Prilozi o dolasku kralja Petra Prvog Karađorđevića na presto. Zavera protiv Obrenovića skovana pre nego što se grupa oficira odlučila da ga likvidira

Стицајем разних околности (политичких, династичких, идеолошких, међународних), готово цео један век младом нараштају у Србији су сервиране истине о нама које су одговарале одређеном времену и одређеном систему вредности. У интерпретацији оног што нам се дешавало били смо склони, из интереса или кукавичлука, да некритички хвалимо или кудимо одређене појединце и историјске процесе. У оба случаја се заборављало да постоји низ околности и процеса који усмеравају токове догађања y друштву и који утичу на животе појединаца бар онолико колико и акти моћних појединаца и центара политичке моћи на те исте токове.

И, управо у зависности од историјског тренутка, мењао се и дискурс према Мајском преврату 1903. године. Зато је, можда, ових дана, када се у ударном термину, недељом увече, преко јавног сервиса у наше домове уселила серија “Краљ Петар Први” прилика да се подсетимо на почетак прошлог века и на све наше заблуде о овим преломним тренуцима историје модерне Србије.

На први поглед, у нашем просечном доживљају прошлости, о томе се све зна. Међутим, разрешење питања шта је позадина атентата на краља Александра Обреновића и коме је заправо било у интересу да доведе Петра Карађорђевића на престо можда би нам помогло да схватимо и многа трагична дешавања која ће уследити током двадесетог века. Новооткривени документи и историјска грађа која је била разасута по многим архивама, и често недоступна, бацају сасвим нови поглед на овај догађај, о појединим паралелним токовима из тог времена.

Према овим сазнањима, припреме за преврат текле су нешто другачије него што је то обично у нашој литератури приказивано. Оквир тумачења завере и атентата на краља Александра и краљицу Драгу углавном је била књига Драгише Васића “Деветсто трећа”, по којој су зачетници и главни актери завере били млађи официри: коњички поручник Антоније Антић, пешадијски поручник Драгутин Димитријевић Апис, поручник Милан Маринковић, потпоручник Никодије Поповић и још тројица официра. Они су већ 6. септембра 1901. године, по старом календару, донели одлуку да краљевски пар буде убијен 11. септембра, на балу организованом поводом краљичиног рођендан у сали “Коларац”. Убиство је требало, како је писао Васић, да буде, на предлог Аписа, извршено камама затрованим цијанкалијумом, али је све пало у воду, с обзиром на то да се краљ и краљица нису појавили.

У Мемоарима Јована Авакумовића, политичара који је био председник Владе и код Обреновића и код Петра Карађорђевића, који се налазе у Архиву САНУ, пише да је први разговор о уклањању краљице Драге био обављен у ноћи између 11. и 12. јула 1900. године, и то у самом двору, у ађутантској соби. У том разговору, поред Авакумовића, учествовали су још и генерал Василије Васа Мостић, љубимац краља Милана, генерал Цинцар-Марковић, Лаза Лазаревић, пуковник Леонидас Соларевић и Дамјан Поповић, који је тада био ађутант краља Александра.

Авакумовић тврди да је разговор иницирао генерал Мостић, да би пренео поруку краља Милана да по сваку цену спречи женидбу краља Александра Драгом Машин.

– Унапред пристајем и одобравам да г. Авакумовић ту женидбу спречи, или узимањем оставке од краља Александра, или, најпосле, ако не може бити другојачије, ма и одузимањем живота краљу Александру… – пише у мемоарима бившег председника Владе.

Две године пре атентата у Бечу ће се обрести Јаша Ненадовић, син блиске рођаке Петра Карађорђевића Цаје, удовице коњичког капетана Младена Ненадовића, непосредног потомка чувених Недовића, стрељаног 1868. због саучесништва у убиству кнеза Михаила Обреновића. Јаша Ненадовић је допутовао у Беч по налогу Петра Карађорђевића, да би ступио у контакт са аустроугарском владом. Донео је посебно овлашћење свог рођака и будућег суверена Србије, написано 28. новембра 1901. на француском језику. Позивајући се на то овлашћење, Ненадовић је 12. децембра 1901. приложио и писмо у коме је кнез Петар изложио своје политичке ставове.

