Pročitaj mi članakSvakog 29. novembra sećamo se prasića i neradnih dana, ili možda pesme "Zabranjenog pušenja", a ovog novembra pročitajmo tekst iz Nedeljnikovog serijala "Alternativna istorija Srbije" kako bi tekla istorija ovih prostora da 29. novembar nije postao najznačajniji dan u istoriji Jugoslavije, odnsno da su Titio i komunisti izgubili rat.
Сваког 29. новембра сећамо се прасића и нерадних дана, или можда песме „Забрањеног пушења“, а овог новембра прочитајмо текст из Недељниковог серијала „Алтернативна историја Србије“ како би текла историја ових простора да 29. новембар није постао најзначајнији дан у историји Југославије, однсно да су Титио и комунисти изгубили рат.
Опет се враћам писању алтернативне историје на страницама Недељника. Овај пут размишљамо о Југославији у којој су у грађанском рату победили равногорци. Претходно је раскршће између „стварне“ и контрафактуалне историје био пуч од 27. марта. Сада је то битка на Сутјесци. Било је сасвим могуће да Немци сасвим униште главнину партизанских снага у операцији „Шварц“. Чак можемо да пронађемо одлучујуће јутро, а то је пробој на брду Балиновац 10. јуна 1943. године.
Уз помоћ луде храбрости и среће, без наређења избезумљеног Врховног штаба, Коча Поповић и Пеко Дапчевић су са Првом и Другом пролетерском дивизијом пробили немачки обруч. У алтернативном сценарију, Коча и Пеко чекају наређење које не стиже. Херојска борба пролетера до последњег, задивила је и прекаљене Немце. Коча Поповић је последњи пут виђен како на коњу јуриша на митраљез и узвикује неке француске стихове.
У том алтернативном сценарију, четници драматично јачају када им у септембру 1943. италијанске снаге предају оружје (у нашој стварности су оружје предали партизанима). У Сплиту хиљаде добровољаца приступа четницима, а писац Нико Бартуловић постаје председник Југословенског одбора. После неколико дана, Немци заузимају Далмацију, сем острва Вис на које се искрцавају Британци. Дража Михаиловић потписује тајни споразум са Јурајем Крњевићем, потпредседником свих избегличких влада у Лондону.
Основна тачка споразума је да се равногорски покрет неће светити ни функционерима ХСС који су пришли усташком режиму, нити домобранима који нису окрвавили руке. Сличан споразум постиже и са муслиманским вођама у Сарајеву и Тузли, као и са Георгијем Димитровим-Геметовим (не оним у Москви, већ вођом Бугарског националног комитета у Каиру). Влатко Мачек у говору на радију, 29. новембра 1943. године позива Хрвате да се врате у братско крило Југославије. Три године раније, 10. априла 1941. године позвао је Хрвате на послушност Павелићу.
На конференцији у Техерану, одржаној неколико дана касније, Савезници позивају све групе покрета отпора да се уједине по узору на Француску. Преговори са комунистима трају месецима. Партизани Баније, Кордуна, Срема, источне Босне и Босанске крајине огорчени су Михаиловићевом амнестијом за домобране и припаднике администрације НДХ.
Њихов бес посебно расте после пролећа 1944. године. У мају те године, Младен Лорковић и Анте Вокић организују пуч против Павелића (овај пуч у нашој стварности није успео). Домобрани масовно прелазе у четнике. Власти Бановине Хрватске на брзину организују суђење Вјекославу Максу Лубурићу, заповеднику Јасеновца, и стрељају га.
Сам логор Јасеновац бива сравњен са земљом, а сва документација уништена. У августу 1944. године, долази до англоамеричког искрцавања у Далмацији. Истог месеца Црвена армија прелази југословенску границу, а у Бугарској и Румунији избијају пучеви, под руководством комуниста. Бугарска армија, сада као „ослободилачка“, враћа се у градове Македоније, јужне Србије и Косова. У источној Србији оживљава комунистичка герила која заједно са Совјетима ослобађа градове Србије. Четници, који држе Црну Гору, Херцеговину и Далмацију, крећу на исток да би зауставили јачање партизана. Долази до великих борби на Копаонику септембра 1944. године.
