Прочитај ми чланак
Савезници су и после Бечког ултиматума саветовали Србију да препусти своју престоницу. Током прве ратне ноћи армија није учествовала у борбама. Грађани се сами организовали.
Београд не може да се брани, било је опште мишљење службеника српске владе, који су седели у башти хотела “Оријент” у Нишу, забележио је писац и новинар Иво Ћипико у уторак 28. јула 1914. године. Тог дана је објављен, а око поноћи је и започео рат нападом аустроугарских трупа на Београд. Влада и администрација, које су се преселиле у Ниш због своје безбедности, сазнаће то тек следећег дана.
Током ноћи телеграфисти су побегли из бомбардоване поште, а војска није могла да извести о борбама, јер у њима није ни учествовала. Дунавска дивизија је из касарни у Доњем граду Београдске тврђаве изведена ван града. Српска престоница је уочи рата остављена без одбране, по савету савезника. Руски министар спољних послова Сергеј Сазонов је дан после аустроугарског ултиматума Србији, 24. јула увече, послао поруку српској влади да у случају напада “уопште не треба да покуша да пружи озбиљан отпор”. Силе Антанте су желеле да избегну рат и суперисале су Србији да допусти чак и делимичну окупацију.
– Пошто је било очевидно да се ово не може постићи, и да ће Француска морати да уђе у рат због Русије, из Лондона су још настојали да мир спасавају компромисом у коме би Србија једина поднела значајне жртве – забележио је др Андреј Митровић.
– Из Санкт Петербурга је саветовано да се српска војска без борбе повуче у унутрашњост земље, а да влада апелује на силе и европску јавност да спрече инвазију и рат – забележио је историчар др Андреј Митровић.
– Из кругова француске дипломатије, у Србију је стигла препорука да се у случају нужде допусти суседној сили да без борбе преузме Београд, што се касније показало као британска замисао.
О томе нису ништа знали Београђани, који су 28. јула 1914. године у јутарњим новинама читали да од владе у Нишу стижу повољни гласови.
– Сер Едвард Греј је саопштио да британска влада предлаже да се у Лондону састане конференција великих сила ради решења српско-аустријског сукоба – сећао се Миомир Миленовић, тадашњи уредник “Политике”.
– То су биле вести из Европе које су наговешатавале да ће се мир одржати. Вера у мир је почела да се враћа и почеле су да се отварају трговине и занатске радње, које су претходна два дана биле затворене
Међутим, стварност је убрзо демантовала лепе жеље.
– Било је десетак минута после 12 часова кад ме срете г. Милан Грол и довикну:
“Рат је објављен. Овог тренутка београдски телеграф примио је депешу грофа Бертхолда упућену Пашићу” – забележио је Миленовић.
Грол, први који је видео објаву рата, упитао је да ли ће се штампати ванредно издање новина.
– Немогућно је да се рат објављује на тај начин. Уосталом и да је тачно, никад није доцкан да свет сазна како улази и у трећи рат – с неверицом је одговорио Миленовић.
Ипак, објава рата није дуго остала тајна у Београду.
– Као прва искра, вест о Бертхолдовој депеши почела је по подне да трепери кроз Београд, час светлуцајући, час гасећи се – пише Миленовић.
– У три по подне она букну као силна ватра: “Рат је објављен”. За трен ока цела варош грозничаво узе да се спрема за рат. Задрхташе ролетне на радњама које су се журно затварале, побацаше радници посао хитајући кућама. Пред бакалницама, месарницама и хлебарницама настадоше гужве око намирница. Запишташе чесме пунећи водом безбројне судове, јер је неко пронео глас да ће закључати водовод чим почне рат.
Београђани су се отимали о последње хлебове и вукли кућама брашно, месо, шећер, кафу, кад је стигла нова вест. Министарство унутрашњих дела из Ниша категорично је преко Управе Београда демантовало вест о објави рата.
Међутим, Иво Ћипико, који је истовремено седео с владиним службеницима у нишком хотелу “Оријент” и био очевидац уручења депеше, оставио је другачије сведочанство.
– За столом до мене ручали су министри и дипломате – уписао је Ћипико у ратном дневнику.
– Неко усред ручка каза: “Пашић је добио овог часа депешу којом се објављује рат”. По ручку, диже се Пашић миран, наоко безбрижан. На улици извади једну депешу из џепа и показа је француском министру. То је била депеша објаве рата.
