Прочитај ми чланакУ издању "Дерете" недавно је објављена књига "Две српске султаније" Николе Гиљена, прича о позном српском средњем веку и феномену српско-османских односа кроз биографије Оливере Лазаревић и Маре Бранковић.
Петер Јохан Непомук Гајгер, Оливера Лазаревић и султан Бајазит у Тамерлановом заточеништву, 1860.
– О овом периоду је мало писано, можда зато што је сјај Душановог царства засенио те године које људи углавном везују за распад српске државе после Косовског боја. Али Српска деспотовина опстајала и 70 година после битке, као више-мање независна држава. Српско-османски односи су у то време били врло чудни: то су још увек односи између две независне државе, касније ће то постати односи између једног народа који је покорио други народ и добиће другачије димензије, али су се ипак у позном средњем веку етаблирали сви елементи наших каснијих односа; све оно што ће нам се касније дешавати, зачело се овде – каже на почетку разговора за „Блиц“ аутор књиге Никола Гиљен, историчар и теолог.
Он се одлучио да овај феномен анализира преко биографија Оливере Лазаревић (1373-1444), кћерке кнеза Лазара и кнегиње Милице, и Маре Бранковић (1418-1487), кћерке деспота Ђурђа Бранковића и деспотице Јерине, као једине две српске жене које су биле супруге заиста моћних владара, султана Бајазита И, односно Мурата ИИ.
– Имамо погрешну перцепцију да су жене оставиле дубљи и значајнији траг у 19. и 20. веку, али ако погледамо средњи век, у складу са општим елементима времена, жене су код нас имале изузетан значај. Нису биле у запећку, имале су приступ суду и није морао да их заступа неки мушкарац, што није постојало ни у неким западним државама. Било је много моћних жена тог времена у Србији које су биле владарке, попут кнегиње Милице, која је после Лазареве смрти сама водила политику и дипломатију – објашњава Гиљен.
Цар Лазар и његова породица, литографија Павла Чортановића, 1860, Историјски музеј Србије, Београд
Цар Лазар и његова породица, литографија Павла Чортановића, 1860, Историјски музеј Србије, Београд
пин он пинтерестсхаре ит
Миличина ћерка Оливера удата је тако што је после Косовске битке крајем 1389. Државни сабор одлучио да се потпише мир. Постојале су бројне новчане и војне обавезе које је Миличин син, деспот Стефан, морао да испуњава али гарант мира је био Оливерин брак. Она није приморавана да пређе у ислам, а српска црква је брак аминовала јер је он спречио „неку већу саблазан“.
– Тај брак је имао врло добре последице по нас. Бајазит је био до ушију заљубљен у Оливеру, а она је била изузетно образована и паметна девојка па је водила рачуна да не користи ту заљубљеност да Бајазиту мења политику како је хтела; наступала је само онда кад је било јако критично и кад је покушавала да извуче добробит за Србију. Постоје приче да је многе хришћане спасла од насилног покрштавања – каже Никола Гиљен и упоређује нашу султанију са чувеном Хурем, која је постала популарна захваљујући серији о Сулејману Величанственом.
– Султанија Хурем је Рускиња рођена на територији данашње Украјине (тада Кијевске Русије) и док је била супруга Сулејмана Величанственог било је неких четрдесетак пљачкашких похода на територије где је рођена. Међутим, она никада свом супругу није рекла „немој да идеш тамо, тамо су моји“. Све што је у животу радила радила је искључиво за себе и своју децу, а веру је променила чим је стигла у харем. Данас су јој у Украјини подигнути грандиозни споменици, поштанске марке са њеним ликом мало штампају Руси, мало Украјинци (још се свађају чија је) док Оливера нема никакав споменик, чак ни бисту у Београду у којем је живела када је Београд постао престоница – истиче Гиљен.
Султан Бајазит И Јилдирим (1360-1403)
Оливера је врло мудро одржавала добре и избалансиране односе између мужа Бајазита и брата Стефана и успевала је да у харему задржи прво место. Није се одвајала од Бајазита, пратила га је чак и у биткама па је 1402, у бици код Ангоре, заједно с њим завршила у заробљеништву татарског емира Тамерлана.
– Тамерлан је знао да је Оливера сестра деспота Стефана, који га је задивио у Ангорској бици јер се витешки борио на страни Бајазита, чак му је и живот спасао уместо да га пусти да изгуби. Када је видео српске витезове у сјајним оклопима са црним пелеринама и златним крстом (у знак жалости за кнезом Лазаром), како јуришају као луди на Татаре, Тамерлан је прво помислио да су турски дервиши, а када је схватио да је реч о хришћанској вазалној војсци, изузетно је поштовао деспота Стефана. Оливера и Бајазит су неко време провели у Тамерлановом заточеништву, где је Бајазит на крају и преминуо, а Оливера је пуштена без откупа – прича Гиљен.
