Pročitaj mi članakKako je izabran poslednji član Predsedništva SFRJ iz BiH: Lažiranim izborima isforsirali Bogićevića za šefa države. Kecmanović i Kalinić nisu odgovarali muslimansko-hrvatskim klanovima.Kako je izabran poslednji član Predsedništva SFRJ iz BiH: Lažiranim izborima isforsirali Bogićevića za šefa države. Kecmanović i Kalinić nisu odgovarali muslimansko-hrvatskim klanovima.
Како је изабран последњи члан Председништва СФРЈ из БиХ: Лажираним изборима исфорсирали Богићевића за шефа државе. Кецмановић и Калинић нису одговарали муслиманско-хрватским клановима.Како је изабран последњи члан Председништва СФРЈ из БиХ: Лажираним изборима исфорсирали Богићевића за шефа државе. Кецмановић и Калинић нису одговарали муслиманско-хрватским клановима.
Колико је Иво Андрић наш изистински савременик, колико су његове мисли и запажања и данас актуелни може да нам потврди само неколико реченица из његовог пророчанског Писма из 1920. године. Пишући о националним односима у Сарајеву из тих времена нобеловац каже: „Фатална карактеристика мржње и јесте у томе што босански човек није свестан мржње која живи у њему, што зазире од њеног анализирања, и мрзи свакога ко покуша да то учини.
Па ипак, чињеница је: да у Босни и Херцеговини има више људи који су спремни да у наступима несвесне мржње, разним поводима и под разним изговорима, убијају или буду убијени, него у другим по људству и пространству много већим словенским и несловенским земљама.“
Све оно што ће уследити у прошлом веку, па и ових година, месеци и дана, говори нам да се, нажалост, ништа није променило и да су „наступи несвесне мржње“ константа тог простора.
УСИЈАЊЕ око резултата за избор начелника општине у Сребреници, и математичка алхемија Централне изборне комисије БиХ из Сарајева, само су потврда да су звучне речи
„Брат је мио, које вере био“ или „Туђе поштуј, а својим се дичи“, заправо биле вековно заваравање. Дешавања око Сребренице подсећају малчице и на не тако давну прошлост када је у пролеће 1989. године БиХ требало да делегира члана у Председништво СФР Југославије које је остало упражњено истеком мандата Раифу Диздаревићу.
Један од кандидата је био професор др Ненад Кецмановић, редовни професор Факултета политичких наука, који је докторирао са непуних 28 година и који је уживао неподељен ауторитет у интелектуалним круговима у свим деловима Југославије. Његове редовне колумне, седамдестих и осамдесетих година у београдском НИН-у, у којима је неретко био критичар политичке стварности, изазивале су огромно интересовање код свих слојева читалаца.
Могућност да он буде члан Председништва државе, српска Босна је жељно ишчекивала, јер се претпостављало да ће Србин у колективном руководству својим гласом променити постојећу равнотежу и да ће заједно са представницима Србије, Војводине, Косова и Црне Горе донети превагу над хрватско-словеначко-македонском коалицијом, којој се босански представник до тада редовно приклањао и одржавао постојеће стање.
Богић Богићевић
За разлику од српског народа, помен Кецмановића као кандидата није благонаклоно дочекана код већег дела сарајевских функционера, нарочито оних који су припадали клановима Диздаревића и Поздерца. Сигнал за опасност алармиран је када се дошло до процене да Кецмановић има много више изгледа од др Здравка Гребе да оде у Београд.
Да би се спречила инаугурација једног таквог самосталног интелектуалца, поготово Србина из Босне и Херцеговине, на сцену ступа само Председништво БиХ саопштењем у коме се, према детаљним подацима Службе државне безбедности БиХ, али и савезне тајне службе Југославије, тврдило да је др Ненад Кецмановић одржавао контакте са страним дипломатама, са „неким страним личностима међу којима су утврђени и обавештајци“. Челници босанске тајне службе, да би поткрепили своје доказе, још су нагласили да је др Кецмановић због сумњи да сарађује са страним обавештајцима праћен и прислушкиван још од 1982. године.
После овог саопштења, по устаљеном и опробаном полицијско-партијском механизму, на обалама Миљацке креће лавина оптужби. Међу првима се јавио Мухамед Берберовић, члан ЦК СК Бих, оптуживши др Кецмановића да је добио позив од директора Америчког културног центра да посети САД и буде гост америчке владе, где је „могао бити заврбован“.
Огласили су се и тадашњи министар босанске полиције Мухамед Бешић и шеф тајне полиције Средоје Новић, објашњавајући како су они упозоравали др Ненада Кецмановића да се дружи са страним обавештајцима и да о томе постоји информација која је достављена савезним безбедносним службама. Афера „Кецмановић“ пунила је новинске ступце у целој земљи, што је и био циљ наредбодаваца из Сарајева.
