Pročitaj mi članakPosle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, koji je zaustavio rat u BiH, Jedinica za specijalne operacije popunjava se ljudima sumnjive prošlosti i oprema najmodernijim naoružanjem. Da li je neko očekivao sukobe na Kosovu?
Након распуштања паравојске Жељка Ражнатовића Aркана 1996. године, за новог команданта ЈСО, која је од свог почетка функционисала под окриљем српског ДБ-а, постављен је бивши аркановац Милорад Луковић Легија (Улемек је тада носио презиме своје супруге). Он је 9. априла својеручно попунио упитник ДБ-а неопходан за заснивање радног односа. Пре тога, Улемек је био командант такозваних „супертигрова“, посебно обучених припадника Aрканове паравојске, а у ЈСО с њим прелазе и неки од његових сабораца. Јуна 1996. јединица се „легализује“, јер уместо плаћеничког односа потписују уговоре о раду са ДБ-ом. Улемек, по образовању аутомеханичар, имао је чин наредника француске Легије странаца, а тада постаје пуковник и командант најопремљеније јединице у Србији.
У команди јединице био је и Звездан Јовановић – Змија (52), родом из Пећи, који је 12. марта 2003. пуцњем из снајпера убио премијера Зорана Ђинђића. По звању алатничар, Јовановић од старијег наредника, за само 14 дана, постаје мајор, одмах потом и потпуковник. Змија је у августу 1983. завршио средњу школу у Чачку са просеком 2,83, на смеру оштрач алата. Радио је у предузећу РГИ у Брђанима код Горњег Милановца, а по избијању сукоба у Хрватској 1991. одлази у Книн, где се прикључује јединици.
Са њима је био и Ненад Бујошевић – Рамбо, један од првих ухапшених и осуђених припаника ЈСО због политичких убистава. Интересантно је да Бујошевић није био примљен у ЈНA због емоционалне незрелости!
Командант Улемек (49) је прешао дуг пут од новобеоградског „дизелаша“, преко припадника Легије странаца и команданта најопремљеније јединице у Србији, до државног непријатеља број 1, осуђеног за серију политичких убистава. Он 26. августа 1985. добија диплому Народног универзитета „Нови Београд“, за занимање аутомеханичар, али исте године пљачка продавницу спортске опреме „Елан“ на Теразијама. Бежи у Француску, где је 10. априла 1986. ступио у Легију странаца. Као припадник падобранске групе, остао је у Легији пет година, борећи се у Чаду, Либији, Бејруту и Француској Гвајани, али и у првом Заливском рату у Ираку.
„Тигрови“ и „Вукови“
Почетком 1992. Улемек се појављује у Србији као телохранитељ Вање Бокана, чије се име везивало за нелегалне послове, као што је шверц цигарета, и који је 7. октобра 2000. убијен у Aтини. Исте те 1992. Легија се прикључује Српској добровољачкој гарди Жељка Ражнатовића Aркана, који је имао званичну легитимацију ДБ-а. Најжешће ратне окршаје „супертигрови“ су имали на подручју Бихаћког џепа 1994. и почетком 1995. године.
Милошевићев брат обезбедио четири хеликоптера
Опрема је набављана и преко тадашњег амбасадора у Москви Борислава Милошевића, рођеног брата Слободана Милошевића. За ЈСО су крајем 1997. и почетком 1998. у земљама бившег Совјетског Савеза купљена четири борбена хеликоптера: два новопроизведена Ми-17 (које није имала ни војска) и две половне „летеће топовњаче“ Ми-24В. ЈСО је већ поседовао хелкоптере „газела“ који су 1991. набављени у Либану, а стигли су преко Луке Бар.
ЈСО се 1996. премешта у базу у Кули, која је до тада била избеглички центар и где ће остати све до расформирања. У документима ДБ-а о оснивању „црвених беретки“ наводи се да, осим припадника Ражнатовићеве паравојске, њено језгро представља специјална јединица „Вукови“, која је под командом Франка Симатовића Френкија, начелника обавештајне управе ДБ-а. У документима буквално пише:
„Ова јединица била је ангажована од почетка рата на просторима РСК и РС. У њој се налази и један број врло проблематичних лица, убица, пљачкаша и људи склоних тероризму!“
ЈСО је организован по војним шемама. У документу се наводи да има сва три вида, копнену војску, авијацију и морнарицу.
„Имаће и поједине родове, у оквиру КОВ-а, пешадију, артиљерију, везу, падобранце и алпинисте, авијација ће бити састављена од авио и хеликоптерске ескадриле, а морнарица од ронилачке јединице. Биће организоване и санитетска и техничка служба“, наводи се у документу.
У основи, ЈСО је био подељен на борбене групе и логистику. Групе су биле састављене од тимова од по 12 људи. Постојале су 1. и 2. борбена пешадијска група, као и 7. група са возилима и лаком артиљеријом. Накнадно је формирана и 3. пешадијска група, и то од припадника расформиране Специјалне антитерористичке јединице МУП-а. Као филтер за регрутацију и обуку служила је 8. борбена група.
За набавку тада најсавременије опреме држава користи сва средства. Документ који је пронађен тек после гашења ЈСО, а који је начинила Друга управа ДБ-а, открива да је држава рекетирала 170 најуспешнијих директора друштвених и приватних фирми да би финсирала ЈСО!
„Циљ је био да се преко ових директора, милом или силом, обезбеде средства за финансирање јединице Јовице Станишића и Франка Симатовића, уз логистичку помоћ директора Царине Михаља Кертеса“, пише у документу.
