(Бранко Павловић)

Морална надмоћ Запада своди се на контролу територија и људи, а велике речи о демократији и људским правима на новац.

Иако хришћанско учење сматра да износи истину и једину истину, ипак не мисли да се истина коју проповеда сме наметати силом. Сила се сме користити само као одговор на учињену неправду и само на једнак начин. Стари завет то изражава ставом „око за око, зуб за зуб“, а Нови завет у овоземаљском животу иде до крајњих граница и захтева праштање, измештајући успостављање једнакости, па дакле и кажњавање, у оностраност – после живота и препуштајући суђење Богу. Задржава се захтев за правдом, која се увек темељи на једнакости, али се успостављање правде препушта Богу.

Једнакост исказана моралним начелом, које захтева да поступамо добро, такође кроз историју широко прихваћена, гласи: „чини другоме оно што би волео да он чини теби, односно не чини другоме оно што не би волео да он чини теби“. Дакле једнакост се јавља и у идеји правде – да би омогућила размену и расподелу (функционисање друштва) и у основном моралном начелу – да би обезбедила умереност у поступању појединаца.

Важно је да приметимо да нигде не стоји „два ока за моје око“, због тога да бисмо разумели да су „сто за једнога“ (правило које је Хитлер у Југославији примењивао), Вијетнам, Ирак, бомбардовање СРЈ 1999. и слични примери – чист паганизам. Дакле, они који се дневно позивају на то да су најбољи хришћани тек су на нивоу паганства, зато што они несразмеру и одмазду успостављају као мерило својих поступака.

Идеја о „моралној надмоћи“, која је данас владајућа матрица западног света, нарочито САД, али наравно и ЕУ (они за себе тврде да су браниоци слободе, демократије, људских права, модерности, просперитета итд.) у себи, као своју суштину, носи прећутно укидање Другог. Наиме, ако сам ја морално надмоћан и користим сва средства присиле, укључујући и бруталну силу, да би сви други прихватили мој став, онда ја тиме суштински укидам појам Другог. Тај Други ће или постати исто што и ја или ће бити уништен. Позиција моралне надмоћи уопште не види Другог као стварну посебност, него само као објекат-препреку, која се има сломити: било тако што ће напустити своју суштину и прихватити њене ставове или тако што ће нестати.

УКИДАЊЕ ЈЕДНАКОСТИ

Поред тога што у самом појму укида Другог као субјект, „морална надмоћ“ у себи искључује било какву једнакост, сразмеру, у поступању. Због тога сатирање милиона људи, за оне који спроводе политику засновану на претпоставци о моралној надмоћи, не производи било какав унутрашњи сукоб. Пошто, по самој дефиницији, други мора да нестане, онда је само питање ефикасности – како да се то уради уз најмањи утрошак ресурса, пре свега пара. Видети другог као објекат је суштина робовласништва – како само име каже, човек се сведе на предмет-робу. И једино преостало питање јесте чија је роба.

Тако се од наводног залагања за индивидуу, са лакоћом и у целини укида индивидуа, слобода замењује модерним ропством, а правда интересом мале групе људи.

Морална надмоћ коју Запад заговара законито се своди на питање контроле територија и људи, односно велике речи о демократији и људским правима своде се на новац.

Речено ћемо учинити још јаснијим када, овоме насупрот, ставимо само нека темељна хришћанска учења: да се истина шири љубављу, добротом, строгим правилима које верник дневно мора да примењује, а који у највећој мери спутавају сваку гордост. Слободна воља Другога је темељ на коме се вера заснива, а сам хришћанин је довека несавршен. Он до краја живота (а душа по свој прилици и након смрти) тежи сопственом идеалу – да се угледа на Творца и у том концепту је свака надмоћ искључена. Тако поново долазимо до јасног увида да данас Запад нема никакве везе са хришћанским вредностима. То се додатно показује када се подсетимо учења у Новом завету да, „тамо где нам је благо, тамо нам је срце“. Ако нам је благо љубав, доброта, истина, правда, саосећање, поштење, вредноћа итд. – онда смо у складу са хришћанством (независно од тога да ли смо верници или нисмо), а, ако нам је благо новац – онда смо у складу са савременом западном цивилизацијом.

