Прочитај ми чланакУ антици, у време Олимпијских игара, престајале су све борбе и сви ратови. Данас, много, много векова касније, ратови, не само да не престају, већ се чини да ће их бити више него икад. Паде ми напамет да цитирам Лаушевића: „Напољу букти српско-хрватски рат, то је, после укидања истоименог језика, изгледа једина ствар која може да потраје.“ И потраја, бога ми... Скоро па дуже од језика. Ево скоро ће три деценије.
У антици, у време Олимпијских игара, престајале су све борбе и сви ратови. Данас, много, много векова касније, ратови, не само да не престају, већ се чини да ће их бити више него икад. Паде ми напамет да цитирам Лаушевића: „Напољу букти српско-хрватски рат, то је, после укидања истоименог језика, изгледа једина ствар која може да потраје.“ И потраја, бога ми… Скоро па дуже од језика. Ево скоро ће три деценије.
Пре пар година водила сам групу осамнаестогодишњака на екскурзију у Италију. То је генерација рођена 1995. године. Рекао би човек да они појма немају о братоубилачком рату који се у време њиховог рођења Дејтоном „завршавао“ на овим просторима. И нису имали појма. На бензинској пумпи у Хрватској, на коју смо стали да одморимо од дугог пута, замолила сам их само једно, да не србују. Да иду у тоалет и обаве шта имају без исказивања патриотизма са три прста на сред хрватске пумпе. Послушали су.
Можда уплашени, а можда и незаинтересовани за оно што је било око њих. Чекајући на пумпи да 60 тинејџера обави шта има, била сам поносна на њих. Мислила сам у себи, одрасли су, зрели су, свесни су. Неће бити поблема у будућности ове земље. А онда ме је поразило оно што је уследило: „Разредна, је л примају евре овде?“ У чуду сам одговорила: „Идите, па питајте.“ „На ком језику?” “На енглеском”.Нашалила сам се. Или сам покушала да се нашалим. И питали су. На енглеском. Добили су одговоре на енглеском. Међусобно су комуницирали на српском, запослени, приближно њихових година, комуницирали су на хрватском.
Једни с другима нису могли на том несрећном језику. Морали су на енглеском. Када је аутобус наставио путовање, размишлајала сам шта се догодило. Зашто се омладина, која није била ни рођена у време ратова на овим просторима, толико плаши? Чега се плаши? И да ли се уопште плаши? Или одбија да користи језик, како год га назвали, из убеђења да је то противно породично наслеђеним патриотским убеђењима. Стигли смо у Италију. Била сам полудепресивна питајући се шта смо то урадили сопственим поколењима.
Ко је од нас имао право да их од рођења одгаја у мржњи према оном другом. Ма ко био тај други. Зашто им је енглески средство комуникације, а матерњи језик, како год га назвали, то није? Како је могуће дас у постали пунолетни, а нико их није научио да не треба да понављају грешке својих родитеља и других предака? И шта ће нам њихова, тако (де) формирана свест донети.
Ових дана то постаје кристално јасно.
Сваке године, уочи обележавања годишњице „Олује“, моје се уши не могу наслушати и очи нагледати онога што чују и виде. Моја се памет не може начудити толиком лудилу. Па себи већ деценију и јаче узалуд постављам питање „Ко је од нас глупљи, а ко несрећнији?“
За политику кажу да је највеће зло међу људима. Није политика зло, зло је људска глупост. Политика је само средство манипулације истом. Пошто смо генерације рођене након деведесетих упропастили лошим образовањем,таблоидним новинарством, шундом у музици и кичом и простаклуком на телевизији, пошто их нисмо научили да мисле, већ да без размишљања прихватају шта им се сервира, пошто смо од њих направили савршене послушнике, пошто је једино што знају засигурно кликтање по ајфону, тачскрину, лаптопу, десктопу, дисплеју, пошто им се комуникација своди на лајк, шер, ед, таг, твит и ретвит, време је да их уведемо у нови-стари рат. Најпре комуникацијски, који можда није толико крвав овог пута, али је једнако опасан.
Обузима ме туга, страх, неверица док српски и хрватски политицари размењују салве увреда на дипломатском нивоу ових дана… Плашим се прилично на који начин то разумеју ове послератне генеације. Кад кажем послератне, мислим на последња два рата у бившој нам СФРЈ и СРЈ отаџбини.
Хрватска је лијепа земља, има дивно приморје, прелијепу глазбу. Игра добар ногомет. Има Вегету и Краш.
Србија, са друге стране, нема море, али има дивне планине, бање, језера, има мало више шунда у музици. Боље игра кошарку. Има Зачин Ц и Бамби.
Језик нам је исти, а опет занимљиво различит. Није уопште или уопће тешко разумети или разумијети оног другог. Напољу или вани је паклено вруће без обзира да ли је 35 степени или ступњева. Сви ми, били Срби или Хрвати имамо породице или обитељи, а претходни век или стољеће провели смо уништавајући их. Сви ми једемо исти хлеб или крух, а учинили смо све да нам деца или дјеца умиру од глади, да немају пристојан пар панталона или хлача.
Сви ми певамо или пјевамо уз исту музику или глазбу. Сви ми волимо да гледамо исти фудбал или ногомет. Сви ми смо, млада генерацијо, живели у једној земљи, лепшој и срећнијој од ових ваших. Сви смо волели и Дражена и Дивца. А онда је неко или нетко, служећи се најпре само реториком, а онда и крвљу, одлучио да Дражен и Дивац не могу више под истом заставом да играју кошарку.
И тако је престао да постоји српско-хрватски језик, а наследио га је српско-хрватски рат.