Британски командоси заузимају Трепчу, која је пре рата била у британским рукама. Од тада почиње трка за Београд. На Космају, Кика Дамњановић гине бацајући бомбе из опкољене сеоске школе. Горска краљева гарда, под командом Николе Калабића, извршила је зверске масакре над партизанским присталицама у околини, од којих је највећи онај у селу Вранић. Британци, Американци и Совјети постижу 14. октобра споразум о заједничком уласку у Београд.
Неколико дана касније, Прва британска ваздухопловна дивизија и 82. и 101. ваздухопловна дивизија САД, као и пољска Прва независна падобранска бригада врше десант над Шумадијом. Народ их одушевљено дочекује, нарочито Пољаке. Истовремено, Црвена армија напредује из правца Смедерева и Вршца. Долази до чувеног сусрета савезника у Гроцкој, 20. октобра 1944. године. Јединице Вермахта се повлаче преко Босне, нарочито преко Босанске крајине, где се партизани држе пасивно. Немци у повлачењу наносе тешке губитке словеначким равногорцима – Плавој гарди, под командом Карла Новака.
Франц Розман Стане, командант партизанских одреда Словеније наређује напад на Плаву гарду истовремено са немачким нападом. За то ће касније бити осуђен на смрт стрељањем. Блајбург не постоји, јер су се равногорци договорили са Хрватима и Словенцима. Али зато долази до страшне изгибије партизана на Кордуну и Зеленгори, где су се повукли остаци партизана, незадовољни доласком западних савезника, као и политиком компромиса са бившим усташама.
У народном сећању остаје горка успомена на заједнички јуриш бивших четника и домобрана на Петрову гору. На Зеленгори страдају партизани Црне Горе, Херцеговине и источне Босне. У нашој стварности, на Зеленгори је маја 1945. године побијено више хиљада четника. Одмазде над муслиманским становништвом у Босни и Херцеговини су стравичне. Дрина, Неретва, Босна и Врбас данима теку црвени. У Бањалуци и на Цетињу се стрељају стотине комуниста. На Косову избија устанак Албанаца, који се масовно прикључују Народноослободилачкој војсци Албаније.
Тамо репресалије спроводе трупе Павла Ђуришића, поготово оне састављене од људи који су избегли са Косова 1941. године. Западна јавност апелује на хуманост. Многе светске личности потписују отворено писмо ђенералу Михаиловићу, предвођене Елеонором Рузвелт, Лујем Адамичем, Константином Фотићем (амбасадором краљевске владе у Лондону) и Иваном Мештровићем. Јован Дучић је одбио да потпише ово писмо. У нашој стварности, Тито је 17. јуна одржао говор у коме је позвао на престанак међусобних покоља. У алтернативној историји, истог датума то чини и Дража Михаиловић.
У пролеће 1945. године, тачније 13. маја, основана је Влада националног јединства. Њу чине председник владе Драгољуб Михаиловић, потпредседници Јурај Шутеј и Јурај Крњевић. Од комуниста у владу су ушли Лазар Колишевски, јер су у Македонији комунисти, уз помоћ Бугара, преузели власт, Ђуро Пуцар Стари, који је представљао јаке комунисте Босанске крајине, и Светозар Вукмановић Темпо (они остали велики руководиоци из „праве“ историје изгинули су на Сутјесци 1943. и Зеленгори 1945. године). Идеолози те владе су леви демократа Драгиша Васић и социјалиста Живко Топаловић. Они су заиста пришли Дражи и у нашој историји.
Избори за Уставотворну скупштину се заказују за 11. новембар, као и референдум о монархији. Краљ Петар Други добија тесну већину, али је Хрватима обећано проширење Бановине Хрватске на неке округе Босне и Херцеговине. Држава је организована као краљевина са дводомним парламентом, налик на САД. У Доњем дому Југословенског сабора седе посланици изабрани пропорционалним системом, а у Горњем дому седе представници бановина: Словеначке, Хрватске и Српских земаља. Словенија је проширена за Клагенфурт и Горицу, које су западни савезници дали свом „најборбенијем герилцу“, како су америчке новине величале Дражу.
Око Трста је било доста свађе, али је она решена споразумом Де Гаспери – Михаиловић 9. маја 1953. године. Косово је остало под војном управом до 1955. године, када су Албанци добили већа мањинска права. У Истри и на Ријеци је остала бројна италијанска мањина. Хрвати су често оптуживали владу у Београду да превише штити ове Италијане, те да им тако враћа дуг за италијанску заштиту Срба за време Другог светског рата. Што се Војводине тиче, било је прогона Немаца, али не онако драстичних као у нашој историји.