За одговор како је у новијој историји дошло до овога, сасвим добро ће нам послужити марксистички приступ. Не слажем се са преовлађујућим мишљењем које се заступа код наших иначе исправно критички настројених интелектуалаца да се променом доктрине производе штетне последице. Сасвим супротно. Када су САД крајем 19. века желеле да обезбеде ширење своје економске интересне сфере на Средњу и Јужну Америку, онда је то образлагано „доктрином о националном интересу“ јер је то био довољан оквир за регионалну експлоатацију. Међутим, када је крупни капитал у Првом светском рату видео невиђену шансу за богаћењем и ширењем својих интереса на цео свет и због тога инсистирао да Америка уђе у рат, грађани то нису хтели да прихвате зато што нису у томе видели „национални интерес“. Из те потребе да се преокрене мишљење Американаца како би САД ушле у рат створена је доктрина о „моралној надмоћи“. Не тражи се, као, улазак у рат због интереса, него због прометејског ширења пламена слободе.

ПРОТИВ ХРИШЋАНСТВА

Без много непотребног објашњавања, важно је уочити да је Хитлер само преузео од САД већ готово решење и преформулисао га у учење о „надчовеку“, док је Гебелс је исто урадио са већ готовим техникама контролисања маса.

Владајућа пирамида западне цивилизације, заснована и прожета само новцем, сама по себи мора одустати од „националног интереса“ пошто је и то неки оквир, неко ограничење. Новој елити је неприхватљиво да води рачуна не само о другим људима и нацијама него и о друштву САД. Просто зато што се ти интереси косе са интересима енормног богаћења малог броја људи. Они једнако газе сопствени народ као и друге. Једина разлика је у томе што их не бомбардују (за сада), али их убијају шаљући их у војне мисије по свету и масовно их шаљу у затворе унутар САД.

Морална надмоћ као животни став и политичка доктрина су не само супротстављени хришћанском учењу (истичемо то зато што се они представљају као хришћани, а исто осуђују и све друге монотеистичке религије, па и политеистичке у којима је ипак један од богова врховни бог) него и самој идеји правде. Суштина идеје правде јесте једнакост обезбеђена силом, или још прецизније – државом. Цео веома сложени проблем о томе шта би то било „једнако“ који нисмо до данас теоријски решили, али без кога нема добро уређеног друштва ни толико жељене среће појединца, у концепту моралне надмоћи се „решава“ тако што се напушта идеја једнакости и просто од некадашње правде користи се само гола сила.

Због тога је западни свет, заснован на укидању индивидуалности, слободе и правде, преплављен лажима. Истинит увид би показао његову неодрживост, и они не могу друго него да лажу. Тај систем је дубоко погрешан чак и онда када је успешан. Зато се у том систему и уздиже успешност као врховно мерило које је са оне стране добра и зла.

Указујем на то да су приговори о „бруталној сили изван сваког поимања права“, „примени двоструких стандарда (хоће се рећи нејаднако поступање у једнаким стварима)“ и сл. само описивање стања, које је нужна последица заштите интереса најкрупнијег капитала и доктрине о моралној надмоћи као њеном сублимираном изразу. Проблем је међутим у самом корену система, а не у његовим појавним облицима. Отуда је поправак немогућ. Једино решење је коренита промена.

СМИСАО ПРИЧЕ О ДВОСТРУКИМ СТАНДАРДИМА

Ако се о двоструким стандардима пише и говори са циљем да се илуструје непоправљивост система, онда је то мени начелно прихватљиво. Бојим да сваки такав дискурс (разматрање двоструких стандарда) у себи крије имплицитну тезу да би систем могао бити бољи, што је неистинито и зато треба бити веома опрезан у тој врсти аргументације.

Када говорим о западном свету, онда говорим само о оном његовом делу који жели да влада светом. Тај западни свет се без остатка данас своди на новац, голу силу и лаж. Да бисмо успоставили једнакост као битан атрибут правде, морамо имати способну државу. Једнако поступање у једнаким околностима захтева неку методологију која нам прописује шта су то „једнаке околности“, а одатле и шта је једнако примерено поступање. У приказима богиње правде тај прописани модел приказан је као теразије. Пластично речено, сва наша мука дефинисања појма правде састоји се у томе да одредимо шта би то биле „теразије“ у стварним друштвеним односима. Богињи је мерило дато већ као готово.

