Pročitaj mi članak
Један од главних маршева уз који на парадама у Москви маршира руска војска посвећен је нашем народу.
Москва, 7. новембар 1941. године. Док цео свет очекује вести о немачком заузимању престонице и војном поразу Совјетског Савеза, на Црвеном тргу се, по свој прилици, спрема нешто велико. Како су сазнали да су немачки генерали обећали Хитлеру победничку параду баш на тај дан, на двадесетчетврту годишњицу Октобарске револуције, и то на Црвеном тргу, вође Совјуетског Савеза одлучиле су да организују велику војну параду којом ће показати да су Немци направили рачун без крчмара. Од раног јутра упарађени ешалони чекали су на свој ред, без обзира на мраз и мећаву. Оно што никад раније није виђено ни на једној војној паради јесте да су све те јединице право с Црвеног трга отишле на фронт, да бране Москву. По многим тумачењима, управо та парада била је окидач који је подигао морал руске војске, до тада углавном у повлачењу.
Један од маршева на тој паради, можда и најзначајнији, којим је почео наступ пешадије и који је отпратио последњег војника на фронт, био је „Опраштање словенске жене”. Његов аутор, Василиј Иванович Агапкин, био је капелник оркестра који је свирао на тргу. Марш је написао још 1912. године, и посветио га српском народу и војсци. Откуд то?
Десетогодишњи музикант
Василиј Иванович Агапкин рођен је 3. фебруара 1884. године у селу Шанчереву у Рјазанској губернији, у породици сиромашног сељака. Како је тада забит дубоке руске провинције нудила само глад и јад, цела породица била је принуђена на сељакања. Како стара пословица каже: „Оком, па Волгом”, дошли су до великог лучког града Астрахана, где је било посла за људе жуљевитих руку и јаких мишица. Тако је и Васјин отац радио на истовару бродова у луци. Цела породица некако је преживљавала од очевих дневница.
Међутим, човек се на таквим пословима брзо истроши, што је снашло и оца породице Агапкин. Једног дан срушио се у луци као громом погођен. Није му било спаса, срце није издржало напоре.
Како му је пре тога и мајка умрла, о Васји је остала да брине маћеха. За разлику од бајки, ова није била зла, водила је рачуна о посинку као о рођеном детету, али новца и даље није било. Дечаку се смешило сиротиште. Све док се није умешао „комедијант случај”.
Наиме, у Астрахану је била смештена касарна с војним оркестром коме је најбоља проба била свирање и марширање улицама. За децу је то била права свечаност, пратили су колону која звуковима диже прашину. Васју је тај свет опчинио а, уз то, приметио је да у оркестру свирају и дечаци његовог узраста.
Маћеха је била свесна да је то једина нада да не заврши у сиротишту, па су заједно отишли у команду батаљона да моле да да дечака прими капел-мајстор.
После уобичајених проба слуха официр је био дирнут дечаковом даровитошћу и Василиј постаје питомац-корнетиста 308. пешадијског батаљона у Астрахану. Имао је десет година.
Девојци из Београда
То што је био дечак и музичар не изузима га од суровог војничког живота, не спречава старије војнике да га задиркују и проверавају где год стигну, све док га у заштиту није узео један старији подофицир. Заштитио га је од војничких обичаја који су регруте умели да отерају у лудило. Он му је омогућио да на миру вежба и усавршава се. Дечак је показао невиђену посвећеност, већ научене партитуре вежбао је до бесвести. Убрзо је постао најбољи корнетиста у јединици.
У петнаестој години му се указала могућност да оде на Кавказ, да би у војном оркестру свирао као хонорарни музичар. Од тада крећу његове сеобе, све за бољу плату. Од јединице до јединице, од града до града, све до Тифлиске губерније и оркестра 43. Тверског коњичког пука.
Ту је одслужио и обавезни војни рок од три године, користећи га да до савршенства овлада и трубом, сличном корнету, али много сложенија. Поред инструмента, из руку не испушта књиге, поготово оне историјске. Копка га откуд је стигао његов народ, куда иде, зашто је баш православне вере?
После војске Васја решава да се баци на музичко образовање и стиже на Музичку академију у Тамбову, древном граду недалеко од Рјазања. Одлуку је поспешио податак да је у граду био смештен коњички пук у коме је могао да ради као музичар, док спрема за испите на факултету. Примили су га и у пук и на академију. Још је добио собу у једном од пуковских павиљона, па није морао да се потуца около по изнајмљеним собицама. У хусарском мундиру од црвене чоје, с кицошким брчићима, погледавале су га и много девојке. Једна је и успела да му се приближи, па се 1911. године оженио Олгом Матјунином.
Док је живот текао устаљеним током, школа–пук–кућа, на Балкану се спремао рат. Василиј је у новинама пратио борбу српског народа и савезника против Турске. Из Русије су на Балкан одлазили добровољци, свуда је прикупљана помоћ за Србију, на фронт у далекој земљи одлазиле су и жене, добровољне болничарке. Посебно га је ганула вест из новина да је извесна девојка из Београда Софија Јовановић као обичан војник отишла на фронт и борила се раме уз раме с мушкарцима.
