Прочитај ми чланакУ сусрет јесени 2023., кад ће бити јасније „куда нас модни креатори воде", тачније, какву су нову лудачку кошуљу скројиле велике силе и Србији и читавом региону, важно је знати да је Вучићева диктатура, комбинована са пљачком, застрашивањем, подмуклим, осветама, опасним лажима и подметањима, већ била „понуђена" као „модел", на почетку XX века у Италији. Био је то чисти корпоративни фашизам. Било је и грађевинских машина и прогона слободних људи и медија. Имао је „Дуче" своје батинаше и своје казамате, има их и Вучић. И „Дуче" је чврсто држао микрофон у својим рукама и пренемагао се пред масама људи. Али, разлике ипак има. Фашизам је чврсто држао до дисциплине поретка. Уз страховладу. А, Вучићев режим влада „представничким" системом: преко својих агената хаоса. Што горе за државу, то боље за њега и његов режим.
Већ неколико месеци „подземна дипломатија“ САД настоји да нађе повољан начин да Трибунал за ратне злочине у Хагу ослободи бившег вођу терористичке ОВК и након тога водећег политичара самопроглашеног Косова, Хашима Тачија.
Разлог треба потражити у геостратешким инетресима САД, којима одговара политика „недовршеног конфликта“, тачније речено, политика сталне привремености, како би влада у Вашингтону лакше и једноставније контролисала овај део Балкана, а преко њега и шири регион.
Извори овог магазина у Лондону и Берлину располажу подацима који упућују на то да је територија такозваног северног Косова (некадашњи Дежевски срез, који никада није припадао ни географски ни политички Косову, све до средине шездесетих година кад га је тадашња удворичка комунистичка власт у Србији, дословно „поклонила“ албанским сепаратистима), планирана као „дистрикт“, попут Брчког у Босни и Херцеговини, где би се највероватније створила велика бесцаринска зона, са још једном америчком базом.
Ово може да одговара само албанској мафији и напредњачко-радикалској мафији под контролом Александра Вучића и „под контролом његових контролора“.
Да би овакав „пројекат“ успео, треба уклонити садашњу владу у Приштини на челу са Аљбином Куртијем, чије амбиције се никако не поклапају са америчким планом „сталне привремености“.
Да би било јасније какав је однос Запада био према Хашиму Тачију, кога америчка влада жели да ослободи одговорности за ратне злочине на Косову, треба подсетити да је лондонски дневник „Гардиан“, 24. јануара сада давне 2011. године, инкриминисао Џавида Халитија, кључног функционера тадашње Тачијеве странке (Демократске партије Косова), кога је специјални извјестилац Дик Марти означио као припадника „Дреничке групе ОВК терориста“.
Гардиан је тада писао, позивајући се документ НАТО (која и данас носе ознаку тајне), да су америчке и остале западне силе биле упознате са вишегодишњим криминалним везама чланова косовске владе.
Према војно обавештајним изворима на које се позивао Гардиан, Халити као високи функционер Демократске партије Косова, повезан је са албанском мафијом и заправо је „он тај који контролише Хашима Тачија и представља снагу која стоји иза премијер“.
Чињенице даље говоре да је упркос тим подацима, чињеницама које су необориве, англо-америчка војно-обавештајна заједница проценила да тај и такав Хашим Тачи може бити кључни преговарач и потписник такозваног Бриселског споразума. Такође, и да му „са друге стране стола“, савршено одговара Александар Вучић. Показало се и током тих преговора и касније, све док је Тачи био „врховна власт“ самопроглашеног Косова, да је баш тада утврђен и један мафијашки споразум, између Вучићевих криминалаца у општинама на такозваном северу Косова, и албанске мафије која је плаћала и данас плаћа за транзит дроге, оружја, миграната, белог робља те свих „транзита“ других „курентних роба“, на путу према ЕУ.
Савез Тачија и Вучића трајао би дуго и „благородно“, да им није Куртијева странка пореметила „пословну идилу“.
Вероватно ни Тачи не би тек тако „пао“, да га Запад није „пустио низ воду“, као „рецидив“ и да је тадашња америчка влада имала друкчије процене, да политичка елита ЕУ није „уверавала“ да ће Вучић „у новом савезу“ са Куртијем, брже признати Косово као државу. Ништа од тога се није десило. Две мафије, Вучићева и албанска, стоје и данас тамо где стоје, раде исти посао и то је англо-америчка дипломатско обавештајна заједница „препознала“.
