Прочитај ми чланак
Шта је грех? Грех је слабост наше душе. Како препознати грех, који све греси постоје, смртни, неопростиви, мали и тешки, опростиви. Како се борити против греха
ГРЕХ И ВРСТЕ ГРЕХА
• Грех нам је посредством пада постао толико својствен, да су њиме прожете све наше особине и сви покрети душе. Одбацивање греха који се сродио са душом, изједначило се са одбацивањем душе. Такво одбацивање душе неопходно је за њено спасење. Одбацивање природе упрљане грехом неопходно је ради усвајања природе обновљене Христом. Из тањира се баца сва храна када је један њен део затрован; тањир се пажљиво пере, па се тек онда поново у њега ставља храна која треба да се искористи. А затрована храна се сасвим оправдано и сама назива отровом.
• Ни за један грех немој да мислиш да је неважан. Сваки грех представља нарушавање закона Божијег и противљење вољи Божијој, гажење савести. Од беспосличења и наоко ситних сагрешења, постепено прелазимо на велике грехе.
• Безосећајност постаје… уобичајено стање душе. Она често бива задовољна њоме; често је сматра за стање угодно Богу и за спокојство савести, док она заправо представља ‐ губитак осећаја сопствене грешности, губитак осећаја благодатног, духовног живота, успављивање и слепило савести.
У таквом стању ‐ стању страшне помрачености и безосећајности ‐ различити греси слободно улазе у душу, правећи од ње своју јазбину. Греси који се укорене у души, претварају се у тако силне навике, као сама природа, понекад и јаче. Греховне навике се називају страстима Човек то и не примећује ‐ али неприметно са свих страна бива окован грехом, потчињен његовој власти и поробљен. Онај ко постојано пренебрегава опомене савести и ко је себи допустио да падне у ропство греху, тај само уз највећи труд и нарочиту помоћ Божију може да покида окове поменутог ропства и победи страсти, које као да су се претвориле у природне особине.
• Пораз једног војника још увек не представља пораз читаве војске. Тако и ваше сагрешење речју још увек не представша пад душе. Због таквих свакодневних и честих падова не треба прекомерно да тугујемо, јер је то лукавство ђавола који претераном тугом хоће да унесе раслабљеност у душу. Управо за таква прегрешења Серафим Саровски каже како не треба да осуђујемо себе када дође до спотицања, него да се сматрамо способним за сваки грех и да знамо како наше спотицање није новост и нешто неуобичајено, те да стога ходимо пред Богом у скрушености духа, испуњени покајним мислима. То је оно што Бог нвће презрети, тј. када се срце скрушено и смирено постави изнад спотицања, онолико колико човек може да буде изнад њих.
• Не треба себе да осуђујемо због спотицања, али не зато што је неки грех неважан ‐ не, јер сваки грех је рана ‐ него зато што смо откупљени за неизмерну цену: Крвљу Богочовека. Онај ко осуђује себе пада у очајање, а ко се узда у Христа приноси покајање и исцељује се њиме.
• Најтежи грех је ‐ очајање. Тај грех вређа свесвету Крв Господа нашег Исуса Христа, одбацује Његову свемоћ, одбацује спасење које је Он даровао, показује да су у души претходно владали самопоуздање и гордост, да су јој вера и смирење били страни. Очајања се треба чувати више но свих других грехова ‐ као смртоносног отрова, као љуте звери.
Понављам ‐ очајање је најгори од свих грехова. Сазрело очајање обично се изражава самоубиством или делима која су истоветна самоубиству. Самоубиство је ‐ најтежи грех! Онај ко га почини лишио је себе покајања и сваке наде на спасење. Света Црква не савршава никакав помен за њега, не удостојава га опела и погреба на хришћанском гробљу. За самоубиством по својој тежини следе смртни греси какви су: убиство, прељубочинство, јерес и други њима слични. Ови греси, иако мање погубни него самоубиство и очајање које води до самоубиства јер ономе ко их је починио ипак остављају могућност покајања и спасења називају се смртним. Ономе ко пребива у њима, према правилима свете Цркве, не допушта се причешћивање Светим Христовим Тајнама и учешће на Богослужењима.
Ако га смрт задеси непокајаног због тих грехова, његова вечна пропаст је несумњива. Покајање човека који пребива у смртном греху може да буде прихваћено као истинско само онда када он остави тај смртни грех. Тек тада њему може бити допуштено да се сједини са Христом кроз причешћивање Светим Тајнама! Зато се, осим очајања и самоубиства, посебно пажљиво треба чувати смртних грехова, уз тврду и одлучну намеру у души да се не пада у њих. Ако се пак догоди несрећа да се падне у неки смртни грех, одмах га треба оставити, исцелити се покајањем и на сваки начин се чувати да се поново не падне у њега. Ако се пак каквим несрећним стицајем околности догоди да се поново падне у смртни грех, не треба се препуштати очајању ‐ поново треба прибећи Богом дарованом духовном леку, покајању, које чува сву своју снагу и делотворност све до самог краја нашег живота.
