Прочитај ми чланак
Како је царски потпоручник Албрехт Шиндлер, фрајхер (барон) фон Клајстенбург, пред почетак Великог рата постао Љубо Бабић и шта је све проживео следећи своје заносе…
У типичној породици пруских барона с краја 19. века родио се дуго очекивани син. По једним изворима 1890, по другима 1892. године. Овде тек почињу недоумице везане за њега, с обзиром да до данас није утврђено име које је добио на крштењу.
По Станиславу Кракову, звао се Алфред, по чланку у „Политици” из 1928. године право име му је било Албрехт, а у неким другим изворима помиње се и Адолф. Биће да је то Албрехт највероватније, пошто је у време изласка поменутог текста наречени био и те како жив. Отац Едуард био је прави Прус, Немац, официр старог кова, још на све то с титулом барона.
Мајка Саломеја Миколајчик потицала је из угледне пољске породице која је нешто касније дала председника владе, Станислава. Поред сина Албрехта, имали су још шест кћерки, све удате за аустријске официре.
Најраније детињство Албрехт проводи у родном Јорданову код Лавова, данас у Украјини, где му је отац био командант пука. По потреби очеве службе, породица око 1900. године прелази у Беч. После завршене основне школе, дете високог пруског официра, разумљиво, одлази на царску војну академију. Завршава је 1911. године са чином артиљеријског официра, потпоручника.
Исте године добија и прву прекоманду. Ту се, по обичају, умешао и онај комедијант случај, па му је рука неког војног бирократе, који је одређивао где ко има да служи, одредила даљу судбину, на веки вјеков. Његов први гарнизон био је у Бањалуци.
Љубав у Бањалуци
То је време у коме Босна кључа. По многим тамошњим главама увелико се роје разне чудне замисли о ослобађању од аустријског јарма и уједињењу Словена. Власти, наравно, нису претерано благонаклоно гледале на то, па су се тамнице пуниле брзином светлости, углавном омладином. Један од кључних органа контроле била је војска. У тој и таквој Бањалуци млади официр Албрехт Шиндлер, коме су многи предвиђали блиставу каријеру, почиње чудно да се понаша. Да ли се у њему пробудила она словенска крв с мајчине стране, тек, убрзо почиње да се дружи с бањалучким Србима.
У околностима где свако сваког шпијунира ово није могло дуго да остане непримећено. Његове колеге у војсци не гледају благонаклоно на дружење са Србима, проглашавају га за отпадника. Прво шапатом по касарнама и кафанама, па све отвореније.
Официр Фон Клајстенбург није обраћао пажњу на то. Напротив, брзо се спријатељио с угледним бањалучким трговцем Љубом Бабићем, код кога је био био чест и радо виђен гост. Одваја се и од својих другова Аустријанаца, због чега ови подносе званичан захтев да се испита његова оданост цару.
У тадашњој Бањалуци један од главних друштвених догађаја био је Светосавски бал, а млади Албрехт 1912. године од својих (српских) пријатеља добија позивницу. Како ред налаже, одазвао се. На балу је опазио лепу Српкињу Јелену Бућин. Баш она љубав на први поглед. Та ноћ је била њихова, цело вече нису се одвајали, плесали су до ране зоре. Како је девојку допратио до куће, Немац није губио време, него је брже-боље пао на колена и запросио је. Сутрадан је отишао до њених родитеља, да се покаже као озбиљан младожења и официр од каријере, права прилика за њихову миљеницу. Нису имали ништа против, али су саветовали младићу да прво тражи благослов родитеља. Официр је одговорио да је он већ верио девојку, да је дао реч и да ће се оженити њоме без обзира на то шта ће рећи његови.
Пољубац генерала Мишића
А то шта ће они рећи, могао је да претпостави. Били су пренеражени могућношћу да се један пруски племић, и то њихов син, ожени девојком из обичне грађанске породице, при том Српкињом, православне вере. Албрехт им одговара да ће се Јеленом оженити, по сваку цену. На одговор није дуго чекао. Из Беча стиже писмо у коме отац прети да ће да га разбаштини, јавно га се одрекне, уз речи „са црном Циганком дозволићу, са Српкињом не”.
Биће да се Албрехт мало више дружио са Србима, па је од њих покупио и инат, као карактерну особину. Огорчен писмом, решио је да пређе у православну веру и постане Србин. На крштењу узима име и презиме свог најбољег пријатеља, Бабића. Албрехт је мртав, живео Љуба! По крштењу, потрудио се да се још више гурне прст у око војним властима, па је званично затражио да му се у војним књигама промени име и да му се призна српска националност.
Ово, и венчање с Јеленом које је уследило, изазвало је скандал у војсци. Цео случај дошао је до Беча, али су неко драстичније решење одложили будући догађаји. Младожења је дао оставку на официрску службу и радио као намештеник у среском начелству.
Брачна идила Бабића није потрајала. Пуцње Гаврила Принципа у Сарајеву, 28. јуна 1914. године, убрзо су следили многи други, из оружја много већих калибара. Спремала се кланица. У Босни се гомила војска за напад на Србију. У ту војску мобилисан је и „тазе Србин” Љубо Бабић, као водник у једној брдској батерији. Када је полазио у рат, жена га је заклела да не пуца на Србе и Русе, него да првом приликом пребегне. Помало сувишан савет, јер је он то већ наумио.
