Прочитај ми чланакСоцијално угрожени све чешће осећају да их политика и медији не заступају. То се видело у Америци, то ће се видети и у Немачкој уколико се нешто драстично не промени, пише у свом коментару Фолкер Вагенер.
Социјално угрожени све чешће осећају да их политика и медији не заступају. То се видело у Америци, то ће се видети и у Немачкој уколико се нешто драстично не промени, пише у свом коментару Фолкер Вагенер.
Већ неколико година је у Немачкој у моди говорити о злим кивним грађанима. Покрет Пегида и пре свега странка Алтернатива за Немачку артикулишу бес грађана против берлинске политике уопште, а посебно због наводно либералног односа према избеглицама. До Трамповог тријумфа су политика и већина медија углавном морално дискредитовали овај део грађана. Сада многима као да се јавља сазнање да нису баш сви десно од центра аутоматски расисти и екстремисти. Кивни грађани су међурезултат тоталног одрођења елите од дела народа. О њему етаблиране партије једва да воде рачуна. Они га не представљају.
Када је у таквим условима отпочео делом неконтролисани прилив милион избеглица, бујали су страхови оних који ионако живе прекарно: незапослени, бедно плаћени, породице са малим приходима. Финансијска средства издвојена за пријем избеглица су неопходна са хуманитарног аспекта, али погубна са политичког. Привремено потпуно одустајање од контроле државне границе повредило је потребу многих да буду заштићени.
Нарушена је слика државе као брижног старатеља. У временима када политичарима требају године како би увели минималну плату, а данашњим радницима прете суморни пензионерски дани, великодушни прихват избеглица постао је шкакљива тема за велике делове друштва, а не само за његове ниже слојеве.
Фолкер Вагенер, новинар ДW
Протест који се исказује на биралиштима је – тако каже социолог Хајнц Буде – израз потребе овог заборављеног дела становништва да подвуче црту испод политике која је вођена у последњих 30 година. Набусити естаблишмент у политици и медијима изгубио је из вида жртве глобализације.
Многим Трамповим гласачима из америчке провинције, са југа и средњег запада, дозлогрдило је да их елите са западне и источне обале посматрају као простаке којих се треба стидети. Једнако се у Немачкој годинама може посматрати огорчење против политичког Берлина, те оазе угодних консензуса спремне да као хомофоба етикетира сваког ко не подржава хомосексуалне бракове. Мејнстрим медији својим монотоним и једностраним извештавањем прописују како треба размишљати. Тај плитки педагошки приступ иде на живце.
Најбоља илустрације је приврженост мултикултуралном друштву, које одавно спада у идеолошки инвентар политички коректних. То није дошло одоздо, већ се као морална надмоћ пропагира одозго. Мултикулти највише заговарају они са академским титулама, људи из градова, лево-либерални у најширем смислу. У њихов животни стил се уклапа да једу у индијском ресторану, купују у продавници еколошких намирница, предано одвајају смеће за рециклажу и уместо аранжмана у Доминиканској Републици резервишу куру изгладњивања у Шварцвалду.
Све то нема баш ништа са свакодневицом социјално заборављених. Тешко ће за гламурозну културу добродошлице шареног Берлина имати разумевања неко ко живи у источнонемачкој провинцији, полунапуштеној, без пекаре и апотеке, са најближим лекаром на 50 километара. Тај се осећа превареним.
Политичка коректност, тај компас понашања у нашем друштву, иде на нерве све више људи. Потребно је много енергије да се супротстави мејнстриму. А ту енергију нема свако. Парола „можемо ми то“ у случају избегличке кризе била је изречена са добрим намерама и хвале је вредна са етичког становишта. Проблем је што њој дуго није смело да се противречи осим по цену шитсторма на друштвеним мрежама. У политичком офсајду је и свако ко се свакодневно бори за егзистенцију па нема времена да брине што у Немачкој нема довољно жена на руководећим функцијама.
И код нас је друштво већ дубоко подељено. Ако се кивним грађанима будемо бавили само педагошким тирадама, онда ћемо још видети куда то води. Најкасније на изборима следеће јесени.
