Kako je počeo proces izdvajanja južne pokrajine iz Srbije i Jugoslavije. Tito izlazio u susret svim zahtevima albanskih funkcionera za veću samostalnost

Тачно пет месеци, пре дубоке јесени 1968. године, када су широм Косова и Метохије уприличене прве масовне сепаратистичке демонстрације, први пут ће се званично на једном форуму владајућег Савеза комуниста поставити питање националних односа у овој покрајини.

Пет месеци пре него што ће приштинском Улицом маршала Тита Срби шетати једном, а Албанци другом страном улице, на 14. седници ЦК СК Србије проговориће Добрица Ћосић и професор Јован Марјановић „о неоправданом потцењивању иредентистичких и сепаратистичких расположења и тежњи у извесним слојевима шиптарске националности“, о „осећању угрожености код косметских Срба и Црногораца“ и о „притисцима за њихово исељавање“, прикривеном терору, пљачки, силовањима, убиствима, о томе да косовске власти ништа не чине да би то спречиле.

Било је то 29. маја, два месеца после одлуке да се озваничи назив Албанац уместо Шиптар, и да књижевни албански језик на Космету буде исти као у Албанији. А 29. новембра, те исте 1968. године, на улицама Приштине освануће пароле: „Хоћемо републику“, „Хоћемо устав“, „Живела Албанија“, „Живела Албанска партија рада“, „Живео Енвер Хоџа“…

ПРВУ поруку Добрице Ћосића о Косову и Метохији нико није хтео да чује, иако су сви чланови Централног комитета Србије заправо знали све оно о чему је и он говорио. Неколико месеци пре заседања овог партијског форума, у јужну покрајину је послата комисија која је сачинила детаљан извештај, на 100 страна, о политичкој, безбедносној, правној и међунационалној ситуацији.

У годинама које ће уследити, док су шетачи на приштинском корзоу постајали све више два потпуно одвојена света, слаће Добрица Ћосић нове залудне поруке предлажући „демократско, праведно, компромисно и трајно разграничење, као једини начин да се превазиђу вековни антагонизми између Албанаца и Срба“.

АЛБАНСКИ ПОГЛЕД У ВЕЗИ КОСМЕТА: „За велико финале три сценарија, без компромиса" https://t.co/s9VTmEVZRl

— СРБИН инфо (@srbininfo) April 7, 2018

Десет година пре крвавог распада бивше Југославије, у пролеће 1981, на Косову ће букнути нове демонстрације Албанаца, четврте од ослобођења овог дела Србије од нацистичке окупације у Другом светском рату. Ћосић ће тад у свом дневнику забележити:

„Косово ће за једну или две деценије постати албанска земља. Оно са Албанцима мора да буде подељено.“

Месец дана пред смрт, у интервју „Недељнику“, генерацијама које остају иза њега, упутиће последњу поруку: – Косовско питање историја је решила мимо нас.

– Ви више не можете да утичете на њене исходе.

НЕКАКО, у време одржавања Четрнаестог пленума СК СК Србије и неколико месеци пре захтева демонстраната „Косово република“, сличне идеје, у мало увијенијој форми, лансирао је Фадиљ Хоџа. Он је на састанку најужег руководства СК Србије говорио о потреби да и националне мањине у Југославији добију право на самоопредељење. После смакнућа Александра Ранковића 1966. године, Јосип Броз почиње озбиљно да се интересује за Косово и Метохију. Према евиденцији из његовог кабинета, он се тих година са руководством ове српске покрајине састајао чешће него са функционерима било које југословенске републике. Од 1966. до 1971. регистровано је да се са њима официјелно срео пет пута, више него са водећим личностима Србије и Црне Горе заједно. Записници са тих сусрета сведоче о томе да је доживотни председник Југославије показивао велико разумевање за готово све захтеве шиптарских функционера са Космета, који су се од 1966. сводили на све веће и све нелегитимније осамостаљивање ове покрајине од Србије. Још занимљивији је податак да на неким од Титових састанака није присуствовао ниједан представник српског руководства.

Истовремено, бивао је обавештаван о правом стању на Космету. О томе га информише, усмено и писмено, др Станоје Аксић, потпредседник Скупштине Косова и Метохије. Јавља му се Павле Јовићевић, стари револуционар и партизански командант, обавештава га о повећаном број убистава (Исток, Урошевац, Клина, Витина, Вучитрн), о притиску за исељавање Срба и Црногораца, како из села, тако и из града, а нарочито стручњака, што Покрајину, ионако дефицитарну кадровима, тешко погађа. Завршава речима: „Оваква ситуација ничем добром не води …“ Тито добија информације и од Албанаца. Кадри Реуфи сведочи да је име Метохије избачено из назива ове покрајине „поред осталог, због тога што Албанија тако, само као Косово, назива нашу Покрајину“.