Истог дана у министарству спољних послова Аустроугарске састављен је посебан акт, у којем се цитира и писмо које је Петар Карађорђевић наменио аустроугарском министарству спољних послова. У писмо отворено пише:

– Од доброг и искреног односа према Аустроугарској зависе витални интереси наше драге отаџбине… Србији је потребан мир у земљи, и отуд је тамо нужно водити јединствену, здраву политику… Уколико бих уз божју помоћ и вољом српског народа био позван да ступим на престо Србије, онда ћу се у спољној политици земље увек држати наведених ставова…

Писмо Петра Карађорђевића је педантно анализирано у аустроугарском министарству спољних послова и имало је и те каквог утицаја на држање Двојне монархије непосредно пред преврат, 1903, а и после њега. Већ сутрадан по убиству краља Александра и краљице Драге, министар спољних послова Аустроугарске гроф Голуховски рекао је француском амбасадору у Бечу да је “главно, не облик догађаја и начин извршења самога дела, него да ли је онај који влада у Србији у добрим односима са Аустријом или не”.

У државном архиву у Бечу постоји један врло значајан документ, строго поверљив извештај од 28. априла 1904. године (РА, XИX), који је открио Васа Казимировић. Реч је о специјалном извештају аустроугарског посланика у Београду који је настао на основу сведочења једног од вођа завере, потпуковника Петра Мишића. Извештај је написан тако, како то у уводу наводи посланик из Беча, да би једног дана могао да буде “и историјски извор”.

И овај “извор”, попут Мемоара Јована Авакумовића, открива да је завера против последњег Обреновића била склопљена много раније него што се група млађих официра одлучила да ликвидира суверена. У извештају аустријског дипломате посебно се наглашава да је душа завере био Ђорђе Генчић, министар унутрашњих дела у влади др Владана Ђорђевића, и да је он био тај који је инсистирао на томе да се “судбина краља Александра не одваја од судбине краљице Драге, да обоје морају бити уклоњени или да се од свега дигну руке”. Уз Генчића, пише у овом документу, чланови главног завереничког одбора били су генерал Јован Атанацковић, пуковник Александар Машин, Петар Мишић, Леонид Соларевић, Дамјан Поповић и Ђока Михајловић. Ово говори да главни завереници нису били млађи, већ старији официри. Нешто доцније, овој групи придружиће се и познати индустријалац и надалеко чувени пивар Ђорђе Вајферт. Он ће приложити и поприличан новчани фонд за реализацију идеје о уклањању Александра.

Посебну пажњу привлачи још један детаљ из периода пре ступања на престо Петра Карђорђевића, који је код нас готово непознат. Човек његовог огромног поверења, поред Јаше Ненадовића, био је Живојин Булагџић, који ће после 1903. бити краљев лични секретар, потом маршал двора и дипломата од каријере. Он ће, неколико година пре смене на престолу, у Петрово име водити преговоре са краљем Александром Обреновићем о уступању престола уз новчано обештећење. Наравно, и овде је реч о специјалном извештају аустроугарског посланика у Београду, и који се налази у бечком државном архиву.

Отправник послова аустроугарског посланства лично, како се наводи у извештају, чуо је из уста једног бившег члана српске владе да је краљ Александар Обреновић примио од Петра Карађорђевића писмо са понудом да напусти престо уз одштету од шест милиона (златних француских франака), и да је краљ Александар том приликом рекао да се не може компромитовати одговарајући писмено на понуду Петра Карађорђевића.

Овај документ, међутим, не открива ко је стајао иза ове милионске понуде, иначе презадуженог будућег суверена. Из тога је сасвим логично питање ко је стајао иза фантастичне суме новца за оно време. Који центар моћи је стајао иза ове понуде.

БОЈКОТ КРУНИСАЊА

У јесен 1904. године уприличено је крунисање Петра Карђорђевића. Сама идеја о крунисању донела је раскол у Влади. Први Петров председник Владе Јован Авакумовић се жестоко супротставио тој намери. У Меомоарима, Авакумовић пише да је саветовао краља да од тога одустане “јер тиме неће увећати свој престиж, а направиће огроман трошак и онако сиромашној Србији”. Опозиционе новине су тврдиле да је крунисање “хир и сујета једног Карађорђевића”. У знак протеста председник Владе Авакумовић није присуствовао том чину. Бојкоту су се придружили и готово сви европски дворови.

СПОМЕНКА У УЏБЕНИКЕ ИСТОРИЈЕ: Најмлађи одликовани борац Српске то је заслужио (ВИДЕО) https://t.co/uz8TlsPD7G

— СРБИН инфо (@srbininfo) March 18, 2019

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Izvor: novosti.rs

Oznake: Aleksandar Obrenović, atentat, Beč, Draga Mašin, srpska istorija