Јелена је чудом успела је да избегне судбину свог мужа кнеза Ивана и његове млађе браће које су бољшевици, заједно са осталим члановима царске породице, живе бацили у рудник у Алапајевску.

Мало је познато да је Јелена Петровна учинила све што је било у њеној моћи да из Русије изведе и све који су је верно служили, од собарице Јохане, до С. Н. Смирнова, управника њеног двора, кога је успела и да ослободи из затвора, веле руски извори.

Јелена Петровна Романов никада се није помирила са смрћу вољеног мужа. Пребачена је у Кремљ, да би 1919. добила дозволу да отпутује за Шведску. Отуда се преселила са децом у Француску, у Ницу, где је остала до краја живота. Није се удавала.

Децу је одгајала продајом своје српске имовине. Помагала је и деци своје заове, кнегиње Татјане Константиновне. Живела је повучено и одржавала везе само са најближима.

Ипак, ни после свих мука, кнегиња Јелена Петровна Романов није прекидала везе са отаџбином Србијом, где је имала пријатеље.

Била је покровитељ руских прихватилишта, школа, научних установа, друштвених организација које су се оснивале широм њене отаџбине, Србије, после оснивања Совјетског Савеза, из кога су избегли многи непријатељи новог, бољшевичког режима.

Помагала је бројним посетиоцима, дајући сопствени новац, који јој је припадао као српској принцези. То је чинила све док је имала могућности. Тако је ова Српкиња, као Рускиња, осветлала образ и Србији и царској Русији, кажу руски историчари.

Српска кнегиња је руском великом кнезу Ивану Константиновичу Романову на почетку Првог светског рата родила двоје деце, Јекатарину и Всеволода. У време Октобарске револуције, у којој су бољшевици погубили царску породицу Романов, кнегиња Јелена се, преобучена у милосрдну сестру, са децом пробила до српског посланства и тако спасла. Посланик Спалајковић их је потом пребацио у Шведску и Француску. У Кану је 1945. године преживела прогон породице Карађорђевић и умрла 1962, не видевши своју Србију.

Брига о српским избеглицама

Кнегиња Јелена је првих година Великог рата најпре лично, у самој Србији, опремила војну болницу, а потом је, по повратку у Петроград, послала на српски фронт још једну. У свом Мермерном дворцу отворила је складиште болничког материјала. Била је покровитељ једног од петроградских прихватилишта за бескућнике, а старала се и о избеглим Србима. По наређењу краља Петра, почетком 1917. године је посетила места на југу Русије где је било највише српских избеглица и учинила све да им ублажи судбину.

Oznake: istorija, Knjeginje, Srbija