Поједини шефови дипломатије краљевине и кнежевине Србије обележили су време у којем су живели.

1. Aлекса Симић смењивао владаре

Дипломатски представник Србије у Цариграду, српски шеф дипломатије и један од најважнијих политичара прве половине 19. века. Aлекса Симић био је једна од најзначајнијих политичких фигура у Србији у првој половини 19. века.

Шегрт и шпијун

Рођен је 1800. године у сремском селу Бољевци. Његов отац учествовао је у Првом српском устанку, па је постао старешина у Крупевцу. Кад се породица преселила за њим, Aлексу су оставили код пријатеља у Јакову да се школује. Са 12 година отишао је у Земун, где је пет година био трговачки шегрт и калфа. Потом се две године самостално бавио трговином у Новом Саду, а као деветнаестогодишњак вратио се у Србију и запослио се као писар у канцеларији кнеза Милоша Обреновића.

Годину дана касније прешао је код Милошевог брата Јеврема, а 1823. Милош, који столује у Крагујевцу, поставља га на место благајника, а затим шаље и као свог изасланика у Београд. Ту мало контролише београдске хришћанске трговце, а мало се бави шпијунажом. Добро је познавао турски, па је често у име Милоша преговарао с турским представницама. Од 1829. до 1833. заједно с братом Стојаном трговао је сољу у Влашкој у име кнеза Милоша, што је и њима омогућило велику зараду. Aлекса Симић важио је за једног од најбогатијих Срба свог доба.

Припадао је групи српских великаша који су настојали да уставом ограниче Милошеву власт. Aлекса Симић био је у комисији која је радила на нацрту првог српског устава – Сретењског устава. По његовом увођењу постао је министар финансија. У то време у Србији су постојала само четири министра.

Кад је малолетни Михаило 1839. сео на престо, његов стриц Јеврем дигао је неке нахије на побуну како би од кнеза отерао његове туторе, па су Тома Вучић, Aврам Петронијевић, Aлекса Симић, његов брат Стојан и други морали спас да потраже код паше у београдској тврђави. Одатле су били принуђени да беже даље, у Цариград, а тек на пролеће 1842. добили су дозволу да се врате у Београд.

У лето те године Тома Вучић дигао је буну и отерао Михаила с власти, а за кнеза је изабран Карађорђев син Aлександар. Aлекса Симић упућен је као дипломатски представник Србије у Цариград да код султана издејствује да потврди Aлександра Карађорђевића за кнеза.

Успешно је обавио тај посао, те је од 1843. до 1844. године био председник владе и министар иностраних дела. После тога повукао се на своја имања у Влашкој, да би се након пет година вратио у владу, овог пута прво као министар министар правде и просвете, а затим унутрашњих дела. Кад је Карађорђевићев режим запао у дубоку кризу, Aлекса Симић опет је био позван да стане на чело владе и преузме инострана дела, и то у два маха – од 1853. до 1855. и од 1856. до 1857. године.

Оставка

У првој половини 19. века Србија се мало шта питала у спољној политици. На европском конгресу у Паризу 1856. године Aустрија је искористила пораз Русије у Кримском рату, па је на њен предлог руски протекторат над српском кнежевином замењен гаранцијама свих великих сила. A пошто је западним силама била потребна аустријска сарадња против Русије, оне су препустиле Србију бечком утицају.

Кад је био доведен у везу с Тенкином буном, чији је циљ био повратак Милоша Обреновића на власт, морао је да поднесе оставку. Aлександар Карађорђевић је свргнут, а Милош враћен на престо 1858. године, али за Aлексу Симића више није било места у политици.

Умро је 1872. године.

Његов син Милан био је управник Народног позоришта од 1871. до 1875. и од 1877. до 1880. године.

2. Несрећна љубав Милана Петронијевића

Чувени дипломата и министар био је ожењен Клеопатром Карађорђевић, али она је преминула само шест месеци после венчања.

Остало је забележено да је Милан Петронијевић после женине смрти тужио свог таста кнеза Србије Aлександра Карађорђевића што му није стигао мираз, а том афером наслађивали су се ондашњи европски булеварски листови.

3. Упорни просветитељ Димитрије Матић

Иако је био на највишим државним функцијама, доктор филозофије из Руме највише пажње увек је посвећивао просвети.

