народа је био захваћен, а када је коначно завршено сваки исход је био проглашен за победу. На тој искривљеној логици Милошевић је јахао све док, након повлачења војске са Космета, већини људи није постало јасно да ратови и нису успешно завршени. Истовремено нова пословна елита која је настала на шверцу, ратном профитерству и растакању огромне државне и друштвене имовине увидела је да више нема шта да експлоатише те да су промене неминовне. Тако да је 2000. године и у народу и у интересним круговима сазрела свест да су промене питање живота. Нажалост, након тзв. демократских промена није дошло до тога да црвени одговарају већ је дозвољено да за доста мале паре, дате кроз порез на екстра профит, пређу на страну тада успостављених жутих.

Разлога због којих тада није дошло до лековитог дисконтинуитета било је доста, а по мом мишљењу два су кључна. Прво, отворена су врата за приватизацију огромне друштвене и државне имовине, друго демократија је сведена само на „круг двојке“. Да би могли да изведу приватизацију брзо и са доста користи по себе, жутима су требали црвени који су до тада управљали свим системима. Тако смо и добили нову хибрид интересну елиту која је у себи објединила поред ратних профитера и шверцера из деведесетих и нове транзиционе профитере из двехиљадитих.

Народ је све то гледао и гомилао бес у себи, а све је кулминирало променама које су се десиле 2012. године. И тада су људи били гладни и хлеба и правде, а сити лицемерне демократије која се пропагирала у форми приче о европским вредностима док је у суштини била чиста лоповија. Тада је Вучић кроз очигледно унапред договорену акцију хапшења Мирослава Мишковића успео да од себе направи оно што су сва истраживања јавног мњења тада показивала да људи траже. Поштеног и бескомпромисног борца за правду. Међутим, као и све друго што се тиче њега показало се да је ово била лажна операција изведена само у циљу грађења рејтинга. Нико и низашта није одговарао зато што се након пљачкашке приватизације отворила нова могућност, а то је било екстремно задуживање. А да би се могли брзо добити кредити, а потом и покрасти паре морали су бити сачувани и црвени и жути који су у свом поседу имали фирме, али и међународне комбинације способне да ову операцију изведу брзо и ефикасно. Тако смо добили нову и још увек актуелну фазу у разбијању Србије.

За ових једанаест година подигнуте су милијарде евра кредита, издате су милијарде евра државних обвезница и потписане су милијарде евра у стратешким уговорима. Све ове милијарде су брзо и ефикасно препаковане кроз разне јавне радове у којима су цене вишеструко предимензионисане па смо тако постали светски рекордери у цени коштања километра аутопута или канализације. Примера ради до оваквих невероватних цена се долази тако што се за аутопут који пролази кроз плодну земљу уз Мораву приказује да се ради о стеновитом подручју па тако уместо откопа и одношења земље врши се наплата минирања и одношења стена. Или рецимо на изградњи новог блока у термоелектрани Костолац имамо ситуацију да постројење степена искористивости од тридесет пет процената кошта као да је искористивост од четрдесет и два процента. Ово за већину људи не звучи као неки велики проблем, али суштински јесте јер се зарад крађе пара узело застарело техничко решење и тиме ће у наредних тридесет година морати да се троши седам посто више угља и да се сходно томе троши више пара на ископ као и да се емитује више штетних гасова у атмосферу. Гледано у новцу за период техничког века те електране штета коју ће претрпети Србија је најмање стотину и педесет милиона евра, а потенцијално и више имајући у виду да се очекује да цена емисије угљен диоксида буде доста велика када се у потпуности буде успоставило ово тржиште. Примери пљачке су бројни, а за реализацију исте су поред од раније проверених црвених и жутих лопова били неопходни и лопови нове генерације.