Постоје и греси који нису смртни: један од њих је тежи, други лакши. Прво се треба одучити од тежих грехова, а потом од лакших. На пример, грех који није смртан је ‐ преједање; такође, није смртни грех ‐ стомакоугађање. Преједање је грубље и праћено је тежим по следицама него стомакоугађање. Зато се прво треба одучити од преједања, а потом од стомакоугађања. Уосталом и греси који нису смртни, као што су преједање, стомакоугађање, расипништво, празнословље, подсмевање и слични, када се рашире и обузму човека, могу веома да се приближе смртним гресима. Грех који овлада човеком назива се страшћу. Страст подлеже вечним мукама, рекли су оци. Стога никако не треба умањивати значај грехова који нису смртни, већ треба пазити да неки грех не нарасте и да се од њега, кроз навику, не формира страст. Ради очишћења од таквих грехова и ради бољег чувања себе, света Црква је за сваког православног хришћанина одредила да најмање четири пута годишње (у изузетној ситуацији обавезно једном) приступа Светој Тајни Исповести. Света Исповест доноси двојаку корист: даје опроштај од Бога за учињене грехе и чува од поновног пада у њих. ʺДуша ‐ каже свети Јован Лествичник ‐ која има обичај да свакодневно исповеда своје грехе, уздржава се од новог пада сећањем на исповест као уздом. Неисповеђени греси лако се понављају, као да су почињени у мракуʺ.
Постоје греси који се чине речју. Њих никако не треба сматрати за неважне! Од шаљиве до зле речи веома је кратко растојање! Због својих ћеш речи бити оправдан и због својих ћеш речи бити осуђен (Мт. 12,37) рекао је Спаситељ. Језик је починио велика зла: изговорио је одрицања од Бога, хуле, лажне заклетве, клевете на ближњег. Одрицање од Христа и богохуљење убрајају се у најтеже смрт не грехе.
Постоје греси који се савршавају мислима, осећањима срца, покретима тела. Ни један од њих није мали, сваки је ‐ непријатељство према Богу! Али када се мисао и срце наслађују грехом, када воле да га привидно остварују кроз дуга и бујна маштања ‐ такав тајни душевни грех близак је греху почињеном на делу.
Човек врло брижљиво треба да избегава сваки грех уопште. Дужан је да свакодневно приноси Богу покајање за оне грехе у које пада по немоћи ‐ делом, речју, помишљу и свим чулима ‐ а најбоље је да ТО покајање приноси но свршетку молитвеног правила, пред одлазак на починак.
Осим тога, дужан је да сваке године барем четири пута очишћује своју савест Светом Тајном Исповести. Ако се пак догоди да падне у смртни грех, без одлагања треба да га исповеди своме духовном оцу.
• Не везујте се за ситнице и не судите себи због ситних погрешака и непромишљених корака. И једно и друго служи као извор узнемирења и унинија. Ситне погрешке, у које непрестано пада сваки човек, лече се сталним покајањем пред Богом, покајањем које се са стоји од малобројних речи изговорених од срца. Често се показује да је реч покајања могуће изговорити само умом и то је довољно, уколико се изговори са пажњом.
• Пази: нема ничег чудног и необичног у томе што падамо у грехе, што грех делује у нама! Томе се чуде само неискусни ‐ само њих то узнемирава. Сви смо ми у стању пада. Зачињемо се у беза коњима, рађамо се у гресима. Са трпљењем треба да носимо ʺјарам Навуходоносоровʺ, тј. деловање греха у себи, и из милости према себи да се очишћујемо покајањем, бацајући своју слабост пред Бога и непрестано Мy је показујући. Свако нарушавање закона очишћује се покајањем; неисправно дело постаје исправно када се исправи по јеванђелским заповестима. 6.311
• Браћо, чувајмо се наше слабости! Чувајмо се греха који нас лако превари, који се лако увуче у нас, пороби нас и окује! Чувајмо се наше пале природе, која не престаје да рађа коров греха! Стално треба да пазимо на себе, да проверавамо своје душевно стање према Јеванђељу и да никако не допустимо ни једном греховном наговору да ојача и да се размножи у души, сматрајући га неважним. ʺКад будеш уведен у зачетак зла, немој себи да кажеш: неће ме победити. Јер колико си уведен, толико си већ побеђенʺ каже преподобни Марко Подвижник. Треба знати и то, да ʺђаво мала сагрешења представља као још мања, будући да другачије не може да доведе до већих сагрешењаʺ, како је рекао исти преподобни. Никада не треба занемарити коров који ниче у срцу, или греховне помисли које се јављају у уму. Помисли треба одмах одбацивати и одагнавати, а греховна осећања искорењивати и уништавати, супротстављајући им јеванђелске заповести и прибегавајући молитви. Коров се лако почупа кад је слаб и млад. Када се пак временом и услед навике укорени, тада његово уклањање изискује велике напоре. Греховна помисао, када је примљена и усвојена умом, постаје део начина размишљања, лишавајући га исправности; а греховно осећање, кад се укорени у срцу, као да постаје његово природно својство, лишавајући срце духовне слободе.