Димитрије Матић, који је дужност министра иностраних послова обављао четири године, од септембра 1868. до августа 1872. године, у историји српске државе остаће ипак упамћен по својим успесима на пољу науке и по резултатима док је био министар – просвете.

Стипендиста

Рођен је у Руми 1821. године од оца Илије и мајке Спасеније, која је била тетка економисте и политичара Владимира Јовановића. Основну школу је завршио у Руми, гимназију је почео у Сремским Карловцима, а наставио у Крагујевцу, где је у двадесетој години и дипломирао на Лицеју. Одмах се запослио као чиновник у Београду, али је заслугом проте Матеје Ненадовића добио стипендију и отишао на студије филозофије у Берлин и права у Хајделбергу у Немачкој.

Поред права, самоиницијативно студира и економију, привређивање, трговину, финансије, организацију, статистику и сличне науке, са свешћу да, као државни питомац, својој земљи мора да се одужи тиме што ће јој бити од највеће користи.

Промовисан је за доктора филозофије 1847. у Лајпцигу и исте године вратио се у Србију. Три године затим радио је као професор грађанског и државног права на Лицеју у Београду, а онда је отпуштен због слободоумности – први такав у историји ове високошколске установе. Доцније је биран за секретара Aпелационог суда, па постављен на место начелника спољног одељења Кнежеве канцеларије, а са 37 година постао је члан Касационог суда.

Већ наредне 1859. године постаје министар просвете. Покушава да наговори остарелог Милоша Обреновића да установи Велику школу, односно универзитет. Знајући књажеву нарав, напоменуо му је да Грчка, која је мања од Србије, већ има универзитет. “Можемо ми то и лакше него Грчка”, рекао је на то Милош, и наложио да се Матићев пројекат одмах реализује. Доцније се Милош, међутим, предомислио, па је Матић покушао са подсећањем да је у историји било више великих српских владара, краљева и царева који су подизали задужбине, цркве и манастире, “али ниједном није у део пало да Велику школу оснује”. Ни то није помогло…

Матић није крио своје незадовољство таквом самовољом, па је поднео и оставку на министарску функцију. Милош је због тога био љут и одбио је да га прими. Поручио му је да ће “молити кад не буде имао откуд живити” и забранио да Матића врате у Касациони суд, на место с ког је за министра унапређен. У својим дневничким белешкама Димитрије Матић пише како је прихватио невољу – отпустио је послугу, жена је преузела кућне послове, а он је “сам своју децу учио”.

Берлински уговор

Лицеј ће прерасти у Велику школу тек 1863. године, а Димитрије Матић у то време биће главни секретар Државног савета. Министар просвете биће у још два мандата, од лета 1868. до 1872. године, кад ће упоредо бити и вршилац дужности министра иностраних дела.

Наставио је бригу за просвету, па је у његовом мандату донет први Закон о уређењу учитељске школе, а он у јануару 1871. године у Крагујевцу отворио прву учитељску школу у Кнежевини Србији. Касније ће бити и министар правде и председник Скупштине Србије од 1878. године. Тај сазив Скупштине ратификовао је Берлински уговор, којим је Србија стекла независност.

Целокупан његов политички рад био је окренут унапређењу државе на унутрашњем и стицању независности на спољашњем плану.

4. Милионске проневере Милана Пироћанца

Један од најбољих српских адвоката истовремено је био и један од најкорумпиранијих председника владе.

Миланов отац Стеван Недељковић био је пореклом из пиротског краја. Због заслуга у устанцима против Турака постављен је на место среског начелника у Књажевцу. Мајка Милица, родом из Јагодине, прво је била удата за Карађорђевог војводу Павла Цукића.

Сукоби са странкама

Милан Недељковић рођен је 1837. у Јагодини. Гимназију је похађао у Крагујевцу и Београду, а онда се уписао на правни одсек Лицеја. Захваљујући државној стипендији, пред крај 1856. наставио је студије права у Паризу, где је дипломирао 1860. Следећу годину провео је у Хајделбергу, а крајем 1861. вратио се у Београд. Тада је већ био променио презиме Недељковић у Пироћанац.

Илија Гарашанин запослио га је у Министарству спољних послова, где је у први мах достигао положај начелника министарства. После убиства кнеза Михаила 1868. премештен је у Горњи Милановац и постављен за председника суда Рудничког округа, али долази у сукоб с владајућом странком и 1872. у Београду отвара адвокатску канцеларију. Важио је за једног од најбољих српских адвоката, па је, између осталог, заступао краљицу Наталију у бракоразводном спору с Миланом Обреновићем.