Некако је морао томе да допринесе, а како ће него оним што најбоље зна да ради – музиком. Сео је за клавир, сетио се свих слика испраћаја на фронт, возова накрцаних људима у униформама, женама и децом која их прате с надом у победу и повратак мужева и очева. Марш, који ће убрзо добити име „Опроштај словенске жене” (Прощáние славя́нки), једноставно је излетео из њега. Посвећен је српском народу, српским женама, а шире и свим словенским женама.
Инструмент као оружје
Партитура је изашла у Москви и марш је постао врло омиљен. Сама музика била је неубичајена за марш, необичан тоналитет, меланхоличнији од већине онога што се подразумева под маршем. Али, свет га је прихватио учинивши га можда и најомиљенијим руским маршем. То се видело и по избијању Првог светског рата, 1914. године. Већина учесника сећа се да је у вагоне ушла уз звуке Агапкиновог марша. Мелодија је људима дизала морал, крепила их.
Агапкин је за време рата дипломирао на Академији, али су га чекала нова искушења. Избила је револуција, а совјетска власт у Тамбову проглашена је у марту 1918. године. Агапкин је као добровољац ступио у Црвену армију, где је постављен за капел-мајстора Црвеног коњичког варшавског пука, с којим је учествовао у борбама на Јужном и Западном фронту. Није му било страно да се ухвати пушке, кад су (не)прилике то налагале. Наравно, није се једном десило да музичари одложе инструменте и дограбе оружје. Око 1920. године прележао је и тифус, да би потом ступио у Сверуску специјалну комисију за борбу против контрареволуције и саботаже, чувену као Чека коју је наследио НКВД, а њу КГБ, где се борио против контрареволуционара.
По сламању побуне стиже у Москву, где је почела организација војних музичких оркестара. Агапков се посветио набавци инструмената и врбовању музичара из других оркестара. Московски оркестар под његовом командом брзо постаје један од најбољих, па стално наступа у парку „Сокољники”, што је била посебна част.
Године 1928. Агапкина шаљу на рад у комуну, облик посебних насеља за децу. Током рата и револуције појавио се огроман проблем сирочића, напуштене деце која су често завршавала у криминалу. Да би се то како-тако сузбило, организоване су такозване „комуне”, нека врста посебно организованих градова за децу. Била је то идеја Феликса Дјержинског, свемогућег шефа Чеке.
Један од начина да се та деца преваспитају био је и да им се приближи музика. Агапкин је и на ово свесрдно прионуо, па је убрзо од деликвената створио музичаре. Комуну за коју је био задужен, у Болшеву код Москве, походили су и Максим Горки, Бернард Шо, Ромен Ролан… и сви су, по сведочењу, били одушевљени успехом капелника. Нижу се године. Агапкинов оркестар прелази да свира у парку „Ермитаж”, што се сматрало највећим успехом који нека војна капела може да досегне. Свирао је и на годишњим пријемима у Кремљу, пред самим Стаљином и врхом СССР-а. Оркестар је чак пратио маршала Ворошилова познатог као изузетног певача.
Онда је дошла кобна 1941. година. Немци нападају СССР, напредују на свим фронтовима. Од 20. октобра у Москви је уведено опсадно стање. Град је био блокиран, на прилазима су се водиле крваве борбе. Становништво је учествовало како је ко могао, смео и умео. Бивало је случајева бацања под тенкове, са свежњем бомби. Онда је одлучено да се 7. новембра одржи велика парада, како би се показала снага Црвене армије. И сам Стаљин сумњао је у оправданост одржавања, али је на крају ипак пристао.
Припреме су одржаване у најстрожој тајности, јер никако не би ваљало да неком од Немаца падне на памет да, на пример, бомбардује Црвени трг и једним ударцем побије цело вођство, на челу са вођом. За главног капелника одређен је Агапкин. За припреме је имао три дана. Пробе су биле сталне, музичари су долазили с пушкама, гас-маскама и бомбама за појасом. Маршал Буђони лично је одабрао „Опроштај словенске жене” за носећи марш параде.
Палица за добошаре
Свануо је 7. новембар. Снег је сипао, мећава. Агапкин није био сигуран да ће оркестар уопште моћи да свира. Вентили на трубама су се ледили, музичари су морали да их крију и греју под шињелима. Али, када су се над тргом развили први тонови марша, сви су заборавили на време. Војници су стезали аутомате, ступали, почео је да звони и сат с Кремља. Сви су осећали да корачају у историју. Агапкин се толико занео диригујући, да није ни приметио да се буквално залепио за подијум. Од мраза није могао ни да мрдне. Некако су му помогли они поред њега, па на поредак параде ништа није утицало.
Остатак рата провео је у Новосибирску, где је радио са тамошњим оркестрима. У лето 1944. вратио се у Москву. Победа је била на прагу. Када је коначно сломљена Хитлерова Немачка, на оном истом Црвеном тргу заказана је нова парада. Овога пута, парада победе. Тог 24. јуна 1945. године један од главних диригената војног оркестра био је Василиј Агапкин. Дириговао је добошарима у кључном тренутку, када је две стотине совјетских војника, у подножју Лењиновог маузолеја, где се налазио врх СССР, бацало заплењене немачке заставе. Стаљину под ноге.
Послератне године Агапкин је провео у разним оркестрима Московске војне области, бавио се оним што је једино знао и волео. Музиком. Све до 29. октобра 1964. године, када га је покосио срчани удар. На сахрани је оркестар свирао „Опроштај словенске жене”.
(Политикин забавник – Немања Баћковић)