• Да би човек поверовао у Христа и да би примио хришћанство, потребни су свест о сопственој грешности и покајање; да би човек био хришћанин потребно је да види своје грехове, да их буде свестан, да их исповеда и да се каје. Немогуће је да неко ко пребива у греху и љуби грех буде прихваћен од стране Христа: Јер сваки који чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла (Јн. 3,20). Шта има праведност са безакоњем; или какву заједнииу има светлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? (2. Кор. 6,14 15). Да би човек пришао Христу и ступио у јединство са Њим посредством светог крштења, неопходно је да се најпре покаје.После светог крштења нама је такође остављена слобода или да пребивамо у јединству са Господом, или да нарушимо то јединство кроз грех. И не само то!
Светим крштењем није уништена особина наше пале природе да рађа помешано зло и добро, како би наша воља стално била искушавана и како би наш избор Божанског добра, које смо заволели више него зло, био слободан и доказан прихватањем свих тегоба крсног пута. Светим крштењем се брише првородни грех и греси почињени пре крштења, греху се одузима насилна власт над нама коју је имао пре но што смо се поново родили, дарује нам се благодат Духа Светога Којим се сједињујемо са Богом у Христу и добијамо снагу да обарамо и побеђујемо грех. Будући да нисмо избављени од борбе против греха, у нашем земаљском животу не можемо да будемо у потпуности слободни ни од сагрешења, јер и праведник седам пута (тј. често) падне и опет устане кроз покајање (Прич. 24,16), како каже Свето Писмо. Он пада због своје слабости и ограничености, јер не може увек да примети грех који ниче из пале природе, након што је претходно фино и неприметно донесен и убачен од стране палих духова; покајање стога постаје његово неотуђиво наслеђе, његово постојано оружје, његова непроцењива ризница. Праведник покајањем подржава своје општење са Христом; он се покајањем лечи од рана које му наноси грех.
Ако речемо вели свети Јован Богослов да гпеxа немамо, себе варамо и истине нема у нама. Ако исповедамо гпеxе своје, веран је у праведан га нам опрости гпеxе, у очисти нас од сваке неправдв. Ако речемо да нисмо сагрешили, правимо га лажом и реч Његова није у нама (1. Јн. 1,8 10). Он ово говори о невољним гресима ‐ гресима услед слабости и ограничености, онима који су мање важни, које ни свети не могу да избегну; али о добровољном греховном животу говори следеће: Сваки који у Њему (у Господу Исусу Христу) пребива не гпешу; сваки који греши није га видео нити га је познао. Дечиие, нико да вас не вара: који твори правду праведан је, као што је Он праведан; онај који твори гпеx од ђавола је, јер ђаво грешу од почетка. Ради тога се јави Син Божији да разори дела ђавоља. Сваки који је рођен од Бога не чини гпеx (тј. не води грешан живот, не пада у смртне нити у добровољне грехе), јер семе Његово остаје у њему, и не може грешити јер је од Бога рођен. По овоме се познају деца Божија и деиа ђавоља (1. Јн. 3,6 10).
Деца Божија живе по јеванђелским заповестима и приносе покајање због својих слабости. Ако се служитељу Божијем неким несрећним случајем догоди да падне у смртни грех, он се од греховне ране исцељује покајањем и исповешћу, те стога не престаје да буде дете Божије. Они који добровољно воде грешан живот, из љубави према таквом животу, и који радо падају у сваки грех када им се понуди ‐ сматрајући блуд у разним облицима у којима се јавља и свако друго преступање јеванђелских заповести за сладости живота ‐ то су деца ђавола, чак и ако себе називају хришћанима, чак и ако учествују у неким црквеним молитвословљима и обредима, чак и ако приступају Светим Тајнама, које су им на срамоту и на осуду.
• Оци који су били силни духом и телом, бојали су се и најмањег греха, и најмањег одступања од јеванђелског учења: тим пре ми, слаби по духу и телу, треба да се плашимо греха који налази сигурно уточиште и потпору у нашој слабости, и који улазећи у нас узима облик неважне ситнице, а када уђе претвара се у страшно чудовиште.
• Бежимо, бежимо од нашег убице греха! Бежимо не само од смртног греха, него и од опростивог, како се услед наше небриге не би претворио у страст, која обара у ад једнако као и смртни грех. Постоје опростиви греси. Тако, ако се некоме догоди да га понесе преједање, блудни поглед или помисао, да слаже, да нешто ситно украде, да се преда сујети, да се погорди или разгневи, да се за кратко време огорчи на ближњега или да злопамти ‐ у свим таквим случајевима, када но људској слабости дође до пада, уколико за њим уследе свест о греху и покајање, ми лако добијамо опроштај од милосрдног Бога. Опростиви грех не одваја хришћанина од Божанске благодати и не умртвљује његову душу онако како то чини смртни грех; али и опростиви греси су штетни када се због њих не кајемо, него само увећавамо њихово бреме. Према поређењу које дају свети оци, човека једнако може да потопи тежак камен везан око врата, или врећа пуна ситних зрна песка; тако једнако вуку у адску пропаст и смртни грех и мноштво накупљених малих, опростивих грехова.
