Pročitaj mi članak
Због партијског карактера своје војске Тито је имао предност и у дисциплини официрског кадра, а Михаиловићеви одреди су и у Србији, а поготово у другим деловима Југославије, представљали више аутономне територијалне герилске јединице него праву субординисану војску. Тај проблем Михаиловића је затекао и у лето 1944, у јеку одсудне битке за Србију:
– Има једна ствар због које ми никако не успевамо да тучемо комунисте, а то је што су наше старешине доста самовољне, што нема слоге ни узајамног разумевања и потпомагања.
– Многи мисле да сада треба да стичу славу и каријеру за будућност, па стога теже да буду самостални.
– Збиља је више него чудновато да људи не схватају да се данас решава судбина српског народа.
После жестоких једномесечних окршаја, Михаиловићева војска изгубила је контролу над половином Србије, а 29. августа, два месеца после губитка министарског места у југословенској избегличкој влади, генералу је задат нови ударац из Лондона. Краљ Петар га је сменио с дужности начелника Штаба Врховне команде у Отаџбини.
Што због губитака на политичком, што због пораза на бојном пољу, почело је комешање и међу неким од најближих сарадника генерала Михаиловића. Један од њих је крајем августа 1944. за неуспех оптуживао и самог Михаиловића:
– Хтели смо националну револуцију, али је нисмо извршили јер смо се огрешили о свети принцип револуције: борити се док се не сруши стари режим и његови носиоци. Ми смо, напротив, у своје редове примили и доста носилаца старог режима.
Губећи све већи део територија, неки Михаиловићеви команданти почели су и директно и преко генерала Милана Недића склапати краткорочне споразуме и тражити оружје и од Немаца, али Хитлер је категорички одбацио могућност за озбиљнију сарадњу:
– Ја сам се доста дуго морао борити против схватања да се народи Истока могу са успехом ангажовати у борби. Срби су народ који је одређен да има државу. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. Оно што долази из Београда, значи опасност. Не сме се створити српска војска. Прихватљивија је чак становита комунистичка опасност.
Ово становиште није било мотивисано тренутним Хитлеровим анимозитетом према покрету генерала Михаиловића. Те исте 1944. и немачки генерал Ханс Фелбер је нацистичким снагама у Србији истицао да је „покрет ДМ био и остао непријатељски“. И да „сарадња с четницима у борби против комуниста, уз најштедљивију испоруку муниције и под надзором окупационе силе, може бити само локална и ради акутне потребе борбе против партизанских банди“.
Још пре него што су се његове јединице честито примакле Србији, маршал Тито се у Италији срео с Винстоном Черчилом. Амерички пилоти, који су га с Виса возили до Казерте, замолили су га за аутограм. У недостатку адекватнијих сувенира, потписао им се на папирнате зелене новчанице – америчке доларе.
Пре Черчила, Тито се у Казерти састао с британским генералом Хенријем Вилсоном.
Тито му је рекао да „имамо само десет тенкова“ и замолио га да му обезбеди бар двеста.
Вилсон је обећао да ће му изаћи у сусрет и тако је касније настала прва Титова тенковска бригада.
Ускоро је стигао и Черчил, који је Титу дозволио да га убеди да „наметање комунистичког режима Југославији не спада у наше намјере“.
Черчил: – Да ли још увек траје борба између партизана и људи Драже Михаиловића?
Тито: – Да, врло жестока борба.
Черчил: – Веома нам је жао због те борбе. Много више бисмо волели да се наши меци користе за убијање Немаца.
Тито: – Да, уистину, и ми бисмо то жељели. Но то је немогуће, четници се боре на страни Њемаца.
Черчил: – Желео бих да вам поставим још једно питање. Зар није тачно да велики део српског сељаштва не би поздравио увођење комунистичког система?
Тито: – Ми не намјеравамо да уводимо такав систем.
Черчил: – Да ли ћете после рата у вашој земљи допустити личне слободе?
Тито: – Да, да. То је наше основно начело – демокрација и слобода појединца.
Черчил: – Нека ми маршал постави питања каква год хоће, па чак и она неугодна.
Тито: – Прилично сам узнемирен свим тим питањима која се непрестано постављају о комунизму у Југославији. Сасвим категорично сам изјавио да га не каним увести. За то има много разлога. Све европске земље послије рата морају имати демократски систем, а Југославија не смије бити друкчија.
Черчил је Титу поверовао на реч, па је лидер југословенских комуниста ускоро добио уступак о коме колико до јуче није могао ни да сања.
На наговор Винстона Черчила, краљ Петар Други је месец дана касније позвао Михаиловићеву војску и „све Србе, Хрвате и Словенце“ да се „уједине и приступе Народноослободилачкој војсци под маршалом Титом“.
Оне који су се од почетка рата клели у њега и одржавали његову наду у повратак у земљу, краљ је отворено изневерио:
– Сви они који се не би одазвали овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига ни пред народом, ни пред историјом.
Кад је чуо за краљев позив, Михаиловић је био ван себе. Поред њега су се у том часу нашли његови блиски сарадници, потпуковник Драгослав Рачић и капетан Нешко Недић:
– Рачићу и Недићу, ви сте увек били моји верни саборци и јунаци, и ако мислите да је до ове трагедије дошло мојом кривицом, ево вам оба моја пиштоља и убијте ме!
Рачић је почео да објашњава да су они код њега дошли по савет, а не по главу. Утом је наишао и амерички изасланик у четничком штабу, пуковник Роберт Мекдауел, којег су Американци месец дана раније послали у Србију да захвали Михаиловићу на спасавању неколико стотина америчких пилота који су после обарања њихових авиона бежали од Немаца.
Он је Рачићу и Недићу рекао да је краљ направио грешку и да они треба да следе пут којим су ишли током овог рата.
Михаиловић је са својим штабом код мачванског села Бадовинаца прешао Дрину, а неке његове јединице на југу Србије почеле су се расипати. Његови команданти Војислав Лукачевић и Павле Новковић отказали су му лојалност, а леђа су му окренула још двојица блиских сарадника, потпуковник Петар Баћовић и пуковник Захарије Остојић, који су му саопштили:
– У овом часу, најтежем за српски народ, кад ви сносите највећу одговорност пред историјом и пред народом, морате донети још једну судбоносну одлуку без обзира на вашу личност…
У безнађу које га је спопадало, генерал Михаиловић тражио је од Американаца да учине све да се „спречи грађански рат у Југославији“. Наговарао их је да образују команду за Југославију, којој би се прикључиле све његове снаге, али је Вашингтон остао глув на овај генералов вапај.
ТИТОВ ТАЈНИ ОДЛАЗАК У МОСКВУ
ПОСЛЕ одласка Михаиловића у Босну, Тито је тајно, без знања Енглеза и Американаца, одлетео у Москву и договорио се са Стаљином о модалитетима совјетске интервенције у Србији.
У тој војној операцији учествовало је с логистиком чак 414.000 совјетских војника, а у тзв. београдској операцији непосредно се борило 300.000 бораца Совјетског Савеза. А Тито је за ову кључну ратну операцију успео да одвоји само 25.000 војника из разних делова Југославије, а из својих јединица из саме Србије ангажовао је тек око 14.000 присталица, који су асистирали Совјетима да га доведу на власт у Београду.
(Вечерње Новости)
