Прочитај ми чланакТурска је свесна да ће Алеп пасти, и због тога не види смисао у томе да провоцира руске и сиријске снаге.
© AFP 2016/
Иако је, како се и очекивало, на веома значајном састанку Путина и Ердогана прошле недеље у Цариграду (Истанбулу) донет велики број одлука од критичне важности за будућност региона, једнако је – или можда и више – важно анализирати шта Турска добија поновним повезивањем са Русијом. Пре свега ту је осећај руског дипломатског и војног успеха у Сирији, додатно погоршан континуираном америчком подршком курдским милицијама. Због тога је за Ердогана Русија поузданији партнер од САД, способан да спречи стварање Курдистана. Будући да независни Курдистан није у интресу Турске или Сирије, између њих постоји спреман оквир за сарадњу. Насупрот пројекцијама западних медија, Ердоган не заузима чвршћи став према Дамаску. Напротив, недавни показатељи јасно потврђују тезу о Ердогановом мекшем приступу.
Рецимо неке од недавно донесених руских одлука које имају велике стратешке импликације нису наишле на било какво противљење Турске. Добар пример је указ о отварању трајне поморске базе у Сирији, која, по свему судећи, сведочи да Русија нема намеру да само остави печат на Блиском истоку већ и да појача војне потенцијале. Та најава је, интересантно, објављена док је Путин путовао за Турску. Чињеница да то није створило никакве тензије у његовом састанку са Ердоганом, да су потписани одређени уговори и постигнута сагласност поводом других питања, указује на правац којим се крећу руско-турски билатерални односи.
ЗАШТО ЕРДОГАН ЋУТИ
Ердоган се не оглашава, док његови НАТО парнтери не само да оптужују Русију за „ратне злочине“ већ и намеравају да отворе истрагу о недавној руско-сиријској офанзиви на Алеп.
Постоје два значајна разлога за ово (Ердоганово) ћутање. Први је тај да је, с обзиром на снажно обавештајно присуство у граду, Турска свесна да ће Алеп пасти. Због тога нема смисла провоцирати руске и сиријске снаге. Други разлог, дубоко повезан са првим, је то да – на Ердоганово задовољство – курдске милиције неће бити једини „освајачи“ града. Углавном ће то бити сиријске снаге, подржане руским трупама, које се у земљи налазе на захтев сиријског руководства.
Салман Рафи Шеик је експерт за међународне односе и унутрашњу и спољну политику Пакистана
То значи да Турска, због сопствених разлога, није дозволила да забринутост САД или НАТО утиче на њене преговоре са Русијом. С обзиром да су Путин и Ердоган на конфренецији за новинаре нагласили потребу за проширењем сарадње у погледу пружања хуманитарне помоћи становницима Алепа, постаје нешто јасније шта су интереси обе земље. Укратко, све указује да Русија и Турска намеравају да развију план за Алепо, остављајући САД и њихове западне и источне партнере у улози немих посматрача. Русија је кроз сарадњу са Турском успешно „убила“ императив кооперације са САД на слању хумантитарне помоћи становницима Алепа.
Разлог што је Турска прећутала важне руске војне одлуке – укључујући ону о распоређивању ПВО система којима је буквално уведена „беспилотна зона“ над целом Сиријом – је тај што је Русија ублажила став према турском војном присуству у Сирији.
Кад се све то узме у обзир, тешко је порећи да је Турска схватила како је Русија буквално убила могућност директне америчке војне интеревенције у Сирији и да ће Русија трајно остати у земљи. Стога руско ћутање на операцију „Штит Еуфрата“ постаје од виталне важности. Ердоган може бити задовољан што Москва испољава велику уздржаност поводом „Штита Еуфрата“ и турске војне интеревенције у Сирији. Најважније, за Турску је егзистенцијално питање да ли ће Русија подржати њену чврсту позицију према идеји формирања курдског политичког енитета у северној Сирији.
МЕЂУСОБНА ЗАВИСНОСТ РУСИЈЕ И ТУРСКЕ У СИРИЈИ
Овај режим „обостраног ћутања“ је на снази због политике коју воде САД, које курдске снаге сматрају најефикаснијим савезником у борби против ISIS. Ипак, Турска војска игнорише упозорења Вашингтона да их не бомбардује. Ердоган је недавно најавио да ће следећа мета његових снага и савезничких јединица из Слободне сиријске војске (FSA) бити Ал Баб као град који има улогу капије на путу за Раку, престоницу Исламске државе. Амерички министар одбране Ештон Картер изјавио је да Вашингтон не жели да види турске снаге или FSA у Ал Бабу, већ да „остану фокусиране на Исламску државу“. Курдска JPG такође покушавају да освоје Ал Баб, што је у Анкариним очима још један доказ да Американци Курде стављају испред Турске.
Талха Косе, академик и виши члан тинк-тенка SETA који је основао портпарол председника Ердогана Ибрахим Калин, у недавном интервјуу је рекао:
„Руси немају примедби на турске акције у Сирији. То је делимично због тога што су тренутно фокусирани на Алепо, али и због чињенице да турске акције не угрожавају њихове интересе. Турска америчке акције сматра штетним по своје интересе.“
Све ово недвосмислено показује да су Русија и Турска, које су у једном тренутку биле на супротним странама овог конфилкта, почеле да премошћавају међусобне разлике како би успеле да договоре, ако не крај свих неспоразума, онда барем окончање конфикта у Сирији. Иако је тешко говорити да је у питању фундаментална стратешка промена турске позиције (читај: Турска је још увек чланица НАТО), нема сумње да руско-турски односи имају чвршћи темељ него пре годину дана, и вероватно ће наставити да се развијају због осећања „међусобне зависности“ које је све уочљивије на обе стране будући да Турска схвата да јој је савез са САД донео више штете него користи.
Превео: Александар Вујовић