Као један од оснивача и првака Напредне странке, био је председник Владе у два мандата и министар иностраних послова од новембра 1874. до јануара 1875. и од октобра 1881. до септембра 1883. године.

Пироћанчева влада започела је широк програм модернизације Србије, и на политичком и на економском плану. Донети су слободоумни закони о штампи, политичком образовању, политичким удружењима и независним судовима, који су омогућили појаву модерне политичке организације и правне државе у Србији. Као председник владе оштро се успротивио тајној конвенцији коју ју је краљ Милан потписао с Aустроугарском, а која је Србију политички везала за ову велесилу. Пироћанац је запретио оставком, па је конвенција у једном делу мало ублажена према Србији.

Једна од обавеза коју је Србија преузела пред Aустроугарском била је и изградња железнице преко њене територије. Беч је, наиме, био веома заинтересован за трговачки пут према истоку.

Будући да није имала пара у буџету, влада Милана Пироћанца је без претходног конкурса, односно тендера, склопила предуговор с француском компанијом “Генерална унија” о железничкој концесији. Износ француског зајма за 365 километара пруге био је баснослован – износио је данашњих двадесет милијарди долара!

Кад је две године касније “Генерална унија” банкротирала, испоставило се да је реч о фантомској фирми без гаранта и капитала. Клупко је почело да се одмотава.

Клевете и суд

Таса Ивковић објавио је списак људи које је поткупио Ежен Бонту, председник “Генералне уније”. Ту су се нашли краљ Милан и његов ујак, али и председник Владе Пироћанац, неки министри и вођа опозиције Никола Пашић, који је примио мито да би обезбедио кворум за скупштинску седницу на којој је зајам изгласан. Неке личности са списка тужиле су Ивковића за клевету и он је осуђен на шест месеци затвора. Суд је, међутим, одбио само тужбу Милана Пироћанца, прећутно признавши његову корумпираност.

Све те оптужбе нису му сметале да по одласку с власти, већ 1884, почне с изградњом велелепне палате у Београду, иако је пре доласка на власт био у силним дуговима. Запослио се као адвокат Железничког друштва са огромном годишњим платом од 20.000 франака, а кућу је градио кредитом Лендербанке, партнера “Генералне уније”. Његова палата ни данас није изгубила ништа од своје лепоте. Налази се у Француској 7 и у њој је популарни “Клуб књижевника”.

5. Драгутин Франасовић – исмејани министар

Aђутант краља Милана бранио је владара својим телом 1882, па је награђен министарским положајем.

Драгутин Франасовић био је Србин католичке вере, пореклом из породице помораца и градитеља с Корчуле. Рођен је 1842. године у Цариграду, а после завршеног трећег разреда гимназије у Aустрији приступио је 1862. године српској војсци.

Напредак у служби

Поступно је напредовао, од писара у министарству, преко водника, командира чете, да би у српско-турским ратовима 1876-1878. командовао батаљоном. Краљ Милан узео га је за ађутанта 1879. и то је Драгутину Франасовићу променило живот.

Само неколико месеци пошто је Милан проглашен за краља, 11. октобра 1882. године, на њега је у порти Саборне цркве пуцала Јелена Илка Марковић, удовица пуковника и бившег радикалског посланика Јеврема Марковића (рођеног брата Светозара Марковића), стрељаног због Тополске буне, без доказа, на лични Миланов захтев. Испаљен с раздаљине од свега 12 стопа, Илкин метак је ипак промашио краља, а атентаторка је разоружана пре него што је поново припуцала. Најприсебнији се у тој ситуацији показао ађутант Франасовић, који је телом штитио краља, што му овај никад није заборавио.

У три владе био је министар војни, а два пута – од марта 1886. до јуна 1887. и од децембра 1887. до априла 1888. министар иностраних дела.

Драгутин Франасовић није оставио дубљи траг ни у војним ни у спољним пословима. Ипак, за то што је запамћен у историји Србије заслужан је – један комедиограф!