Нови план САД реализује се уз све мере опреза. Евентуално ослобођени Тачи и од Куртијеве политике „ослобођени“ Вучић, могли би да реализују идеју „Дистрикта“ на северу Косова, под изгором да праве слободну економску зону, са привилегијама које би добиле постојеће мафије. Амерички „стратег“ који је све ово предложио Бајденовој влади, рачуна на велику праоницу новца у том новом „економском ентитету“, који би Вучић српској јавности представио као своју историјску победу, а „ослобођени“ Тачи као „коначно решење“ за самопроглашено Косово.
Једино што се у овој слагалици никако не може уклопити, то је идеја „узајамног признања“. Чак и ако би се Тачи неким чудом вратио на Косово некажњен. А, ни овај садашњи Вучић није на почетку политичке преваре на којој је опстајао до сада, него је на самом крају. Или, још боље речено, Вучићев крај се већ десио само га он још не види. Још није схватио што се догађа! Јер, како сада ствари изгледају, српска и албанска мафија мафија пронашли су рај на такозваном северном Косову. Њима ни Вучић ни Курти ни Тачи, нити било која локална власт више не требају. Напротив, „главе“ албанске мафије већ дуже времена преговарају са војним властима у америчкој бази „Бондстил“ код Урошевца, многи амерички команданти су већ годинама ту завршавали своје мандате са најбољим „отпремнинама“ које им је исплаћивала албанска нарко-мафија. Вучићева мафија имала је у претходној деценији одличне зараде од тих „преговарачких способности“ албанског нарко картела. Уз прећутну сагласност и високе „премије“, команданти „Бондстила“, али и поједини команданти КФОР.а, практично су омогућили „проток људи, робе и капитала“, тачније, мафијашки промет.
Вучићева мафија са Радојичићем и Веселиновићем на челу, нашла је „заједнички језик“ са албанском мафијом у време кад су се за власт у Приштини борили Хашим Тачи и Рамуш Харадинај, обојица „првоборци“ ОВК, одговорни за ратне злочине, и људи криминалне прошлости. Сви кључни сведоци за злочине Рамуша Харадинаја убијени су или страдали на чудне начине. Њих осамнаест.
Али, упркос томе, Харадинај одједном постаје „симпатичан“ Вучићевим мафијашима, преговарају са њим па му чак и обезбеђују једну читаву емисију на ТВ Happy, коју је водио бивши новинар а данас режимски пропагандиста Миломир Марић, тако што је претходно снимио па касније монтажом претворио у „весело вече“ у коме је Харадинај приказан као „обичан човек, који је стицајем околности упао у „вихор“ рата.
„Пословна“ веза између поменутих Вучићевих мафијаша и Рамуша Харадинаја, никад није престала да функционише. Ако је реч о „бизнису“, Харадинај је био ближи Вучићевим разбојницима, а кад је реч о политичким преговорима, Тачи му је био тако рећи идеалан партнер.
Без њих двојице, Вучић и његов криминални „синдикат“, остали су без ослонца. Са Аљбином Куртијем ни на један од ова два начина није могао да разговара. Чак се потрудио да потпуно „изопшти“ Куртија из преговора о „пројекту“ Отворени Балкан, замишљен као Западни Балкан без граница и царина (у Вучићевој машти, као Србија, Албанија, Западна Македонија, Босна и Херцеговина и Црна Гора).
Та његова болесна замисао пропала је пре него што је и настала. Срећом, јер су границе такозване Велике Албаније, већ почеле да се „доцртавају“, а показивао их је и Аљбин Курти, који је са владом Албаније потписао преко 150 разних споразума и декларација, које практично предају властима у Тирани добар део надлежности самопроглашеног Косова. И све то због остварења великоалбанских идеја.
Због свега тога и много других разлога, може се слободно рећи да је Александар Вучић направио историјску, непоправљиву штету Србији, српском народу и свим грађанима Србије, не само због тога што је независно Косово практично већ признао, него и зато јер је својом сулудом политиком и криминалним интересима његове мафије са такозваног севера Косова, угрозио читаву државу.
Милијарде евра и долара директно из џепова свих грађана Србије отишло је у руке тих криминалаца, под изговором „Ми бринемо о нашем народу на Косову“.
Без икаквог срама, дрско, лицемерно и бедно, већ месецима сваког дана у Јутарњем програму режимског РТС-а, појављује се тугаљива реклама, позив грађанима Србија да дају прилог за народне кухиње на Косову и Метохији. Позив званично долази од Српске православне цркве, тачније, Епархије Рашко-Призренске.
