Pročitaj mi članak
Број академаца на докторским студијама од 2007. до 2012. повећао се чак осам пута, док се број нових доктора наука у истом периоду утростручио.
Тако је 2007. године докторски рад одбранило 206 студената, а 2012. је то учинило њих 770. Иако просветне власти ове бројке радују јер тврде да су оне леп помак у образовању становништва, забрињава то што је до наглог пораста докторанада дошло паралелно са експанзијом приватних факултета и отварања разних истурених одељења државних и приватних факултета широм Србије.
Како је „Блиц“ сазнао из извештаја Националног савета за науку, само у току једне године Привредна академија Нови Сад изнедрила је 200 докторанада, а сличне статистике, кажу у овом савету, својевремено је бележио и Европски универзитет Београд. То значи да су, статистички гледано, ови приватни универзитети сваког другог дана давали по једног докторанда.
О каквој експанзији је реч најбоље илуструје чињеница да је целом Универзитету у Београду требало 205 година постојања да би изнедрио 8.500 доктора наука.
Последње две године пак приватни универзитети прекинули су хиперпродукцију ове највише титуле, а њихови студенти данас чине око 20 одсто од укупног броја оних који годишње докторирају.
– Хиперпродукције сада нема. Било би је када би се у Србији годишње уписивало 3.900 њих на докторске студије, колико има акредитованих места, и када би их 3.000 докторирало. Свуда у свету настоје да имају што већи број студената докторских студија, па та тенденција постоји и у нашој земљи – прича проф. др Вера Дондур, председница Националног савета за науку и технолошки развој.
Ипак, иако хиперпродукције тренутно нема ни на приватним ни на државним факултетима, број доктората већи је него икад.
– Данас је више универзитета, чак 19, а докторске студије су скоро свуда акредитоване. Раније су студенти државних факултета махом одлазили у иностранство како би докторирали, а сада и приватни и државни факултети у Србији продукују сличан проценат докторанада – објашњава проф. др Бранко Ковачевић, декан ЕТФ у Београду.
Ковачевић: Критеријуми једноставно нису уједначени
Студенти приватних факултета, додаје он, теже долазе до стипендија у иностранству, али то не значи да су њихове студије нужно лошијег квалитета него на државним факултетима.
– Критеријуми једноставно нису унифицирани. Као што имате ниже стандарде на појединим приватним факултетима, тако их имате и на појединим државним. У случају докторских студија, прва брана од лошег квалитета је транспарентност. Докторски рад мора да буде доступан јавности, мора да се зна ко су били ментор и чланови комисије, а кад они потпишу да стоје иза нечијег рада и кад знају да је то у сваком тренутку доступно јавности, онда им неће бити баш свеједно да преузму одговорност – сматра Ковачевић.
Такође, стандарди се морају уједначити, морају бити јединствени за све, а питање квалитета докторских студија није до краја решено ни на државним ни на приватним факултетима.
– Да би уопште бранили докторски рад, студенти претходно морају имати објављен један или два рада у престижном часопису са СЦИ листе. Исто тако, њихови ментори морају имати више од пет радова са СЦИ листе. Ако ови услови нису испуњени, докторат се не може бранити – објашњава проф. др Вера Дондур.
Међутим, министар Небојша Стефановић није испуњавао овај услов у тренутку када је бранио свој докторски рад, а ни сви ментори који су учествовали у одбрани његовог доктората. Контролу докторских студија врши Комисија за акредитацију тако што јој факултети предају тачну листу људи који су докторирали, имена ментора, тему докторске дисертације и број објављених радова у међународним часописима.
– На Универзитету у Београду контрола је врло строга. Веће сваког факултета прегледа реферат с тезом, па се даље материјал прослеђује комисији универзитета. Чак се не дешава да до нас у већу дођу реферати кандидата који нису испунили услове, а камоли да такви кандидати стигну до универзитета – тврди Дондур.
(Блиц)
