Да ли се Шешељ са својом хашком пресудом нашао у служби циљева западних сила у Србији?

1.
Пресудом Радовану Караџићу Хашки трибунал се још једном легитимисао као политичка батина западних сила, док је ослобађајућом пресудом Војиславу Шешељу показао да правда у њему ипак није сасвим мртва. Хм, бива ли тако?

Не, наравно. Ослобађајућом пресудом у једном случају који од самог почетка није досезао ни онај лажни привид регуларности под Србију је постављена темпирана бомба, и они који препознају процесе већ могу да чују њено тика-така. Има, додуше, и таквих који кажу да би Србију, посебно овакву, дестабилизовала свака пресуда војводи Шешељу. Али не би. Да му је пресуђено, рецимо, 25 година, Србија би била разочарана, револт би можда донео још неки проценат радикалима на изборима, а у проблему би била власт, на којој би остало да га поново пошаље у Хаг. Е сад, Вучић не би рушио своје изборне изгледе изручујући га пре избора, а после њих тензије би пале, и било какво решење не би битно променило ствари. Да су му дали казну која би била мања од времена проведеног у затвору, Војвода би био дефинитивно слободан човек, рејтинг радикала би ишао горе, и Вучић би заиста био у проблему. Србија, међутим, не би.

2.
Ослобађање Шешеља, међутим, прави је геополитички бинго Теодора Мерона, старе куке из Ленглија. Прво, ослобађајућом пресудом Војвода је на слободи, али није слободан човек. Јер у жалбеном поступку после годину или две може да буде слободан, али може и да добије тих 25 година. То ће рећи да они који иза суда стоје имају од њега извесна очекивања, од чијег испуњења би могао да зависи резултат жалбеног поступка. Наравно, ваља знати да Мерон и његова матична кућа од Шешеља, по свој прилици, не очекује да коље прасиће у свом батајничком дворишту нити да око себе шири љубав и разумевање.

Друго, Вучић сад заиста има проблем. Ако је мислио да има моћ да Војводу држи под контролом, после пресуде је у својој амбицији добио макар достојног конкурента. Ако му је било чудно гледајући медицински феномен човека који се гоји са метастазама канцера на јетри, можда је могао на време да се распита да ли је Војводу прегледао још неко осим Меронових лекара и његовог интимуса дра Бојића. Наравно, човек се не може осећати пријатно сумњајући овако у нечију дијагнозу, али алтернатива тој сумњи може бити само медицинско чудо и ништа више. Па ко у чуда верује…

3.
Да се разумемо, Шешељ је, што се ратних злочина тиче, невин човек, и свака пресуда осим ослобађајуће била би правни злочин. Али овде није реч о праву, већ о политици, као и увек кад се хоће нешто сувисло проговорити о Хашком трибуналу.

А тај угао казује да је Војвода озбиљан регионални фактор против Србије и да је ниво његове употребљивости на том пољу до максимума могла да подигне само ослобађајућа пресуда. Покушаћу да објасним. Наравно, нису Бошњаци и Хрвати – о политичким елитама говорим – тако неизмерно бесни због ослобађајуће пресуде Шешељу колико су добили муниције за своје све празније цеви, и то баш у моменту кад им требају пуне и кад очекују (гео)политичку прекомпозицију Централног Балкана на своју ползу. Проблем је што је Војвода фигура из 90-тих година, кад је на Србију навучена лудачка кошуља, истина, незаслужено, али је навучена. Тек, у њу је тад добровољно ушао једино Војвода, а ни сад не изгледа да би се опирао. Проблем је дакле што Шешељ, случајно или намерно, нема проблем с тим, што је потврдио одмах после ослобађајуће пресуде, упућујући неколико вулгарних алузија хрватској председници Колинди Грабар Китаровић.

4.
Како би било сасвим јасно, неће нас ни Запад, ни Хрвати, ни Бошњаци мање мрзети без Шешеља на јавној сцени него с њим. Проблем је што ће, мрзећи нас, цитирати његове досадашње и будуће испаде и, још већи, што ће то исто радити неки од нас, уверени да с њима једино и има смисла разговарати Шешељевим језиком.

Једно од најважнијих искустава која смо стекли 90-тих година јесте оно да морална победа не само да крунише војну него јој често и претходи. А ми смо 90-тих упали у многе моралне замке, који су и данас надвијене као сенка над нашим праведним циљевима. Колико је то важно, најбоље су показали проруски борци у источној Украјини, који су, анализирајући југословенске ратове, избегли замке етничког национализма и своју борбу успели да легитимишу као праведну у нимало им наклоњеном медијском окружењу. Наравно, Шешељ ће нас својим наступима удаљавати од моралне предности, а да притом нити показује енергију нити амбицију за конструктиван приступ, макар он био и на фону његових политичких начела.