И то лицемерно ругање здравој памети, нема намеру да престане, све док Александар Вучић, његова мафија и врх СПЦ буду играли у истом криминалном колу. Стотине милиона евра се окрећу годишње у рукама набројаних, а главни државни медиј помаже Епархији Рашко Призренској да проси новац од грађана Србије за народне кухиње?
А, шта рећи о милијардама евра бачених наводно „за Косово“, шта рећи за мултимилионске трошкова одржавање лажних институција на такозваном северу Косова (лажних, јер Вучићева политичко-криминална организацвија Српска листа и даље чини „коалицију“ у Скупштини самопроглашеног Косова).
Шта још треба рећи да Србија коначно прогледа и ослободи се напредњачко-радикалског олоша? Или је, на несрећу, ствар толико одмакла да је та болесна, лажљива, насилничка и мафијашка идеологија, постала део опште „културе“?
Рецимо, 60% свих купљених некретнина у Србији данас, обавља се „за кеш“. Вучићеви мафијаши не верују систему. Њему понајмање. Та мафија контролише издавање дозвола за градњу, па не дозвољавају никоме да гради док они не продају своје станове по надуваним ценама.
Утаја пореза, прање новца, пљачка градских буџета, злоупотреба овлаштења у привреди, „дистрибуција“ дроге, оружја, транспорт миграната, контрола масовне проституције, угрожавање безбедности, пребијање и протеривање неподобних… И да би то све „радило“, ликвидиран је парламентаризам, уништени су наука и образовање, штампају се прескупи „уџбеници“ који никаквих додира немају са реалним образовањем, омладину „дресирају“ по моделу „жестоких“. Чувеној естрадној дромфуљи државни Телеком „донира“ пола милиона евра да би „преваспитала“ младе девојке и показала им како се „успева у животу“.
Понижена је Србија, згажене су последњи бастиони морала. Локалне „паше“ могу свачију жену да одведу у кревет, а сви ћуте.
Кад о оваквим стварима проговори Милован Бркић, последњи слободни новинар и држави, па га зато кључни протагониста тог понижавања, самодржац и диктатор А. Вучић стрпа у затвор, са циљем да му се освети, шта је онда остало од овог друштва? Шта је остало од онога што се некад звало право и правда? Морал, понос, достојанство, слобода?
И, да би диктатор могао тако слободно да гази по коме хоће и како хоће, требале су му његове личне судије и тужиоци, требало му је потпуно сатрвено српско правосуђе. И након деценије уништавања тог система, добио је „одрешене руке“.
Вучићева омиљена „фигура“, Виши јавни тужилац у Београду Ненад Стефановић, против ког су поднете десетине пријава Државном већу тужилаца због злоупотребе положаја, незаконитог поступања, али и прогона, шиканирања и уцењивања неподобних заменика, један је од репрезентативнијих примера државних службеника који су доспели на високе и одговорне функције, посредством владајућег режима.
Када је крајем 2021. постало јасно да ће Вучић да „посади“ Стефановића у фотељу шефа најбитнијег и највећег тужилаштва у држави, у тужилачким круговима, али и јавности, повело се питање да ли је он уопште способан да изнесе ту функцију и управља колективом од шездесетак заменика, с обзиром на то да је у том тренутку имао свега седам година радног стажа као заменик тужиоца, а од тога само три године у ВЈТ.
Иза његове претходне функције, остала је гомила нерешених предмета, који су прераспоређени у рад његовим бившим колегама из Трећег основног тужилаштва, а који су потом морали да састављају службене белешке како би заштитили себе од одговорности за њихову пропаст.
Свестан да ће управо скромно искуство и блискост са режимом бити главни разлог за оспоравање његовог именовања, Стефановић се свом снагом дао у промоцију свога лика и дела. На располагање су му се „несебично“ ставили режимски медији, који су га упорно представљали као „тужиоца који није имао ниједну ослобађајућу пресуду“.
Кад је био заменик у Трећем ОЈТ, био човек који је све радио на ниједан „опасан“ предмет не дира. Као за живу ватру! Како је тадашњи сазив Државног већа тужилаца онда одлучио о његовом напредовању? Да је његова тврдња да је он тужилац који „није имао ниједну ослобађајућу пресуду“, у потпуности неоснована, сведоче управо предмети из Трећег ОЈТ којима је био задужен.
