Прочитај ми чланакШта су све доживели један уплашени бравар, његова бистроумна жена, горостасни месар и испрепадани комшилук и како је један полицајац решио да ради прековремено...
Шта су све доживели један уплашени бравар, његова бистроумна жена, горостасни месар и испрепадани комшилук и како је један полицајац решио да ради прековремено…
С почетка јесени 1936. године по кућама и двориштима далеке београдске периферије, Пашиног брда, ближа одредница Дубоки поток, кренула је прича да се у комшилуку појавио вампир. О томе се прво шапутало, да би убрзо почело на сав глас. Те откуд вампир ту, шта хоће и како да га се реше. Додуше, овим последњим се нису превише занимали, пошто се вампир намерачио на само једну жртву. Двадесешестогодишњег бравара Светозара Швабића. А како још увек није ударио по комшилуку, нису хтели баш да га изазивају.
Мучени Светозар се две године раније оженио, у кућу довео жену Габријелу. Брачна срећа врца на све стране. Потрајало је то неколико месеци без главобоља. А онда…
Мркла ноћ, напољу киша. Поноћ одавно прошла, а онда се Светозар одједном пробудио. Нешто није било како треба. Осетио се некако спутано. Онако бунован, погледао је наниже и у тренутку се потпуно разбудио. Руке су му биле везане. И то јаким канапом, са седам чворова. Габријела, која је спавала мртвим сном поред њега, скочила је када је Светозар почео да урла. Конопац су пресекли, али никако нису могли да доконају о чему се ту ради и ко је то могао да га веже. Поготово што су све браве и даље биле закључане, прозори замандаљени.
Готово да су и заборавили на случај везивања. Онда је опет једне ноћи Света скочио из сна. Под ногама је осетио нешто хладно. Док је бауљао у потрази за лампом, та хладна ствар ишла је за њим. Када је најзад успео да упали светло, видео је да му је за ногу неким шареним конопцем привезан мртав врабац. Ко зна кад липсао, готово скамењен.
Зној га је облио. Опет, ни он ни Габријела нису имали појма о чему се ради. И даље је све било закључано, нигде никаквих трагова обијања. Закључили су да мора да се ради о неким нечистим силама. Вампир, шта би друго било.
Света се трудио да како год уме заборави на вампира. Није помагало ни то што је радио више него икада, у нади да му тако измореном ништа неће прекидати сан. А вампир се баш наврзао. На све то, Габријела је отишла код својих родитеља, да се макар мало одмори. Није више могла да дежура сваке ноћи, пошто су спавали на смену.
Тек кад је Света остао сам, вампир је потпуно подивљао. Посећивао га је готово сваке ноћи. Једне ноћи му седи на грудима, друге ноћи Света се пробуди у зноју и не може ни да врисне, пошто га нечије снажне руке душмански стежу за гушу. Треће ноћи га зајаши, тако да бравар не може ни да мрдне. Све праћено неким демонским урлицима. И дању га вампир гађа неким каменчићима, чим крочи у двориште или заседне у кући. А највише некако воли да га чвокне док руча. Он главу у тањир, а вампир камен у главу. Па ко дуже издржи.
Наравно да је Света први попустио. Обратио се пријатељима за помоћ. Док заједно не истраже шта се дешава, он се не враћа у кућу. У помоћ је прискочио први комшија Стеван Челић. Озбиљан и поуздан човек, па још и касапин. Ако он не стане на реп вампиру, нико неће. Бар је тако Света мислио.
Бравар је стајао у дворишту, а у кућу су ушли Стева касапин, у комшије. Стева наоружан револвером, а комшија и пушком и револвером. Ваљда су помислили да ће вампир да се уплаши ватреног оружја у рукама касапина. Попели су се на таван, као крајње логично место на коме један вампир може да обитава. Претресли га уздуж и попреко, чак развалили подне греде, за сваки случај. Нигде крвопије. Онда су се спустили у кућу. И њу су окренули наопачке, али ни трага од вампира.