Речено – учињено, па је пред саму Церску битку, августа 1914, прешао на српску страну, код Љубовије, са два брдска топа и послугом на њима, Србима из Босне. Доцније је причао да су ишли цео сат, а да их нико није задржао и упитао шта ће ту, све док нису наишли на неког официра. Када је чуо о чему се ради, тај официр доделио им је једног војника као пратњу и послао их у Ваљево. Тамо га је примио командант Прве армије, генерал Живојин Мишић. Генералу је рекао да се зове Љубо Бабић и да жели да га приме у српску војску. Мишић га је пољубио у чело и вајкао се што нема још једно педесет хиљада таквих Босанаца. Примио га је и послао по униформу.
Љуба је касније говорио да је готово летео до официрске задруге и из ње изашао у униформи српског артиљеријског водника. Распоређен је у Тимочки артиљеријски пук. Ово га није задовољило, па је тражио да буде распоређен у одред војводе Вука, мајора Војина Поповића. Удовољено му је, па је са својим брдским топчићима учествовао у свим борбама које је одред водио. А било их је. У одреду су га затекле и тешке борбе с Бугарима на Власини. Гледао је како му војници у повлачењу ускачу у ров, а одмах затим двојицу разноси артиљеријско зрно. Трећи се крстио и призивао Светог Јована, тик пре него што је и сам страдао. Љубо је тада решио да Светог Јована узме за крсну славу.
Табакера од краља
Приликом повлачења преко Албаније није хтео да остави топове. Он и војници раставили су их и на леђима пренели до мора, па даље на Крф.
Српски херој Љубо Баић, рођењем Албрехт Шиндлер.
После опоравка његова батерија распоређена је на Ветерник. Опет тешке борбе, опет смрт и крв на велико. Ту се 1917. године одиграо и догађај кога су се касније сећали саборци. Бугари су извршили масовни напад на положај.
Пре тога су темељно артиљеријом преоравали српске положаје, да олакшају посао пешадији. Љубине тобџије покушавале су да одговоре, међутим, бугарска зрна покидала су телефонске везе између осматрачница и топова, па Бабић више није могао да командује из заклона, без осматрача био је практично слеп. Излетео је на гребен пред своје топове да би могао да види Бугаре, али могли су и они њега.
Осули су паљбу, зрна су се распрскавала око њега. Војници га, обавијеног димом, у неким тренуцима уопште нису видели. Чекали су да се појави, као неки дух из облака. Било је добро док су га слушали како урла команде, значи, жив је.
Мирно је стајао с дурбином и командовао, као да га Бугари управо не траже кроз нишане. На срећу, нису га нашли. То јунаштво и хладнокрвност гледао је и војвода Степа Степановић, и предложио га за одликовање Белог орла с мачевима. До краја рата зарадио је још неколико одликовања, и наших, и савезничких, уз све могуће похвале, од дивизијских до армијских.
На Солунском фронту Љуба Бабић је добио наређење да са своја два топчића и двадесет војника чува прелаз преко Албаније, код Ђукаса. Однекуд се баш ту појавила овећа група италијанских војника, намерених да се краћим путем врате у Италију. Једина грешка у плану била је та што су налетели на Бабића. Он је одбио да их пусти, а они су му запретили да ће проћи по сваку цену, ако треба и силом. Упозорили су га да знају да има само двадесет људи и два топа са шест зрна.
– Јесте, али док имам тих шест зрна и двадесет војника, ви нећете проћи.
После овог одговора схватили су да су натрапали на официра с којим се није шалити, коме је наређено да никог не пусти, и који ће то наређење извршити по сваку цену, макар избио и сукоб међу савезницима. Окренули су се и вратили се откуд су и дошли. За ово је зарадио белгијски орден Леополда Другог, а регент Александар Карађорђевић позвао га је себи на Јелек. Захвалио му се на херојској борби и даровао златну табакеру са својим монограмом од дијаманата.
Поратне неправде
Кад се рат завршио, успостављена је нова држава, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Следствено томе, створена је и нова војска. Љуба Бабић био је активни потпоручник те војске. Међутим, примљен је и готово цео официрски кадар, претекао из Аустроугарске, а сачињен од Хрвата и Словенаца. Сви они су пријемом у војску напредовали по чин, док су српски официри остали ту где су и били. Међу онима који су напредовали били су и пређашњи саборци Албрехта Шиндлера, сада капетани и мајори. Љубо Бабић и његови саборци остали су у српској војсци потпоручници, иако победници у рату. Да све буде још горе, много њих је за прелазак у виши чин морало да полаже практични испит, иако су прошли крваву ратну праксу. Прекаљени војници терани су да полажу испит пред комисијом после четири године ратовања. Бабић је три пута оборен после неких сплетки, каријера му је практично била запечаћена.
На тражење самог краља Александра омогућено му је и четврто полагање, кад је добио чин мајора. Иако свестан неправде, Бабић је наставио да служи новој држави. То је било једино што је као официр знао да ради. А и то је било једино што је желео да ради, да служи земљи којој је жртвовао све што је имао. Све то због љубави. Двоструке, према жени и према новој отаџбини.
Аутор:Немања Баћковић
Илустровао: Милан Ристић
Извор: Политикин забавник
