Pročitaj mi članakPored brojnih problema i izazova, Srbija je suočena i s pandemijom koronavirusa. Njen efekat se prostire na sve pore društva, delom nužno a delom voljom nosilaca vlasti. Reagovanje na pojavu zaraznih bolesti je definisano Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, u kome jasno stoji da su nadležna tela za vođenje procesa borbe protiv zaraznih bolesti Republička stručna komisija za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti i Zavod za javno zdravlje. Isključivo ta dva tela predlažu rešenja i mere zaštite stanovništva.
Само постојање овог закона у српском законодавству сугерише да држава мора у сваком тренутку да буде спремна на суочавање с изазовима појаве једне или више заразних болести у популацији. Осим тога, да наречена надлежна тела делују стално и проактивно, како би земља имала на располагању све потребне ресурсе за заштиту грађана од заразних болести. Знамо да се вирус корона појавио пре четири месеца у Кини, а потом се ширио у друге земље. Такође знамо да се у време великих проблема с коронавирусом у Италији, наша надлежна стручна и државна тела нису бавила спровођењем мера заштите становништва нити обезбеђивањем недостајућих средстава која су неопходна за чување јавног здравља од надолазећег вируса. Штавише, били смо сведоци потцењивања коронавируса од стране једног лекара који је био део стручног тима на састанку с председником Србије, који је такође о вирусу корона говорио неодговорно, неозбиљно и потцењивачки.
Синиша Тодоровић
Потом се појавио вирус и у Србији, а за то време је текла изборна кампања и једина припрема државног врха је била она за освајање новог мандата на неслободним изборима. Кад је вирус почео да се шири, уследила је паника државног врха, психоза и ширење страха, пропраћено ригорозним мерама које су донете уз драстично гажење уставног поретка Србије. Власт је кривицу покушала да пребаци на сународнике који су се вратили из иностранства, у своју отаџбину. Наиме, било је могуће предузети четири фазе заштите становништва од корона вируса, а ванредно стање је крајња и извесно спорна мера.
Прва мера која би имала превентивни и припремни карактер јесте проглашење опасности од епидемије од стране министра здравља, а на искључиви предлог наведених стручних тела. Друга фаза би била проглашавање епидемије, на исти начин. Трећа фаза би подразумевала проглашење ванредне ситуације од стране Владе, а на предлог министра здравља, који би добио мишљење стручних тела (Комисије и Завода). У условима ванредне ситуације би било могуће спровести све потребне мере, чак и оне захтевније, али би све институције система биле у редовном поретку, а председник Србије не би и формално узурпирао сву државну власт.
Уместо тога, уведено је ванредно стање и то не од стране Скупштине, која је централно политичко тело наше државе, надлежно за увођење ванредног стања. Заседање је могло да се врши уз дистанцу између посланика или на неки други пригодан начин, али то циљано није учињено. На потезу је Уставни суд, који треба да покаже да није под политичком контролом. На улице је послата војска с дугим цевима, што је крајње непримерено, иритирајуће и потпуно непотребно. Пензионери су затворени у карантин, без икакве бриге и анализе да ли такав режим живота може да изазове више негативних него позитивних ефеката. Извесно је да ниједна одлука није промишљена од стране најстручнијих тимова и из свих углова. Нису одговорно и темељно сагледани ефекти ни на једну област друштвеног и приватног живота. Да би се прикрило одсуство система и институционалне инфраструктуре, уводе се драстичне мере, врши бесомучна политичка пропаганда и узурпира власт од стране једног човека. Српски друштвени систем, у свим својим областима, разграђује се деценијама, а кулминација се десила за време вишегодишње актуелне аутократије.
Понашање током ове пандемије је само осветлило резултат урушавања система, а што је последица партијски заробљених институција, негативне селекције кадрова, суспензије парламентаризма и укидања демократије. Важно је да Скупштина Србије почне да заседа и да процес заштите становништва од коронавируса воде искључиво стручњаци. Грађани треба да буду упознати са саставом надлежних стручних тела, одлукама које доносе и образложењима истих. Такође, терапијске процедуре у лечењу коронавируса треба да буду доступне јавности. Кад прође ова вирусна криза, свако ће морати да положи рачун за (не) рад и (не) одговорност, како политичка тако и стручна тела.
Сведочимо најављеним економским мерама, које су донете на брзину и очевидно без темељне анализе потреба привреде и ефеката које ће мере имати. Најављена је и уплата од сто евра (наша валута је динар!) на рачун сваког пунолетног грађанина Србије. Наравно, јасно је да се ради о перфидној намери врбовања бирача пред наредне изборе. Подршка не може да буде линеарна, јер неће сви грађани бити једнако погођени овом кризом. Сад видимо колико недостаје социјална карта Србије, коју ниједна власт није израдила, већ је то једно од важних неиспуњених обећања актуелног режима. Да је имамо, знали бисмо да ли иначе, а поготово сада, имамо гладне грађане, о којима се нико не стара.
Различити су модели понашања држава у условима актуелне пандемије. Неке земље воде рачуна о свим аспектима живота у земљи а друге, попут наше, спроводе ригорозне мере које могу имати различите последице на грађане и друштво. О свему томе треба вршити стручне анализе и водити јавне дебате. Оно што посебно забрињава грађане јесте оправдана сумња да власт користи ванредно стање и тзв. полицијски час за пријем нових и размештање постојећих миграната по Србији. Осим тога, да се врши инсталирање 5 Г мреже широм Србије. О овим темама носиоци власти треба да дају јасне и уверљиве одговоре. Видљиво је да су политичка дела актуелне власти у дослуху с глобалистичком агендом, која је противник суверених нација и умногоме непријатељ великог дела човечанства. С разлогом се питамо да ли у мерама које спроводи председник Србије и његов режим, има и рукописа глобалократије. Србија мора да дише и све институције да раде, а медији да буду потпуно слободни и доступни за различита мишљења. Исувише је негативних искустава с актуелном влашћу, да би се оставила без парламентарне и јавне контроле.
Оно што посебно желим да нагласим је безочно кршење верских права грађана Србије. Наиме, знамо да раде бројне фабрике, с мноштвом запослених, као и све институције. Видимо да су конференције за медије председника Србије врло посећене и да то, уз поштовање мера заштите, не представља проблем. Видимо такође да председник Србије, очигледно у страначкој кампањи, обилази Србију и лично уручује медицинску опрему, крећући се међу бројним људима. Међутим, одлазак верника у цркву, властима представља проблем. Ако је свуда могуће спровести мере заштите, које укључују и дистанцу, итекако је то могуће спровести и у храмовима и црквеним портама. С обзиром да се никад и ни у којим условима не сме задирати у суштину зајемчених верских права, председник Србије, као стварни доносилац свих одлука, мора да омогући одлазак верника на Свету Литургију, сваке недеље и празника, а нарочито на Васкрс. Забрана кретања у време богослужења је апсолутно недопустива и та одлука мора да буде хитно промењена. У противном, председник Србије ће извесно оличавати не само аутократску него и безбожничку власт.
Сад је важно да се подсетимо његовог инаугурационог говора којим се одрицао од Небеске Србије, као и његову с
премност да преда већи део или целу јужну српску покрајину шиптарским сепаратистима. Такође, подсетимо се и његових најава да српски народ треба да мења свест и заговарања протестантске етике. Јасно је да председник Србије не баштини српску светосавску традицију и отуда не чуди његов однос према верским правима. Од Синода Српске православне цркве очекујем да од државног врха затражи омогућавање одласка верника на Литургију, а нарочито за Васкрс.