У АРХИВУ Јосипа Броза чува се магнетофонски снимак његовог сусрета са водећим функционерима Службе државне безбедности. Овај разговр, вођен априла 1971, показује да су постојале врло блиске везе и садејства, између шиптарских сепаратиста и политичара на Косову и Метохији још од 1968. године. Борче Самоников, начелник Службе државне безбедности Југославије, рекао је Титу: „Оперативци службе обавестили су покрајинско руководство о дану и сату када ће бити демонстрације и косу њихови организатори. Добили су одговор – то није ваша брига, стање није такво.“ И не само то, нити су дозволили да о томе буду обавештене Савезна и Републичка СДБ у Београду.

Титову подршку Вели Дева, Фадиљ Хоџа, Махмут Бакали и њихови најближи сарадници, међу којима је био и поприличан број Срба, као што је Михајло Звицер, користе као алиби за своју сепаратистичку политику и извлачење Космета из Србије.

Из године у годину, што је бивао даљи од Србије и Југославије, Космет је добијао све повлашћенији положај у расподели средстава из Фонда за развој неразвијених подручја Југославије и све већу помоћ Републике Србије. Висина те помоћи која је стизала из централне Србије, Војводине и других југословенских република, од 1967. до 1980, износила је чак 66,5 одсто целокупног друштвеног производа ове покрајине. Око 42,5 одсто средстава од укупног југословенског Фонда за развој неразвијених одлазило је у Приштину.

Нажалост, нико није покушао да објасни како то да се стално „побољшава социјални, економски, културни положај Албанаца на Косову“, а да сепаратистички покрет никако не јењава. И управо када су Србија и Југославија овој покрајини давале највише, у њој је, 1981, непуну годину после Титове смрти, дошло до нове масовне сепаратистичке побуне, којом је поново тражено одвајање Космета од Србије.

„Ова побуна је шокирала не само југославенску јавност, него и политичка руководства, укључивши и савезна, јер је албанска национална мањина у Србији и Југославији већ уживала равноправност која је без преседана у хисторији“ – записаће Душан Биланџић, историчар и хрватски партијски функционер.

У ДИПЛОМАТСКОМ архиву у Београду налазе се веома важна документа, шифроване, строго поверљиве депеше које је Амбасада СФРЈ седамдесетих година прошлог века из Тиране слала у Београд, а које говоре и о томе да је Приштина сепаратно склапала многе споразуме са Тираном, да је Албанска обавештајна служба – АОС, врбовала просветне раднике и како је Албанија већ тада отворено изражавала територијалне претензије према Југославији.

У једном службеном документу, средином јануара 1974, пише да НР Албанија има право да брине о суверенитету и интегритету СФРЈ у пределима који су насељени Албанцима.

Јован Печеновић, амбасадор у Тирани, 20. марта 1973. реферисао је Титу да Албанија сарадњу са Косовом и Метохијом користи за националистичку хомогенизацију својих сународника у овој српској покрајини и за своје нескривене претензије на овај део Србије и Југославије. На то је Броз лаконски одговорио:

„Ми не секташимо према друговима са Косова због увоза уџбеника из Албаније.“

За све то време, од Четрнаесте седнице ЦК Србије до доношења Устава 1974, српски политичари држали су се по страни и биће само једна карика у ланцу погрешне једносмерне и поразне државне политике према Косову и Метохији, од Николе Пашића до Бориса Тадића, како је то рекао Добрица Ћосић.

Сви су бежали од дилеме косовског чвора – дрешити или сећи?

Косовски Албанци су прогласили своју независност. Фанатично траже да им се цела ова покрајина, српским именом, преда у трајно власништво. За неколико векова, колико ту живе, нису успели да створе своје називе готово ни за један град, изузев за Урошевац, кога зову Феризајем. До данас немају своје име ни за Косово, ни за срце Косова, Косово Поље, за које чак и Немци имају свој назив, Амзелфелд.

НИКЕЗИЋ У ПРИШТИНИ НА ФРАНЦУСКОМ

ОДНОСИ на релацији Београд-Приштина повремено су довођени до апсурда. Када је Марко Никезић, челни човек Савеза комуниста Србије, био у посети Косову, Махмут Бакали, секретар Покрајинског комитета, поздравни говор и добродошлицу госту изговорио је на албанском језику. Никезић је после њега изашао за говорницу и отпоздравио на француском. – Шта ово значи друже Марко – запрепашћено га је питао Бакали. – Урадио сам исто што и ти – одговорио је Никезић. – Али, ја сам говорио на матерњем језику – није се дао Бакали. – И ја сам говорио на матерњем, моја мајка је Францускиња – рекао је Никезић.

Izvor: novosti.rs

Oznake: Kosovski čvor, Pašić, Tadić