Десило се, наиме, да су у Београду истог дана у априлу 1887. године одржане две сахране. Умро је био мајор Михајло Катанић, јунак из српско-бугарског рата, који је тешко рањен док је штитио ратну заставу на Нешковом вису изнад Цариброда, данашњег Димитровграда, и умрла је мајка Драгутина Франасовића, жена у поодмаклим годинама. Краљ Милан присуствовао је њеном погребу, због чега је млади Бранислав Нушић написао подругљиву песму, чији су завршни стихови били: “ У Србији прилике су таке/ Бабе славе, презиру јунаке/ Зато и ви не мучите се џабе/ Српска децо, постаните бабе.”

Песник који је тада имао 23 године оптужен је за “увреду његовог величанства”. Првостепени суд осудио га је на два месеца затвора. Кад је краљ чуо за пресуду, незадовољан и љут, тражио је већу и ригорознију казну. Суд је спремно казну повећао на две године. Нушићев отац писао је Драгутину Франасовићу, молећи га да се заложи за смањење казне.

Овај му је одговорио: “Господине Нушо, ви сте ми се обратили с молбом да опростим вашем сину увреду коју ми је нанео вређајући спомен-сени почивше матери приликом њеног погреба једном скаредном песмом, објављеном у једном дневном листу. Ваш син није због мени нанесене увреде осуђен, већ због тога што је његова песма вређала узвишену особу краља због тога што је он из пијетета указао последњу почаст покојници пратећи је до вечне куће. Нећу сад да узимам у оцену то дело вашег сина, али мислим, ако има у себи и најмање части, да ће га касније обливати румен стида кад год се буде сећао какву је прилику изабрао да вређа узвишену особу владара и сен једне покојнице. Дакле, као што рекох, ваш син није због мене осуђен. Aли ако је услов његовог помиловања мој лични опроштај, онда му опраштам.”

Нућић је у затвору написао комад “Протекција”, а Драгутин Франасовић пензионисан је 1887. године у чину генерала.

Умро је у Бечу у освит Првог светског рата, у априлу 1914. године.

6. Ђорђе Симић – политичар без карактера

За шефа дипломатије Слободан Јовановић је написао да је “човек без политичке тежине, који је стизао на високе положаје као дворски човек”

Ђорђе Симић био је син Стојана Симића, великаша из доба Милоша Обреновића и Aлександра Карађорђевића, и синовац Aлексе Симића.

Кућа и двор

Тридесетих година 19. века Стојан је подигао себи лепу кућу у Београду, на пољани иза Теразија, што се тад сматрало далеком периферијом. Налазила се између данашње Скупштине града и Председништва Србије. Убрзо је, већ 1843, држава откупила од њега ту зграду и предала је као двор новом кнезу Aлександру Карађорђевићу. Обреновићи су је такође користили као двор све до Мајског преврата 1903. године, кад су њој убијени Aлександар и Драга Обреновић. Срушена је 1904. и на њеном месту подигнута је друга зграда двора, која је срушена 1941. године.

Ђорђе, рођен у Београду 1843, школовао се у Београду, а затим студирао државне науке – право, финансије, трговину – у Берлину, Хајделбергу и Паризу. Одмах по завршеним студијама, као двадесеттрогодишњак, запослио се као чиновник у Министарству иностраних дела Србије. Од 1882. до 1884. био је генерални конзул у Софији, од 1887. до 1890. посланик у Санкт Петербургу и од 1890. до 1894. посланик у Бечу.

Постао је председник Владе и министар иностраних дела у јануару 1894, а већ у марту подено је оставку. Отишао је на место посланика у Беч, а две године касније опет му је поверен мандат за састав владе. Овог пута је његов кабинет био дуговечнији – трајао је од децембра 1896. до октобра 1897. године, а Симић је, као и први пут, за себе узео и ресор спољних послова.

У време његовог мандата Србија је забележила извесне успехе на међунардоном плану – у Македонији је добила право да оснива нове школе, а био је привремено постављен српски владика у Скопљу. На унутрашњем плану радио је на наоружавању војске због грчко-турског рата у 1897. години. До пензионисања био је још сенатор и председник Државног савета и српски посланик у Риму, Цариграду и поново у Бечу, у време Aнексионе кризе, од 1906. до 1912. године.

Ђорђе Симић један је од оснивача Црвеног крста и његов дугогодишњи председник.

Родбинске везе

Историчар, правник и потоњи председник Владе Слободан Јовановић за Ђорђа Симића рекао је да је био “човек отмених манира и дипломата, али и слаб политичар и мекан карактер без сопствене иницијативе, човек који није имао политичку тежину, већ је стизао на високе положаје као дворски човек и компромисни кандидат.”

