Pročitaj mi članakJoš je Jovan Cvijić pisao o Mijacima kao srpskom plemenu koja je opstalo na planinama današnje zapadne BJR Makedonije baveći se stočarstvom, duborezom, freskopisom itd. Zadržali su jedinstvene običaje i dijalekat koji potiču još iz Nemanjićkog perioda. Cvijić je pisao da je od Mijaka slušao o Kosovskom zavetu i njihovom istorijskom sećanju. Među Mijacima je i dalje živo sećanje na „cara“ Lazara, govori se o „Službama“ (Slavama) i još se pevaju pesme u kojima se slavi ovo doba srpske istorije. Mijaci pričaju da je njihov vojvoda Damjan 1389. sa svojom vojskom pošao u boj na Kosovo sa južne strane i iza leđa Turaka se priključio sastavu srpske vojske pod komandom kneza Lazara. Među Mijacima postoji i živo sećanje o zidanju srpskog manastira Hilandara na Svetoj Gori za koga tvrde da su ga oni izgradili. Gaje posebno sećanje o Kraljeviću Marku, za koga kažu da je rodom „od Legen-grad“ čije se ruševine nalaze iznad torbeškog sela Prisojnice.
На слици видите Мијаке почетком 20. века у свом манастиру Св. Јована Бигорског
Свака мијачка породица гаји јединствен српски обичај Крсну Славу тј. „Службу“, а средиште духовног живота је манастир Св. Јована Бигорског који потиче још из 11. века. Цвијић је писао да све што постоји у том манастиру је у националном смислу везано за српску историју. Манастир Св. Јована Бигорског поседује веома стари поменик у коме је записана историја самог манастира и у којој се помињу само српски владари из лозе Немањића и српски архиепископи. Исто тако манастирски живопис на спољашњим зидовима осликан је у потпуности српским владарима све до Косовске битке. Те фреске је радио фрескописац из Лазаропоља.
Уз то, историја манастира Св. Јована Бигорског, као и самих Мијака, одише вечитом борбом за своју слободу и самосталност од Турака и Бугара. Од почетка су гајили отпор према бугарској егзархији и њеним покушајима наметања црквеног живота и успели су да сачувају све српске старине којих је било у њиховом средишњем манастиру и њиховој територији.