5.
Ту је, наравно, и нови утицај ослобођеног Шешеља у изборној трци. Нема сумње да ће он, овако обновљен хашком пресудом, отети део напредњачког и дверјанског бирачког корпуса. Наравно, том подизању Шешеља претходило је схватање Запада да је овај пут озбиљније инвестирање у Тадићеву и Пајтићеву коалицију узалудан посао, и да Вучић са те стране не може бити бачен на испод 50 одсто. А то јесте један од западних циљева, чија би реализација довела до веће шансе да проруски Томислав Николић следеће године буде смењен са свог места, што је опет услов свих услова за ново прекомпоновање сцене и финализацију прекомпоновања Централног Балкана.

Али оно што не може са либералног крила може здесна, и Шешељева ослобађајућа пресуда могла би – живи били – да постане почетак озбиљног западног инвестиционог циклуса у српску десницу. Утолико пре и утолико више што, чини се, импертив западних сила уочи априлских избора неће бити само тај да се испод 50 одсто баци Вучић него да, ако је могуће, испод тог нивоа буде и збир Вучића и Дачића, посебно после веома доброг пријема ове недеље шефа социјалиста у Москви, чија подршка је исцртавала Путинове жеље у погледу састава будуће српске владе.

Са његовом свешћу о томе, његовим политичким хабитусом или његовим карактером – свеједно – Шешељ је са својом пресудом у служби циљева западних сила у Србији.

6.
Други важан тренд српских избора, у чијем зиду је Шешељева пресуда само једна од цигљи, биће померање сцене удесно. Отуда ће важан смисао априлских избора бити заузимање стартних позиција и српских странака и великих сила уочи настојања Запада да дестабилизује Централни Балкан и протера с њега сваки руски утицај. Пресуда Шешељу је први крупан предизборни потез западних центара, где би до 24. априла требало очекивати још доста тога драстичног, будући да ово ипак није довољно.

Кад се имају виду озбиљне регионалне и међународне претње Србији, јасно је да она мора да се за свој мир и стабилност дипломатски бори на Западу. Али, колико год та борба била успешна, тамо га неће стећи. Јер тај мир не би имао своју кључну компоненту – одвраћање. Ту компоненту Србији може да понуди само Русија, што значи да без ослона на Москву Србија са миром и стабилношћу може да рачуна колико и играч лотоа на награду.

7.
Један од начина да се власт одбрани од ефеката пресуде Шешељу и да, што је много важније, одбрани Србију јесте што бржа и што јаснија артикулација проруске компоненте српске политике. Та компонента захтева политичку јасноћу много више него на свим ранијим изборима, тако да би даље Вучићево гајење двосмислице према Дачићевој СПС, којом врата отвара према Тадићу, могло на прорускокм полу бирачког корпуса на рачун СНС да даље ојача пробуђеног Шешеља, а можда чак и коалицију Двери-ДСС. Истина, Вучић све чешће говори да неће са снагама прошлости – где убраја националисте, везујући их за 90-те, али и либерале, које повезује са пљачком државе из 2000-тих – тако да му системом елиминације остаје само Дачић. Али рекло би се да захтев јасноће од њега тражи још више.

Јасноћа у прорусој компоненти српске политике утолико је неопходнија што и руски стратези имају процене о немирним годинама на Централном Балкану и што и сама Москва отуд формулише своје захтеве према Србији, и на оној линији где се из Кремља утиче на власт у Београду и на оној где се преко канцеларије Сергеја Железњака утиче на десну опозицију.

Отуда би проруска компонента политике Београда морала, док не постане касно, да укључи гаранције да Србија у сарадњи са НАТО неће прекорачити оквире споразума IPAP. Истовремено, особље руског хуманитарног центра у Нишу коначно би после избора морало да добије исте привилегије какве има НАТО. Коначно, куповина руског наоружања комплетирала би српску компоненту одвраћања, без које њена војна неутралност већ на средњи рок не може бити више од списка лепих жеља.

8.
Један од битних домета ове владе је у томе што је, у настојању да држи политички баланс између Истока и Запада (колико год тај баланс био нахерен према Западу, у толиком степену га нема ниједна европска земља), пред обе стране подигла значај Србије, чинећи је најважнијом земљом од чије стабилности зависи стабилност целог региона. Да ли је грађење такве позиције било прави потез или грешка, тек ће да се види, будући да је то позиција која нас намешта за велике домете, али и за велике батине. У сваком случају, развијање руске компоненте српске политике, уз способност одвраћања, која из ње следи, могло би, уз већ постојеће односе са западним силама, Србију да остави у сасвим специфичном положају јединствене европске земље која може да држи добре односе и са САД, и са ЕУ, и са Русијом.

Тај циљ заиста изгледа амбициозно, али, ако се има у виду да му је алтернатива пад на колена и даље комадање са Запада, то што је преамбицозно изненада постаје и једино могуће.

Извор: Нови Стандард/Жељко Цвијановић

Oznake: Vojvoda, Vojislav Šešelj, Željko Cvijanović, presuda, Hag