Сад је Светозар могао да уђе унутра, са све женом Габријелом, која је у међувремену скупила храброст да дође. Како су крочили у кућу, по Свети су почели да падају каменчићи. Заждио је на врата, да се више не врати у кућу. Ствар је постала озбиљна, вампир се не плаши ни месара.
Онда се Швабић за савет обратио женама из комшилука, које знају знање што се тиче пословања са нечистим силама. Добио је савет.
Заложио је ватру у кући, на њу ставио нов лонац с водом, а кад је вода проврила, у њу је заронио тикву. Онда је ножем, опет новим, почео да је боде. После четири убода пао је у несвест. Људи који су вребали вампира из прикрајка изнели су га на ваздух. Чим је дошао себи, решио је да се у проклету кући више не враћа. Једноставније му је да се одсели.
И тако месец дана, док за причу о вампиру није чуо непознати новинар „Политике”. Решио је да ствар испита, па је нашао Швабића. Убедио га је да се у његовом друштву врати у кућу. Како се то рашчуло по крају, а и долази новинар, испред куће се окупила гомила света, да сведочи како ће вампир да изједе и новинара и Швабића. Свако од присутних имао је своју теорију, а преовлађивала је она да је у питању неки Турчин, ко зна кад сахрањен у околини куће.
Швабић ни за живу главу није смео да уђе, новинар је ушао и није затекао никога. Само паучину која се у међувремену нахватала. Када је хтео да слика Швабића за новине, овај је пристао, да би га жена одговорила. Не сме да изазива вампира. А таман га је оставио на миру, кад се преселио.
Када је прича изашла у „Политици”, за случај су се заинтересовали и органи реда. Покренута је истрага, не сме тамо неки вампир да мори грађане престонице, чак ни оне на Пашином брду.
Полицајци су Светозару наредили да их одведе до кућу и уђе с њима. Овај се нећкао и опирао, али некако су га убедили. Уверили су га да ће вампир сигурно да га остави на миру чим види њих.
Швабић је скупио храброст и опет ушао у кућу, све уз оружану пратњу, која држи револвере на готовс. А и те како зна да их користи. Чим је прешао праг, Света се стропоштао на под.
Онесвешћен. Зачуђени полицајци су га изнели па опет покушали, чим се мало прибрао. Бравар опет у несвест, са прага. Полицајци су решили да претресу кућу, али ни они нису нашли ништа сумњиво. Света је упућен у болницу, где су лекари поставили дијагнозу. Толико је под стресом, да је добро што је само падао у несвест. Могао је да доживи и срчани удар. А за сваки случај, упућен је и у душевну болницу, пошто се сумњало да пати од маније гоњења.
Вероватно би све остало на томе, да неком од полицајаца један детаљ није био сумњив. Док су они претресали кућу и окућницу, први комшија би мало-мало, па бацио поглед кроз прозор. Распитивао се да ли су нешто нашли. Онда их је убеђивао да је сигурно у питању вампир и да се не играју.
Полицајац му је у почетку то отписао на сујеверје, да би онда неки црвић почео да му ровари по глави. Готово приватно је почео да надзире кућу, после радног времена. Шта ће човек, затекне се у околини, па баци поглед. А и онај зид преко пута душу дао за наслањање, да се прочитају новине. Убрзо је преко тих истих новина видео Светину жену како улази код касапина. За њом још неке комшије. Прикрао се прозору и чуо како планирају да продају кућу, а све паре поделе. Несрећног бравара су ионако успели да стрпају у лудницу.
Биће да су се врло зачудили када им је савршен злочин пореметио полицијски агент који с упереним револвером упада кроз прозор. После вожње „марицом” и третмана у полицији, коначно се решила мистерија вампира. Вампира је у ствари било више. Прво Габријела, за оне ситније ствари, врапце и конопце. Онда месар, за грубље радове, дављења и слично. Све под некаквима маскама. А каменчићи? Неко би се попео на таван, где Света ни за живу главу није смео.
Бравара Светозара Швабића су убрзо пустили из болнице. Како није желео да се враћа у кућу, продао је све и отишао незнано куд. А вампир са Пашиног брда се никада више није појавио. Био је спречен. Букагијама.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић
