Pročitaj mi članak
(Новости)
Шумске долине Космаја вековима крију тајне Свете горе деспота Стефана Лазаревића, који је на питомој шумадијској планини створио последње уточиште за православне монахе, учене људе и уметнике који су преваљивали хиљаде километара склањајући се од османске најезде. Почетком 15. века они стижу у деспотовину Србију из целог Источног римског царства, из Синаја, Мале Азије, манастира и скитова Атоса натоварени књигама и реликвијама.
– Доба Светог деспота Стефана је последњи блесак великог српског средњег века. Овај ратник, државник, витез Реда змаја, песник и мецена је од Србије бар за кратко време створио земљу мира, у којој су процветале духовност, наука и уметност захваљујући образованом монаштву које стиже са истока. Многи од њих живе у манастирима на Космајској светој гори, где је деспот често боравио – каже протојереј др Радомир Поповић, историчар и теолог.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
Његове речи потврђује археолог Зоран Симић, из београдског Завода за заштиту споменика културе, који је дуго истраживао космајска црквишта и рудокопе из којих је деспотовина црпла сребро и олово.
– Космај у доба Стефана Високог постаје верски центар северне Србије и деспотовине. Ту су манастири Кастаљан и Павловац, које он користи као летње резиденције, у манастиру Тресије је велики преписивачки центар, као и у манастирима у Великој Иванчи, Бабама, Стојнику космајском… Њих деспот подиже на Космају, где је често одлазио у лов, али и водио државничке послове у конацима Кастаљана и Павловца – наводи Симић.
Током једног лова на Космају деспот умире, највероватније од последица ране стечене у бици на Ангори, кад је предводио непобедиве српске оклопнике. Деспот је издахнуо крај своје задужбине у некадашњој Дрвенглави, где се данас диже храм Светог Илије у марковачком засеоку Црквине.
– На месту где је деспот умро и данас стоји споменик, мермерни обелиск висине 186 цм, који је неким чудом остао недирнут упркос безбројним ратовима, похарама, паљевинама и временима кад на овим просторима није било живе душе. Обележје је подигао његов пратилац Ђурађ Зубровић одмах после смрти деспота Стефана 1427. године – каже Симић.
За разлику од мермерног обелиска, судбина живописа и икона ствараних у Космајској светој гори је трагична. Оне су страдале у време велике сеобе, кад су Турци рушили и палили све манастире. Једна од ретких сачуваних драгоцених космајских рукописних књига је псалтир из велике преписивачке школе манастира Тресија, који је 1641. донет у Хопово, а касније је завршио у Хиландару, где се и данас налази.
Хроничари су забележили да је дуже од века био пуст простор од Космаја до Забрежја код Обреновца, где су 1690. збегови прешли Саву. Тек крајем 18. века Космајци се враћају на огњишта и обнављају колико могу и умеју деспотове задужбине.
Нажалост, до данас је Космајска света гора веома мало истраживана, иако научници подсећају да се налазила на правцу којим је у 15. веку према Русији, али и према Западу, текла блистава сакрална култура источног Рима. Истим путем су у потоњим вековима ишли безбројни српски збегови, од старе Србије преко Новог Брда, Призрена, Пећи, Ибарске долине Жиче, Рудника, Космаја ка Београду.
– Веома је важно да се подсетимо и истражимо то драматично доба, које веома наликује нашим данима. Србија деспота Стефана је, с једне стране, на прагу имала туркократију, а с друге вероломни Запад, који је непрестано постављао нове услове у замену за помоћ, која никад није стигла – каже проф. др Радомир Поповић.
Екипа „Новости“ упутила се старим северним путем којим се и у средњем веку ишло од Београда ка Космају, у потрази за деспотовом Светом гором. За разлику од описа путописаца његовог времена, који су говорили о Србији с бројним и богатим селима где живе лепи и поносни људи, данашња питома села на путу ка Сопоту делују напуштено. У њима је много лепих али пустих викендица, а ни у домаћински сређеним двориштима нема белих пелена на жицама за веш, ни деце која се играју. Само седи домаћини и домаћице који без страха излазе на асфалт, којим ретко пролазе возила.
У порти цркви у Неменикућама, на ободу Космаја, подигнуте на темељима древне богомоље, задужбине деспота Стефана, затекли смо само Београђанина који је на чесми у канистере сипао воду којој се приписују лековита својства. Зову је Клеопатрина чесма, по ћерки кнеза Александра Карађорђевића и кнегиње Персиде.
То је била једина знаменитост овог краја за коју је он чуо. Изненадио се кад је сазнао да је у данашњој црквеној порти у јесен 1690. године са збегом преноћио и одржао последњу литургију у Србији патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић. Мало је познато да се у храму светог Петра и Павла у Неменикућама Карађорђе са кнезовима причестио 1806. пред битку за ослобађање Београда.
Тек кад их снађе нека велика невоља овдашњи верници се сете старог манастира Кастаљан, посвећеног Светом Ђорђу, у шуми која припада атару Неменикућа. Они тада прелазе око три километра од центра села до древних темеља и у поцрнело камење храма светог ратника стављају иконице и новчиће.
Шумским путем до некадашњег утврђеног манастира – деспотове летње резиденције – најчешће пролазе шумари, а понекад планинари и археолози Градског завода за заштиту споменика. Ови последњи могу само да констатују да моћне зидине пропадају.
– Иако Кастаљан представља споменик изузетних вредности за проучавање и сазнања о времену Србије деспота Стефана Лазаревића, а нарочито за област Космаја, која је у то време имала улогу великог верског центра, средства за његово истраживање и обнову већ деценијама не могу да се пронађу. А за то време вода и шумско растиње раде своје и све озбиљније угрожавају овај важан споменик – разочарано констатује археолог Зоран Симић, кога смо затекли у обиласку зидина Кастељана у скровитој шумској долини.
На сличним местима Космаја деспот је подигао и многе друге насеобине за најученије и најпосвећеније монахе који су живот проводили у тиховању и послушању, следећи поруку апостола Луке: „Царство је Божије у вама“. Овакви предели изузетне лепоте, далеко од људске вреве, где су се подвизавали монаси, преписивале и украшавале књиге, називани су светим горама. Од њих је данас мало остало.
– Зидине Кастељана обилазе свештеници на Ђурђевдан и понеки ходочасник. Постојала је идеја и у цркви да се он обнови, али покушај је пропао због недостатка новца. Баш у то време, симболично, пресушио је и овдашњи извор који се помиње и у средњовековним описима манастира. Нажалост, то није усамљен случај, много је неистражених локација богомоља Космајске свете горе, које су заборављене чекајући боља времена за истраживање – закључује Симић.
ДЕСПОТОВ ОБЕЛИСК
Ја, деспот Стефан, син светога кнеза Лазара и по представљању тога милошћу Божјом бих господин свим Србима и Подунављу и Посављу и делу угарске земље и босанске а још и Приморју зетском. И у богоданој ми власти проводих живота мојега време колико благому изволи се Богу, година око 38. И тако дође мени заповест општа од цара свих и Бога, говорећи послани к мени анђео: Иди! И тако душа моја од убогог ми разлучи се тела на месту званом Глава, године тада текуће 6000 и 900 и 30 и 5 индиката 5 сунцу круг 19 и луне 19, месеца јула 19 дан – пише на обелиску у Црквинама, који обележава место где је умро деспот Стефан Лазаревић 19. јула 1427. године.
Народно предање каже да га је изненада ухватила грозница од које се тресао, на месту које по томе доби име Тресије.
Узалудно тражећи помоћ пажеви јавише да „нема ни куће“ на месту данашњег села Неменикуће. Пратња га узе опруженог у руке и убрза „корак“ све док изнемогли деспот не рече „Стој!“… Остадоше тако у народу називи Тресије, Неменикуће, Кораћица, Пружатовац, Стојник.