Рецимо, треба погледати само једна од многих службених белешку коју је у фебруару 2019. саставио заменик у Трећем ОЈТ коме је прослеђен Стефановићев предмет (службене белешке су иначе правили сви којима је „запао“ неки од његових заосталих предмета, из разлога опреза). У питању је био један случај утаје пореза против чак деветоро осумњичених који датира још из 2012, а који је Стефановић наследио по доласку у Треће ОЈТ две године касније.
У белешци стоји да је последња радња у предмету предузета у децембру 2015. када је послата ургенција Министарству финансија у вези са додатним подацима у вези са истрагом, као и да до краја 2018., када је наступила застара кривичног гоњења, није предузета ниједна радња.
Друга белешка састављена је почетком јануара 2019, и у њој се јасно наводи да предмет у себи садржи само кривичну пријаву која је против осумњиченог поднета децембра 2017. „Наследник“ предмета констатује да Стефановић није предузео ниједну радњу читавих годину дана.
У трећем предмету из 2009., који је Стефановић такође наследио од неког колеге, констатује се да је случај био на допуни истраге код истражног судије (јер је дело почињено из времена када није било тужилачке истраге), као и да је тужилаштву враћен лета 2018, али да до краја године Стефановић такође није никако поступао.
Четврти предмет из 2015, у ком су била двојица осумњичених за угрожавање безбедности у продуженом трајању, такође је застарео. Тачније, Стефановићев „наследник“ је морао да одбаци кривичну пријаву против двојице осумњичених јер Стефановићу три године нису биле довољне да оконча истрагу, па је 2018. наступила апсолутна застара.
Пета службена белешка такође је састављена јануара 2019, и стављена у предмет из 2013. за кривично дело превара, који је Стефановић наследио годину дана касније. С обзиром да је и ово дело почињено у време када је на снази био стари закон, истрагу је водио истражни судија који је у јануару 2016. проследио тужилаштву предмет на даље поступање. Службена белешка сведочи да од тада, па до децембра 2018. када је предмет са Стефановића „пресигниран“(додељен), није предузета ниједна радња.
Шести предмет је такође био један од старијих. Тачније из 2011, и времена старог закона. У белешци Стефановићевог наследника се констатује да у предмету од марта 2017, па до децембра 2018. није предузета ниједна радња.
Седма белешка такође из старог предмета из 2010. а у вези са разбојништвом и прикривањем, сведочи да Стефановић од маја 2017. када је предмет добио од истражног судије, па до децембра 2018. када је унапређен у заменика вишег тужиоца овај случјај ниједном није узео у рад.
Осма белешка из случаја који се тицао тешке крађе сведочи да Стефановић пола године није поступао у овом случају, иако му је полиција из Сурчина, где се дело догодило, благовремено доставила све извештаје.
Девета белешка сведочи о случају за који није поднета кривична пријава већ је био у фази тужилачких провера, а у вези са могућим злоупотребама у јавним набавкама. И овде се констатује да је крајем јуна 2018.
Републичка Управа за јавне набавке доставила је поднесак Стефановићу који му је био неопходан за проверу да ли постоје основи сумње да је учињено кривично дело, али до децембра када је отишао у Више тужилаштво није предузео ниједну радњу.
Наравно, ово је само део Стефановићевих нерешених и застарелих предмета за које Државно веће тужилаца очигледно није знало, није имало,ђ или није хтело да има у виду, када се дискутовало о његовим заслугама за напредовање у Више тужилаштво.
Нема никакве сумње, а о томе сведоче и извори овог магазина, Стефановић је „у шаци“ имао многе напредњачке „предузетнике“, државне институције и њихове корумпиране заступнике, али је свесно намерно „поступао“ на овакав начин у тим предметима, како би се допао Вучићевој криминалној организацији.
И, успело му је на крају. Колико је ревносан, видело се и на случају хапшења главног и одговорног уредника овог магазина, кад је Стефановић извршио наређење које му је одлазећи диктатор дао: затворити, казнити, згазити.
Међутим, људе са америчке и британске „црне листе“, Радоичића и Веселиновића, тужилац Стефановић уредно заобилази. Не и они њега и његовог шефа. Плаћају колико год треба.
А, чиме се ова „господа“ и даље бави, упркос чињеници да би у свакој правној држави одавно били у затвору?