Напредњачки допринос већ успостављеној интересној елити огледа се у примерцима неписмених и бахатих отимача који пљачку врше у по бела дана и то без било какве маске или рукавица. У њихове празне главе Вучић је улио невероватно самопоуздање и осећај да им нико ништа не може и да је потребно само да највећи део онога што отму дају њему било директно у кешу било у сигурним гласовима. Отуда су ови напредњачки примати постали највидљивији и сходно томе на себе навлаче највећу мржњу обичних грађана. Оним црвеним и жутима оваква ситуација највише одговара јер им је рачуница да ће се опет извући са минималним последицама јер су они ипак мафија белих оковратника и често су неупадљиви, а и криминалне комбинације којима се они баве су такве да широка јавност тешко то може да разуме. Примера ради, на трговини струјом зараде су енормне, али је потребно велико знање да би се посао могао реализовати. Отуда су напредњачки примати (изузев Вучићевог кума) остали ван овог уносног посла. Додуше, својевремено су покушали преко Милорада Грчића и сви се сећамо да се то завршило тоталним колапсом електроенергетског система. Због читалаца ћу покушати да објасним једну од шема.

Приватна компанија од ЕПС позајми одређену количину електричне енергије у периоду од 13 до 14 часова у току радног дана уз договор да исту количину врати у периоду 23 до 24 часова истога дана. На крају када се сабере енергетски биланс салдо је нула јер је ЕПС добио назад онолико електричне енергије колико је дао (уз плаћања мрежарина), међутм за приватну фирму која је правила аранжман финансијски салдо је далеко од нуле имајући у виду да је цена електричне енергије у шпицу потрошње када су је они узели од ЕПС вишеструко већа од цене у ноћним часовима када је струја ЕПС-у враћена. За овакву шему је потребно имати техничка знања и озбиљне везе у Европи како би се читав круг затворио, а то понављам напредњачки примати нису спосбни чак ни након оволико година апсолутне власти те су стари кадрови незамењиви.

Дакле у ових тридесет и кусур година националног и државног пропадања створила се једна интересна елита која броји око пет хиљада људи и која располаже са десетак милијарди евра махом покрадених пара. У тих неколико хиљада људи налазе се црвени (махом ратни профитери и шверцери), жути (махом транзициони профитери) и напредњаци (махом класични отимачи). Док су се они радовали отетим парама мајке су нарицале над погинулим синовима у ратовима, избеглице су кукале за огњиштем, а радници за фабрикама које су градили од нуле и у њих улагали своју младост и идеале. Због црвених (ту се рачуна и црвени војвода Шешељ да не буде забуне) народ се разочарао у идеју патриотизма имајући у виду свеопшту злоупотребу тог осећања код људи док се ишло из пораза у пораз. Због жутих се пак народ разочарао у идеју демократије и европских цивилизацијских вредности јер су они своје лоповије скривали иза запетљане мреже испразних фраза о европском путу, транспарентности, равноправности и грађанских и медијских слобода. Напредњаци су пак довели народ у стање потпуне апатије јер су због мрака који влада њиховим лидером кренули да убијају не само идеје патриотизма и демократије већ и сврхе самог живота. Отуда се сада и појавио онај запаљиви гас без боје и мириса који чека искру после које креће пожар.

Када до тога дође, а верујте да је тај тренутак врло близу, први ће се на удару наћи напредњаци јер они својом празноглавошћу и бахатошћу бивају најуочљивији и сходно томе највише иритирају. Међутим, сада се стичу услови да се на удару нађу и црвени и жути. Јер ако су деведесетих постојала друштвена и државна предузећа која су двехиљадитих продата, а потом се држава и задужила до крајњих граница, то значи да након промене власти једино што ће преостати као могућност јесте својеврсна национализација помоћу закона о пореклу имовине и антимафијашких мера које ће подразумевати одузимање свега стеченог криминалом. Оваквом акцијом би се народ могао истовремено нахранити и хлебом и правдом. Отуда већ сада свако ко је права опозиција мора да обећа и гарантује да ће се након победе народа над Вучићевим режимом успоставити влада стручњака са мандатом да се радикално обрачуна са криминалом и корупцијом уз обавезу очувања постојећег уставног поретка и војне неутралности. Ако се и овај пут извуку и преживе, Србија више неће имати никакве шансе.

Уживо: Српски херој са Кошара, Синиша Јевтић пуштен из албанског затвора (ВИДЕО)https://t.co/ma5QreX6eV

— СРБИН инфо (@srbininfo) August 3, 2023

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, Miroslav Parović, naprednjaci, SNS, Srbija