Данас смо лишени заблуда да тржиште само у важним функцијама размене добара и услуга даје одговор на то зашто нешто што се продаје вреди баш толико новца. Такође поуздано знамо да се не сме занемарити тржиште, али се мора сложеним системима извршити корекција нужних девијација које тржиште собом носи да бисмо уопште могли да процењујемо шта је то „једнако“. А ту корекцију може да оствари само држава. У другом делу садржине појма једнакости нико осим нас самих организованих као друштво и државу као најсложенијим изразом једног друштва неће на добар начин одредити сразмерну поделу друштвеног богатства и казни (дистрибутивни елемент једнакости).

Правда у себи садржи вагање само важних друштвених односа. Отуда је богиња правде приказана са мачем у руци. Мач симболизује државу (силу), али и важност онога што се „ставља на теразије“ Правде. Оно што нису друштвени односи није предмет правде (ако ја себи одузмем живот, то није предмет праведног и неправедног, али, ако другоме одузмем живот, јесте), као и читав низ односа који немају већу друштвену важност (кад деца играју кликере, па неко од њих крши правила, то није предмет правде, али ако то исто раде на берзи, онда јесте). Отуда примери у литератури који се наводе у погледу фруле и три девојчице и немогућности да заснујемо аргументацију којом бисмо фрулу доделили једној од њих нису добри примери – правда се не бави таквим питањима.

Обично се мисли да је лоше право оно које није правично. То је погрешно. Сама правда је неправична. Свако дефинисање појма правде, које претендује на то да је свеобухватно, је толико формално да нам ништа не говори о томе шта је суштина те једнакости. Уобичајено је да се праведним сматра једнако поступање у једнаким околностима, али тиме исти проблем само премештамо на питање „шта су то једнаке околности“ и опет смо на почетку.

ПРАВДА НИКАД НИЈЕ ПРАВИЧНА

Дакле, правда која нам не говори ништа о стварном односу, која је чист појам, може бити схваћена као уједно правична. Али правда у стварним друштвеним односима, правда којој се даје садржина, је нужно неправична. Ово због тога што је захтев за једнакошћу истовремено и неухватљиво сложен и нужан да буде тачно одређен.

Због те апстрактности на једној страни и потребе да омогући најскладније могуће функционисање друштва, примена правде (делатна правда) као пропис, а онда доследно и као примена прописа, је увек у извесној мери насиље над појединачним случајем. И понекад је примена прописа до те мере на штету неког појединца, да је такво поступање неправично, али праведно. Сам дакле појам правде је дијалектичан. Односно, правда је нужно понекад неправична.

Отуда се задовољењу правичности по правилу не сме излазити у сусрет, осим сасвим изузетно, и то само у мери у којој се не би урушио цео концепт правде на коме је друштво изграђено.

Правни систем који је супротан правди просто је лош правни систем. Добар правни систем нужно је праведан. Јасно треба рећи да не постоји овоземаљско природно право. Сви покушаји да се правни системи који битно одступају од правде прогласе неправом, у себи носе више опасности за правду и слободу, него што доносе корисити. То не значи да друштво, да би наставило да траје и да се развија, не успоставља једнакост, али политичким, ванправним средствима. Чак и кад формално спроводе суђења, то делује на грађане као политички акт невешто завијен у правну форму, коме та форма више штети него што помаже. О правницима да и не говорим. Ти процеси штете због тога што дају неисцрпне разлоге преиспитивања самог успостављања нарушене једнакости кроз оспоравања процедура. За друштво је много боље да просто поравна рачуне и иде даље него да измишља немогуће аргументе који би правни поредак екстремних режима измештао у ванправно подручје.

Како је одређивање садржине једнакости, могуће само интервенцијом државе, отуда не постоји ништа што би била „једнакост по себи“, односно није могуће успоставити било какву „универзалну правду“ зато што би то захтевало неку непостојећу универзалну државу. Мирно треба прихватити да заиста постоји релативизам увак када покушамо да од формалне дефиниције правде утврдимо њен конкретан садржај. То се најбоље види на примеру: онај ко подметне отров у метро у Токију мора бити осуђен на смрт и убијен зато што је само то праведно за јапанско друштво, а исто такво убијање у Стокхолму би искључило могућност да извршилац буде убијен зато што шведско друштво сматра да би смртna казна била неправедна.

Како не постоје ни „светско друштво“ ни светска држава, тако ни глобализам не може никада бити баштиник правде. Наравно, могућа је универзална правда од Бога. Али то и није на нама да судимо, па то остављам по страни.

(Фонд стратешке културе)

Ознаке: бранко павловић, етика, запад, морална надмоћност, православље, хришћанство.