У близини Пожеге, Лајковца и Пожаревца ничу десетине километара путева које на основу директне погодбе са државом, без тендера, граде кинеске фирме. А на градилиштима, машине српских фирми које повезују исти Вучићеви људи, Милан Радоичић и Звонко Веселиновић. О томе је уредно известио и Радио Слободна Европа (РСЕ).
Радоичић и Веселиновић су под санкцијама Сједињених Америчких Држава (САД) и Велике Британије због сумњи на корупцију и међународни организовани криминал. Власти непризнтог Косова их такође оптужују за криминалне активности.
Међународни Коридор 11, који Србију треба да споји са Јадранским морем, представљен је као кључни пројекат који држава гради већ дуже од деценије. Изградња аутопута до Црне Горе, дугог 269 километара, подељена је у етапе. Деоницу на западу Србије, од Прељине до Пожеге, гради кинеска компанија China Communications Construction Company Ltd (CCCC).
CCCC је до посла, вредног 450 милиона евра, дошла директном погодбом са државом. Читај: са Вучићем лично!
Да би Србија обезбедила новац за изградњу пута, новац је позајмила код кинеске Ексим банке. Кинеска фирма CCCC, иначе, била је на црној листи Светске банке због сумњи на корупцију и уништавање животне средине на Филипинима и у другим државама где год су имали пројекте. САД су ову фирму ставиле на црну листу 2020. године.
У Србији, ова кинеска фирма CCCC се суочила са оптужбама за угрожавање животне средине током изградње пута, али случај није решен. Стефановић га је блокирао.
А онда је у Србији фирма CCCC нашла сарадника, фирму чији ће се сувласници нешто касније такође наћи под америчким санкцијама.
Две године од почетка радова, у лето 2021. године, кинески извођач обратио се институцијама Србије, јавном предузећу „Путеви Србије“ и Министарству грађевинарства да одобре као подизвођача каменолом Словац.
Задатак каменолома, који је тада био у сувласништву Звонка Веселиновића и Милана Радоичића, био је да обезбеди туцаник – дробљени камен који се користи за изградњу путева. Држава им је дала сагласност да буду добављачи материјала у новембру 2021.
Месец дана касније, САД су увеле санкције Милану Радоичићу и Звонку Веселиновићу.
У документима које је РСЕ анализирао, не прецизира се које је количине материјала каменолом Словац требало да достави, нити по којој цени.
Наводи се да је процењена вредност подизвођачких радова 0,09 посто од уговора. То би, у овом случају, било 405 хиљада евра.
Веселиновић и Радоичић су у међувремену изашли из сувласништва каменолома Словац.
У јулу 2022. године, стопостотни власник тог предузећа постаје фирма Нуклеус из Лазаревца, Радоичићев и Веселиновићев пословни партнер.
Ни до данас није познато колико су фирме Веселиновића и Радоичића зарадиле на грађевинским пословима са кинеским фирмама. Зна се да је њихово грађевинско предузеће Инкоп из Ћуприје зарадило 2021. године 15,3 милиона евра. То је шест милиона више у односу на 2020, када је Инкоп бележио добит од 9,2 милиона евра.
Инкоп је у том периоду био у послу са кинеским грађевинским компанијама, али то нису били њихови једини пројекти. Нови Пазар-пут је ћерка фирма Инкопа од јануара 2020. године, када су га купили Веселиновић и Радоичић. Са новим власницима, зарада је увећана преко 30 пута. Крај 2020. године, Нови Пазар-пут је дочекао са 5,8 милиона евра зараде, док је 2019. године износ зараде био 179 хиљада евра. А онда је на крају 2021. године забележен још већи салдо на рачуну – зарада од 10,2 милиона евра.
Просечно годишње десетак милиона, што да не? Последњих десетак година, стотинак милиона! Али, не, тих сто милиона су у намештеним пословима са Вучићевим режимом зарадили за мање од пет година. И, ако би редом ишли, најпре би нека нова власт требала да ухвати тужиоца Стефановића, заједно са овом двојицом Вучићевох „бизнисмена“, док не „пропевају“ како их је „Вођа“ научио да краду, отимају, лажу, заврћу и прете. Па тек онда „Вођу“ привести к познанију права. Да исповеди шта има.
Чак седам активних владика СПЦ су регистровани педофили, гејеви и бизнисмени. Ред би био да га барем двојица од њих „исповеде“, а ако нове власти дозволе, и „благослове“, како то иначе раде.
Анђелковић: Вучићев план да разбије опозицију – ко су његови играчи?https://t.co/GfODFwBs0r
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 2, 2023