Он бележи да су чиновници владиног Пресбироа дискутовали до дубоко у ноћ:
– Зашто објава рата није дошла посредством немачког посланика?
– Нема никакве гаранције ко је депешу послао..
– Можда је то неко направио виц…
Исти владин Пресбиро је у пет по подне из Ниша у Београд послао телеграм тврдећи да ни немачком посланику који је заступао интересе Аутроугарске није познато да је рат објављен. Београђени су били слуђени противречним информацијама. Ђорђе Чутуковић, директор бродарства, кренуо је из своје куће у Савамали у центар вароши да чује новости.
– На том путу сретао сам децу која продају неке штампане листиће и вичу: “Објава рата, објава рата, пет пара комад”, а у Кнез Михаиловој улици видех на једном углу гомилу света – записао је Чутуковић.
– Ту полиција одузима од деце објаве и цепа их. Један ми полицијски писар рече: “Није истина да је рат обајвљен, него неки пољски Јевреји тргују с продајом лажних вести и узнемиравају грађанство”.
Званична обавештења нису умирила Београђане који су сазнали да је вада отишла у Ниш, а са њом и државни трезор. Видели су и празне касарне Дунавске дивизије.
– Вече је падало, а неизвесност све већа – пише Миленовић.
– Код “Москве”, “Руског цара”, у “Гранд хотелу”, на улицама, пред радњама и по кућама жучна препирка: је ли већ рат, или није. И најзад се све утишало. Ноћ између 28. и 29. јула затекла је Београд у мртвој тишини. Са оне стране Саве и Дунава још већи тајац.
Међутим било је много бесаних очију те ноћи. За одбрану престонице самоорганизовали су се и распоредили дуж обала стари четници војвода Бабунског и Танкосића из балканских ратова, младићи из Сремског и Банатског добровољачког одреда и финанци – царинска стража. Они су видели дуге сенке, тамније од ноћи, кад се аутроугарска војна композиција приближила Железничком мосту и конвој шлепова пуних војника, праћен мониторима, појавио из правца Великог ратног острва.
– Пред поноћ се зачу страховити тресак под којим је задрхтала цела варош. Експлозија железничког моста на Сави разбуди и последње спаваче. Заметну се борба и нешто доцније загрмеше топови над Савом и Дунавом – описао је Миленовић.
Елитна дивизија српске војске у ровове ушла 29. јула
Чутуковић је прве пуцње чуо овако:
– Око пола дванаест чујем пуцањ из пушке, одмах затим чујем другу, трећу, небројено пушака. На улици се зачу глас: “Не гађај лађу, него крмаре”. Кад је свануло видесмо испод моста на левој обали Саве у највећем нереду осам шлепова и једна пароброд, сви празни и без живе душе.
Био је то брод “Алкотмањ” који је вукао шлепове с домобранским пуком упућеним да заузме, како се веровало, небрањени Београд. Кад су меци погодили капетана и крмара, дошло је до хаоса и десант је пропао, а монитори су осули паљбу на град.
– Кад је свануло Београд је опазио прве аустријским гранатама избушене и разрушене домове. Видео је да је одиста почео рат у чијој ће првој бојној линији бити – забележио је Миленовић.
РАТНИЧКО РАСПОЛОЖЕЊЕ
У време објаве рата 1914. године, Београд уоште није био заштићен трупама, нити је било шта било раније припремљено за његову непосредну одбрану. Војска се вратила да брани престоницу тек пошто су је Београђани сами одбранили у првој бици Великог рата у ноћи између 28. и 29. јула 1914. године, оставио је сведочанство Ђорђе Чутуковић.
– За време мира не беше решено питање хоће ли се Београд бранити или не. Решио га је тек командант Дунавске дивизије, пуковник Миливоје Анђелковић, коме је краљевска влада оставила да се у питању Београда управља по своме нахођењу – записао је Чутуковић.
– У доношењу ове судбоносне одлуке, по свој прилици га је инспирисало ратничко расположење београдског становништва, распаљено првим подвизима финансијских стражара и комита који су јуначком и спонтаном одбраном Београда одбили подмукли напад непријатеља.
(Вечерње новости – Борис Субашић)
