Прочитај ми чланакКонтролисана опозиција, трасирано критичко мишљење значајке су аутократског режима предсједника Србије Александра Вучића. Неслагање са нарученим и контролисаним опозиционарством у правилу на себе као мрену навлачи коментаре – „а шта си ти урадио“; или – „пођи ти први у шуму и буди наш Че“ и многи други изрази бијеса и тобожње увријеђености лажних националиста, који се никад неће обрушити на бесциљну и јалову општост коју извијају као барјак, под којим марширају у ништавило.
Готово је постало мото ових наших дана – да пустимо овакву опозицију какву имамо нека покушају, нека им се дозволи вријеме. Имамо ли времена?
То је као кад неко каже пустимо Вучића, нека покаже шта је наумио, није било доста десет година…
Опозиција у ширем смислу треба филтер, ситно сито кроз које ће проћи само онај који је до сад показао да није дио контролисане опозиције која заправо помаже режиму да се одржи на власти док спроводи антидржавну политику. Има ли таквих?
Пароле под којима ступамо у мислима или у Литијама, изгубиле су свој смисао усљед нечињења. Постале су неразумљива општост која збуњује.
За оног ко хоће да види, стварност пружа довољно јасне и конкретне примјере, ни мало опште. Јединствен примјер је да се након масовних Литија, чији је једини проблем и неуспјех био наручена општост, ипак одржи тзв. Европрајд, а та поворка није како многи мисле окончана на Ташу, што рече министар Вулин, након свега сто педесет метара. Поворка поноса се прошетала све до Лондона гдје је на највећем свјетском скупу ових година, погребној церемонији поводом смрти енглеске краљице присуствовала и предсједница Владе Србије – са партнерицом.
Неупотребљива општост то није могла издвојити из магловитог видокруга. Такви противници режиму нису реална опасност за режим Александра Вучића. Напротив, они га украшавају, као потребан политички декор дежурних десничара и „назадњака“.
Посљедње Литије, одржане 2. октобра 2022. које се унутар себе нису могле договорити јесу ли за Светињу породице или за очување Косова, ходећи кроз ту општост нису ни могле оставити дубљег трага. Има још једна особина тих Литија: користећи углед и баштину које су иза себе оставиле Литије из Црне Горе, учесници и организатори Литија окупљају велик број људи; изостављајући, међутим, из свог плана важан елемент, а то је циљ – који је требао бити Крсни ход против безбожног диктатора – оне постају терен терапијског србовања. Истовремено користе и режиму; јер име и углед Литија је, бојим се, за дуже вријеме потрошен, а то је велика штета – јер борити се против безбожног режима под знамењем Крста велики је благослов, јер под Крстом се не губи чак и кад се гине.
Очито незадовољство што те октобарске Литије нису имале јасан циљ покушава се прекрити најновијим апелом за очување Косова и Метохије. Апел као јавно изнесено мишљење једног броја угледних научних и јавних радника није лоша ствар.
Међутим, у сфери политичке и правне могућности тај апел као полазиште не даје никакве обавезујуће смјернице. Он остаје у сфери бескорисне општости. Ако узмемо у обзир да су потписници Апела и чланови контролисане страначке опозиције, можемо се упитати о стварној намјени тог документа. Најмање је очување Косова, а најприје предрадња за најављени Предсједников свенародни Покрет.
Након Бриселског споразума, Газивода и предаје електроенергетског система, позивног броја, учешћа посланика Српске листе у институцијама лажне државе формиране на српској територији за које је одговоран Предсједник Републике, сваки Апел о Косову је заобилазна и бескорисна општост.
Ако не постоји консензус ни око тога који ће бити циљ Литија, ако се све политичке снаге не могу окупити око недвосмисленог циља – а то је рушење ауторитарне власти Александра Вучића који се већ прогласио за божанство, док његови саучесници осуђују сваку помисао противљења идолу као најгоре богохуљење, ако нам је дража промоција Формуле 1 него будућност – онда нам не остаје друго него да чекамо. И то што се чека врло брзо ће доћи. Нека нам свјетско самодогађање пресуди.
Није Александар Вучић први српски владар који је бирао погрешну страну историје. Да се не иде пуно уназад, у освит Другог свјетског рата југословенска влада приступила је Тројном пакту 25. марта 1941. у Бечу. Познат је наставак и велике демонстрације два дана касније те рушење Владе. Свијет је очито пред поновним великим промјенама, сједење Вучића на двије столице је подметнута лаж. Александар Вучић наставља да служи окупатора тамо гдје је Борис Тадић стао јасно и недвосмислено испуњавајући све захтјеве. Косово је предато, тајним преговарањем управо Александра Вучића који замјењује све институције које су морале бити инволвиране, од Владе, преговарачког правног тима који би осигурао измећу осталог и транспарентност процеса. Једна дигресија: зна ли неко колико стварно живи Албанаца на Косову?
Дакле, пред нама је сврставање Србије на страну која је након вишедеценијског обруча око Русије започела напад на највећу државу свијета. Александар Вучић треба пред међународном заједницом потврдити српску приврженост агресору на Русију. Веома је упоредљив тај предстојећи тренутак са поменутим приступањем Тројном пакту.
Влада Националног спаса Милана Недића која је владала крњом и окупираном Србијом личи на ову српску владу и на сваку коју би око себе окупио неки будући Покрет Александра Вучића.
Такви смо ми. Нисмо за високу политику, нити је можемо водити, није нам дато. Али кад дође час, неће бити потребни Апели, а још мање скромна писанија као моја, тад ће Србин устати и понијети свој Крст, јер ко Крст носи добија и кад главу губи. Тако је било, тако ће и бити!
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 10, 2022