Ненад Кецмановић
У јавности је створен утисак да Кецмановић сарађује са западним обавештајцима, што је нормално подразумевало да није подобан да буде члан Председништва СФРЈ. Оклеветаном професору није преостало ништа друго до да повуче кандидатуру за ову високу функцију иако никад није понуђен ни један једини доказ за ту гомилу громозорних оптужби.
Није му много помогла, на опште изненађење, ни реакција Станета Доланца, потпредседника Председништва СФРЈ и председника Савезног савета за заштиту уставног поретка Југославије, као најодговорнијег човека у земљи за безбедност, који је демантовао босанску полицију и службу безбедности, изјавом да у Федерацији никада и нико „није добио било какву званичну информацију о др Кецмановићу, нити се о томе икада расправљало“.
Драган Калинић
Потурена прича да је Ненад Кецмановић сарадник страних агентура добила је право грађанства и годину дана касније ускраћена му је и кандидатура за ректора Сарајевског универзитета. Тада је у Председништву СФРЈ већ био један други Србин који међу својим сународницима неће бити упамћен по добру.
Био је то Богић Богићевић, који поред тога што је засео у столицу колективног председника државе постао је и члан Савезног савета за заштиту уставног поретка. Његов избор за ову највишу фунцију у земљи показаће право лице високе школе сарајевског марифетлука.
По елиминацији Ненада Кецмановића „господари комунистичке Босне“ одлучују да члан Председништва из ове републике буде изабран на општим изборима. Како су претходни чланови, Бранко Микулић, Хамдија Поздерац и Раиф Диздаревић били припадници хрватског и муслиманског народа, ред је овог пута био на Србина.
У изборној трци су се нашла тројица кандидата: Марко Ћеранић, тадашњи председник Владе БиХ, Богић Богићевић, омладински функционер, припадник Микулићевог клана, и Драган Калинић, нетипичан и непредвидив политичар, некадашњи председник Савеза студената Југославије и тада реформиста Анте Марковића. Догађаји који ће уследити показаће да је и он био претећи фактор за разбијање устаљене равнотеже у Председништву Југославије и велика узданица српске Босне.
После ујдурме око избора члана Председиштва СФР Југославије из Босне и Херцеговине, Сарајево је данима брујало о лажираним изборима, причало се да су полицајци својим колима носили „Богићеве џакове“ са дуплим гласачким листићима, на којима је било заокружено његово име у Бијељини, Брчком, Орашју, Шамцу и Оџаку. Тако је Богићевић изабран за „колективног шефа“ који ће својим гласом спречити увођење ванредног стања које је било последња шанса да се спречи избијање грађанског рата.Доцније ће по Београду ићи прича да је Богићевић био уцењен претњом да ће се обелоданити компромитујуће фотографије на којима је он у слободним сценама са још слободнијим дамама.
Добри познаваоци сарајевских прилика тврдили су да је у тој изборној трци Калинић најозбиљнији кандидат. Био је добар и убедљив говорник, европског изгледа и врло вешт у опхођењу са изграђеном културом у јавним наступима.
Одлучивши се да народ бира члана Председништва, први и једини у Југославији, понесена политичка елита са Миљацке иде корак даље и одлучује да се кандидати представе на Телевизији Сарајево. На њихову жалост, и овом приликом др Драган Калинић је оставио далеко најбољи утисак.
Мирослав Јанковић, политички коментатор и уредник дневника „Ослобођење“ непосредни сведок свих ових збивања, у необјављеној књизи о Сарајеву и Босни: „Дуго путовање у рат“ пише:
– Пре гласања, у „Ослобођењу“ смо одредили тројицу новинара који ће унапред направити разговоре са свом тројицом кандидата, како би одмах након избора имали интервју са победником. Ја сам одређен да направим разговор са Ћеранићем, а колегиница Сњежана Ракочевић са Драганом Калинићем. Ми смо разговоре обавили дан уочи гласања. Новинар одређен да интервјуише Богићевића и припреми текст, није ни помишљао да то уради, јер нико није веровао да он може бити изабран – записао је Јанковић.
– Дошао је 29. јун 1989, дан гласања. Увече из Републичке изборне комисије наш, тамо дежурни новинар, јавља да је, према незваничним информацијама, победио Калинић. Ракочевићева дорађује претходни разговор накнадним питањима „победнику“ др Калинићу. Радио Сарајево у вестима у 22 сата, истог дана јавља да је, опет незванично, победио Калинић, да је Марко Ћеранић други, а Богић Богићевић тек трећи. Ујутро нове вести. Калинић је први, односно води како се то тада говорило, други је Богићевић, а трећи Ћеранић.
И напомена: има један број општина и гласачких места која још нису ни обрађена. Те општине су у Посавини и две градске, сарајевске: Стари град и Центар. Увече, дакле другог дана, нове вести: води Богићевић… ујутро коначни резултати: победио (званично) Богић Богићевић, Калинић други, Марко Ћеранић трећи.
