Хирург са Флориде др Цветко Јовановић (79) од 2008. годишње награђује троје најбољих матураната Гимназије у родном Чачку са укупно хиљаду долара, али ниједан се није сетио да узврати поруком захвалности.

– При уручењу награда увек нагласим да бих волео да чујем какве су даље успехе постигли, и пренесем им своје искуство. Наравно, у сваком коверту била је моја визит-карта са свим адресама и електронском поштом. Нажалост, нико од награђених ученика никада ми се није јавио, чак ни новогодишњом или божићном картом – каже др Јовановић за „Политику”.

Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.

И поред тога, он неће угасити Фондацију „Др Цветко Јовановић” при Гимназији, која сваке године награђује троје најзаслужнијих матураната са 500, 300 и 200 долара. Али, истиче:

– Размишљам да ли и даље да награде уручујем лично или да новац пошаљем директору школе. О томе још нисам одлучио, мада је време за доделу овогодишњих награда веома близу.

Замисао о оснивању фондације некадашњи чачански гимназијалац наследио је од свог стрица, универзитетског професора др Милоја Јовановића Тошовића (1877–1959), који је 1914. образовао добротворни буџет на име свог оца а лекаревог деде Светозара Цветка Јовановића Тошовића. Циљ те фондације била је помоћ сиромашној сеоској деци из Придворице, одакле су Јовановићи, и оближњих Јездине и Бељине, такође у чачанском крају.

Садашњи доброчинитељ гимназијалаца, одлучивши се да их сваког лета награђује, имао је на памети свој мукотрпни животопис. Био је седмо дете у родитеља, отац му је умро кад је имао тек 18 месеци, а у ратно доба био је лишен помоћи најстаријег брата који је са 20 година отишао у четнике и није се вратио.

Прву годину Медицинског факултета у Београду Цветко је завршио са просеком десет, и то му је помогло да путује у Диселдорф и Минстер, у студентској размени. После кадровског рока у ЈНА почео је да ради на хирургији у Чачку, али се 1963. разболео од дискус-херније, отпутовао у Диселдорф на преглед и запослио у једној католичкој болници у Немачкој.

Убрзо је био на водећим положајима на хируршким клиникама у тој држави, затим је у Франкфурту отворио приватну ординацију и ту радио до 1990. када је отишао у инвалидску пензију. У Београду, 16. јуна 2004, обележио је седам деценија живота, упутивши својим гостима из Њујорка, Бостона, Мајамија, Париза, Манхајма, Кобленца и Франкфурта позивнице са поруком: „Не купујте поклоне, већ то што сте наменили нека буде помоћ деци моје отаџбине”.

Јовановићу није јасно због чега му се није јавио баш ниједан награђени гимназијалац из Чачка, па вели:

– После овога питам се да ли су комунизам или глобализација толико утицали на домаће и школско васпитање да неки основни појмови као – хвала, извините, молим, изволите – нису више у употреби или се врло ретко користе. На ово, наравно, немам одговор.

Изненађен је још један лекар родом из Чачка, др Душан Вучићевић (65), који четири деценије живи у Чикагу, а недавно је био у гостима код др Јовановића у Мајами Бичу.

– Мислио сам да отворим своју фондацију за омладину у Чачку, али са селекторима које ја одаберем. Међутим, Цветково искуство одвратило ме од тог посла. Ако млади људи мисле да ми шаљемо новац зато што им нешто дугујемо, онда то не могу да схватим – каже др Вучићевић за наш лист.