Pročitaj mi članakSaradnja Srbije i EU otpočela je 1967., Deklaracijom o okvirima budućih ekonomskih odnosa između SFRJ i EEZ. Obzirom na sve potonje raspade SFRJ i njenih naslednica, te transformacije EEZ u EU, proces saradnje dobio je novo usmerenje čija definicija je jednostavna – srpska rukovodstva žele da država postane članica EU. Narod je protiv.
Усмерење креће у пузајућу имплементацију од 2000. када је потписан „Оквирни споразум ЕУ са СРЈ“ којим је омогућена реализација помоћи ЕУ политичким и економским реформама, а одмах потом на „Загребачом самиту“ СРЈ је укључена у Процес стабилизације и придруживања, одлуком о почетку рада Заједничке консултативне групе коју су чинили представници Комисије ЕУ и власти СРЈ.
Априла 2013. Ивица Дачић је на подстрекавање Александра Вучића потписао издајнички „Бриселски споразум“, на шта је ЕУ позитивно реаговала тако што је пар дана касније Савет министара спољних послова земаља чланица ЕУ једногласно препоручио Европском савету да преговори са Србијом отпочну најкасније до јануара 2014. те да Европска комисија изради преговарачки оквир и почне са аналитичким прегледом усклађености српског законодавстава за законодавством ЕУ. Укинут је и визни режим.
Потом је „усклађеност“ преточена у 34. поглавља, коме је додато и посебно 35. поглавље, а своди се на то да Србија признањем потврди „независност Косове“. За ових десетак година „усклађивања“, привремено су затворена поглавља 25. и 26. (наука и истраживање и образовање и култура), а све остало остало је отворено, што ће рећи неусклађено и неизвршено. Математички исказано, Србији је било потребно скоро пет година да привремено затвори једно поглавље. Логички, то је преосталих 33 x 5 = 165 година, под условом да у том периоду признамо „Косово*“ и под условом да привремено буде преведено у стално. Обзиром на очити нонсенс, ЕУ је одлучила да скрати, па је усвојена нова методологија вођења претприступних преговора, чиме је 35 преговарачких поглавља груписано у 6 кластера. Дакле, 165. је сведено на теоретских 30. година. Перспективно, зар не?
Србија неће ући у ЕУ, осим ако евентуално не постане део нпр. Велике Мађарске, или можда Велике Хрватске. Неће ући ни зато што за 30. година питање је да ли ће ЕУ постојати? Неће ући ни зато што неће признати „Косово*“, а ни зато што ће јој Хрватска захтевати „чисту“ границу на Дунаву код Апатина, можда чак и ратне репарације и ко зна шта још, јер нерешених билатералних питања има гомила.
Александар Вучић упорно у први план истиче своје „невероватне“ државничке успехе у које спада и „Србија је слободна и независна земља, која сама доноси своје одлуке. Моја политика је да не слушамо друге, и то је симбол политичке независности“. Колико смо „слободни, независни и не слушамо друге“ управо је испливало ових дана, када смо под „невероватним притисцима“ осудили Русију на Савету безбедности УН, а потом и избацили је из УНХЦР-а. Пре тога смо се придружили свим санкцијама које је ЕУ увела Белорусији.
Поставља се питање зашто је „европско“ опредељење Србије постала жвака за сељака? Па зато што елите из тога музу грдне профите. Предприступни фондови ЕУ су главна крава музара домаће мафије и њихових високо корумпираних ЕУ партнера. Тале се по систему ја теби-ти мени, а раји шта остане. Једна независна експертска анализа степена ефикасности уложених ЕУ донација и финансијске подршке, показала би да је реални бенефит био на нивоу 30%, од уложеног. Можда и мање. Остало је покрадено.
Српски пут у ЕУ је оружје непријатеља који под маском „помоћи“ сламају све постулате нашег система традиционалних и историјских вредности, културе, васпитања и образовања, укључујући и православље, као темељ српске државности. Циљ је ресетовати нас ментално и духовно и претопити све у западни калуп неолибералног капитализма, перверзије, ненормалног и нехуманог. Неколицина стрвина већ је узјахала народ коме теледириговани медији системски и систематски испирају мозак и закопчавају кошуљу на леђа.
Зато се домаћи извођачи радова куну у свету краву ЕУ, а Путин креће у „денацификацију“.
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 10, 2022