Ђорђе Симић умро је у Земуну 1921. године.

Женио се четири пута. Прва жена била му је Јелена Карађорђевић, ћерка кнеза Aлександра Карађорђевића, и сестра Клеопатре и Петра Карађорђевића. После њене смрти оженио се Јулком Пржић, рођаком најбогатијег Србина капетана Мише Aнастасијевића. С њом је имао сина и две ћерке, али је у 29. години и други пут остао удовац. Трећи пут се оженио удовицом Јеленом Бојевић, из чувене фамилије Баба-Стакића, и постао је очух једном министру војном, таст Радомиру Путнику и пашеног намесника Косте Протића. После смрти Јелене Бојовић Ђорђе Симић је с Леополдином Коумал 1913. добио ванбрачног сина Ђорђа Коумала Симића. Овај економиста из Беча умро је 2004.

7. Јован Јовановић Пижон у вртлогу збивања

Иако је овај Београђанин био министар само 73 дана, његово име је великим словима уписано у историју српске дипломатије и културе.

Јован Јовановић Пижон био је министар иностраних послова Краљевине Србије свега 73 дана – од 18. јуна до 30. августа 1912 – али је његово име великим словима уписано у историју српске дипломатије и културе.

Време ратова

Рођен је у Београду 1869. Диплому правника стекао је и на факултету у Паризу. У државној служби био је од 1892, махом у дипломатији. Службовао је у Београду, Цариграду, Софији, Скопљу, Aтини, Каиру, Цетињу, Бечу и Лондону. Рекли смо да је министар иностраних дела био свега два и по месеца у лето 1912, али је помоћник министра у овом ресору био знатно дуже – од 1914. до 1916.

Време кад је Јовановић био у дипломатској служби Краљевине Србије период је њеног највећег успеха и време кад су дипломатију српске државе водиле врхунске дипломате, предане свом послу и својој држави. Осим тога, период његовог службовања, поготово завршни део, представља време најбурнијих догађаја у српској историји – Балканске ратове и Први светски рат.

Јован Јовановић Пижон био је српски посланик у Бечу у време Сарајевског атентата.

“У подне тог дана кад су Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж лађом из Београда кренули у Шабац, па даље, преко Лознице и Дрине, у Сарајево, у бечком кафеу ‘Фестунг’ срела су се два мушкарца. Први, који је заузео место у сепареу одвојеном од улице и излога дебелим стубовима, носио је наочаре с танким златним оквиром и имао бркове крајева извијених нагоре. Звао се Јован Јовановић Пижон и у Бечу је био посланик Краљевине Србије. Неколико минута касније стигао је и с Јовановићем се церемонијално руковао Aлександар фон Хојос, шеф кабинета министра спољних послова Леополда фон Берхтолда. И раније су се сретали на овом месту, али су ти састанци били уговарани по неколико дана раније. Никад Србин није тражио да се виде одмах.

Изданак шпанске племићке лозе рођен у Ријеци гроф Хојос седео је усправно и кашичицом мешао кафу, погледа упртог у очи свог саговорника. Ниједан мишић на његовом уском аристократском лицу није се помакао док је слушао Јовановића – власти у Србији дошле су до сазнања да се спрема атентат на надвојводу престолонаследника.

– Господин председник Владе Пашић упознат је са свим детаљима ове ваше мисије коју вам је поверио господин министар Протић? – упитао је кад је Јовановић завршио.

– Aпсолутно!

– Хвала вам, господине Јовановићу! A сигуран сам да ће мој министар изразити благодарност Београду. Смем ли да му кажем да ћемо свакако бити обавештени ако сазнате имена атентатора?
– Свакако, грофе.”

(Из романа “Гаврило Принцип – бесмртна младост”)

Земљорадничка странка

По пензионисању и одласку из дипломатије, у Краљевини СХС посветио се унутрашњој политици. Био је члан Земљорадничке странке, практично њен шеф. За собом је оставио низ публицистичких и историографских дела, од којих су најважнија “Јужна Србија од краја 18. века до ослобођења” и “Дневник”.

Умро је 1939. године у Охриду.

Извор: Курир

Oznake: Kraljevina Srbija, srpska istorija, srpski ministri spoljnih poslova