Немци су у реалној историји сурово прогоњени широм источне Европе под совјетском доминацијом. Западни савезници би вероватно према њима водили другачију политику. Канцелар Аденауер и премијер Михаиловић су 6. априла 1951. године потписали споразум о добровољном исељавању припадника немачке мањине. Већина се иселила током „немачког привредног чуда“ педесетих и шездесетих година. Али зато су прогнани Мађари, јер је Мађарска потпала под совјетски утицај, па нису уживали заштиту Савезника. У нашој стварности су прогнани Италијани, али из супротног разлога.
У пролеће 1945. године, тачније 13. маја, основана је Влада националног јединства. Њу чине председник владе Драгољуб Михаиловић, потпредседници Јурај Шутеј и Јурај Крњевић. Од комуниста у владу су ушли Лазар Колишевски, јер су у Македонији комунисти, уз помоћ Бугара, преузели власт, Ђуро Пуцар Стари, који је представљао јаке комунисте Босанске крајине, и Светозар Вукмановић Темпо
У изградњи земље, користе се немачки привредни планови, које су користили и у Титовој Југославији. Као и у СФРЈ, велики подстицај за развој је америчка војна помоћ. У Хладном рату, и Дражина Југославија би била бедем против совјетске претње. Са том разликом што би Дражина Југославија дала базе америчкој војсци у Сплиту, Нишу, Скопљу, Осијеку, Суботици, Кикинди и Панчеву. Панчево постаје највећа америчка ваздухопловна база у Европи, у којој су заједно стациониране 72. специјална бригада Југословенске краљевске војске и 101. ваздухопловна америчка дивизија. Суботица је највећа тенковска база у Панонији, која треба да спречи продор копнених трупа Црвене армије. Британци задржавају симболичне снаге на Вису и Ластову.
Међутим, у земљи постоје унутрашње противречности. Комунисти остају јаки у српским крајевима Хрватске и Босне и Херцеговине, као и неким деловима Црне Горе, јер се тамошњи народ осећа занемарено. У неким крајевима су чак враћени на власт функционери НДХ, у складу са договорима на врху. Масовно им прилази и муслиманска градска сиротиња. У Црној Гори су комунисти названи „црвено-зеленим“ (чиме се алудирало на сепаратисте после Првог светског рата) и били су деценијама дискриминисани, слично као и комунисти у Грчкој. У Хрватској постоје остаци екстремних усташа, несрећни због толеранције према Италијанима. Постојале су две озбиљне кризе државе: године 1968. избила је левичарска побуна студената широм земље, али је до најкрвавијих сукоба жандармерије са метежницима дошло у Мостару, на Цетињу, у Бањалуци и Приштини.
Овај сукоб се завршио либерализацијом режима. Нови председник владе, вођа предратне демократске омладине Десимир Тошић, најавио је исцељење рана из грађанског рата. Партизанима су признате ветеранске пензије, а 10. априла 1971. године је први пут одржана комеморација у Јасеновцу којој су присуствовали баница Бановине Хрватске Савка Дабчевић Кучар, југословенски премијер Тошић, као и патријарх Јустин Поповић. Међутим, најозбиљнија криза је наступила почетком 1980. године и била је надахнута Исламском револуцијом у Ирану. Ствара се подземни покрет „зелена трансверзала“.
Покрет подржава Адил Зулфикарпашић из Швајцарске, а духовне вође су Алија Изетбеговић и Адем Демаћи. Због ове кризе долази до велике поделе унутар НАТО-а, чија је чланица и Југославија од оснивања 1949. године, јер Турска подржава побуну. Године сукоба су окончане Новопазарским споразумом 1991. године. Тим споразумом муслиманима Југославије је дозвољена нека врста екстратериторијалне аутономије. Синод СПЦ напада овај споразум, али га САД и СР Немачка енергично подржавају. Ипак, Дражина Југославија би вероватно дочекала 21. век.
Што се привреде тиче, њен развој би се разликовао од краја до краја. На југу и истоку би стандард био као у Грчкој, у Хрватској као у јужној Италији, а у Словенији као у Аустрији. На културном пољу, Југославија не би имала егзотичност Титове Југославије.