Принцеза Оливера, витраж Имре Желера (према нацртима Паје Јовановића), Саборни храм Св. Великомученика Георгија, Нови Сад, 1902.
По повратку у Србију, Оливера је водила миран и тих живот, у кући крај братовљевог двора на Београдској тврђави. У Османском царству тада су кренули вишегодишњи грађански ратови за престо и Оливера није више имала везе са новим владарима.
Мара Бранковић, унука Оливерине најстарије сестре Маре, имала је судбину сличну својој баба-тетки. Отприлике у истом узрасту су удате за султане (око 16 година), исто време су провеле у харему (Оливера 13, Мара 16 година) и обе су доживеле дубоку старост од седамдесетак година. Међутим, ту сва сличност престаје.
– Обично се мисли да је Мара удата у другачије време, али није било тако. Преговори око њене веридбе, па потом о браку, дуго су трајали. Намети које је добио њен отац деспот Ђурађ при склапању брака 1435. били су драстично већи у односу на Косовску битку, у величини неколико годишњих прихода од најбогатијих рудника у Србији – објашњава Никола Гиљен.
Царица Мара Бранковић на минијатури са Есфигменске повеље (1429)
Мара није имала ни Оливерину срећу у љубави. Њен муж Мурат ИИ био је или бисексуалац или хомосексуалац који је одржавао везе са робињама и супругама таман колико је био обавезан због остављања наследника. Мара је после свадбе послата у Бурсу у Малој Азији и потпуно је скрајнута од свих политичких догађања. Међутим, она је тамо упознала једну од робиња која је Мурату родила наследника, будућег султана Мехмеда ИИ Освајача. Мара је вероватно учествовала у његовом одгајању, васпитању и образовању и учила га српски, који је тада био други званични језик на османском двору.
Марина права историјска улога почиње тек после Муратове смрти 1451. Кад га је Мехмед ИИ наследио, није удао Мару (према тадашњем обичају), већ јој је дозволио да се врати у Србију и вратио јој је све области које је донела у мираз, што је знак изузетне почасти. Кад је Мехмеду умрла мајка, он је био врло везан за Мару. У свим службеним документима он је зове „моја мајка“, „моја маћеха“ а то чини чак и његов син Бајазит ИИ који нема директан однос са Маром, „али је од оца васпитан да је Мара неко добра жена коју треба поштовати“, вели Гиљен.
Деспот Ђурађ Бранковић, деспотица Јерина, Гргур и Мара Бранковић, цртеж према минијатури са Есфигменске повеље (1429), Леонтије Павловић
По повратку у Србију Мара покушава да води османофилску струју, насупрот угрофилској, али ова друга – за мир са Угрима и рат са Турцима – превагнула је и Србија губи независност. Мара бежи на османску територију. Мехмед ИИ је прима и дозвољава јој да се насели у Јежеву, даје јој градове и села којима ће да управља и одакле ће да убире приходе.
– Она је служила као посредник између Османлија и Запада, сви који путују у Цариград прво сврате код Маре да питају каква је ситуација и шта да кажу на двору. Кад није више било српске државе, Мара је била њен сурогат: користила је печат свог оца са његовим грбом, окупљала преживеле племиће, отварала школе за сиромашне девојке, сликарске и преписивачке школе, улагала у манастире. У Јежеву је и преминула 1487. – закључује Никола Гиљен.
U današnjem @Blic_online dodatku „POP&Kultura“ čitajte o knjizi „Dve srpske sultanije“ Nikole Giljena.#dereta #knjiga #dvesrpskesultanije pic.twitter.com/M8BBZX4pIm
— Dereta izdavaštvo (@Deretaknjige) 08. новембар 2016.
Ни Мара ни Оливера нису имале деце
– Вероватно је извршен неки медицински захват да би се то спречило, само се не зна ко га је извршио, да ли Срби пре њиховог одласка у харем или Османлије по доласку. Да ли Срби са намером или зато што су знали да ће то иовако ионако да им се деси. Будући да су и Оливера и Мара задржале православну веру, оне би биле прве хришћанке које би родиле наследника османског престола и Османлије нису биле сигурне како би то дете било васпитано, стога су, ради превентиве, спречили могућност зачећа – сматра Никола Гиљен.
Како је изгледао харем?
– Ми имамо мало чудну слику о харему, замишљамо неке голишаве жене које се ту смуцају, а харем је био попут предузећа где имате робињу кафе-куварицу и робиње које су задужене да спавају са султаном и роде му потомке, потом робиње које одржавају хигијену, баве се комуналним пословима. Ту је било око 400 жена са јасно подељеним улогама – каже Никола Гиљен.
