Прочитај ми чланакСнаге КФОР-а које су већ 18 година присутне на тлу Косова и Метохје (КиМ), спадају у надлежност команде Јужног крила НАТО.
Након реорганизације унутар НАТО савеза од 2001. године јужноевропске савезничке снаге у Напуљу (AFSOUTH) су добиле другачије, веће надлежности. Основни задатак команде у Напуљу јесте „одвраћање и спречавање напада на НАТО и очување мира, безбедности и интегритета земаља чланица НАТО савеза на целој регији југа Европе“. Команда у Напуљу мора бити спремна да подржи операције на целом простору НАТО савеза, те да „планира и води шире мисије, изван зоне одговорности НАТО-а“. Простор за који је одговорно Јужно крило обухвата Грчку, Шпанију, Црну Гору, Албанију, Италију, Хрватску, Словенију, Мађарску, Бугарску, Турску, Португалију, затим Црно море, цело Средоземље, Гибралтар, Канарска острва, те снаге КФОР-а на КиМ. Поред команде у Напуљу, постоје још и регионалне команде у Верони, затим у Грчкој, Турској и Шпанији.
Команду над снагама Јужног крила НАТО има амерички адмирал, који уједно командује и свим поморским снагама САД које се налазе у Средоземљу, на Црном и Балтичком мору. Дакле реч је о команданту Јужног крила НАТО и америчке морнарице за Европу и Африку.
Јужно крило НАТО постало је чaк важније од Источног крила НАТО, које се непосредно сучељава са Русијом и њеним војним снагама. Које, како то кажу планери НАТО савеза, брани Европу и Запад од „имепријалистичке Русије“. Пољски министар одбране истиче, „само заједничка одбрана Источног крила НАТО може да заустави империјалне амбиције Русије“.
С обзиром на регион за који је задужено Јужно крило НАТО, у коме се у последњих неколико година одигравају крупне геополитичке промене, воде ратови, преко кога се у таласима смењују најезде миграната из арапских земаља и са севера Африке, реч је о врло нестабилном подручју, пуном безбедносних изазова. Поред наведених изазова са којима се срећу команде и снаге Јужног крила НАТО, ту су и сви безбедносни изазови на КиМ са којима се сусрећу снаге КФОР-а, које су под командом снага Јужног крила НАТО у Напуљу.
Шира јавност у Србији је чула за различита крила НАТО савеза, па тако и за Јужно крило, када су учестале посете команданата Јужног крила НАТО Србији и КиМ, посебно почев од мартовског погрома српског народа на КиМ 2004.године. Тако се 2005.године у Београду обрео командант Јужног крила НАТО амерички адмирал Мајкл Мален, након великог погрома српског народа на КиМ и обећао да ће предузети све да се слични догађаји не би поновили. Српске власти су тада захетвале пуну сарадњу снага Војске Србије и Црне Горе и Јужног крила НАТО. Међутим адмирал Мален је упознао власти у Београду да је његов главни разлог доласка у Београд упозорење српским властима на обавезу сарадње са Хашким трибуналом. Дакле амерички генерал се није много узнемирио због страдања Срба на КиМ, али је обећао вербалну подршку безбедности српком становништву на КиМ.
Након адмирала Мулена, у мају 2005.године као командант Јужног крила НАТО појављује се амерички адмирал Хари Улрих, који снажно обећава да ће снаге КФОР-а, заједно са мисијом УНМИК-а осигурати мирно окружење за све грађане на КиМ, и да ће НАТО бити и даље спреман за серију изазова који следе пред Косовом, како би Косово постало стабилно друштво. Следећи командант Јужног крила НАТО, који је посетио КиМ у априлу 2009.године, био је амерички адмирал Марк Фидџералд, који је такође обећао да ће размотрити проблеме српске заједнице на КиМ. Након Фидџералда као командант Јужног крила НАТО појављује се амерички адмирал Марк Фергусон. Он инсистира на практичној сарадњи Београда и Приштине у примени прописа у зони администативно-граничне линије, како би се остварио напредак у европским аспирацијама Србије. Он очекује да грађани Србије НАТО посматрају као партнера који жели својом експеретизом да помогне реформу сектора одбране и безбедности, и да се заборави прошлост, у коју спада и НАТО агресија на СРЈ. Дакле, основна брига и мисија НАТО на КиМ јесте „изградња косовске независности и стабилизација Косова као независне државе“.
Винко Пандуровић
Као новог команданта Јужног крила НАТО добили смо америчког адмирала Џејмса Фога, који је 1.фебруара ове године, посетио КиМ. Такође адмирала Фога примили су Министар одбране Србије и Начелник генералштаба Војске Србије (ВС). Адмирал Џејмс Фого током посете КиМ био је врло говорљив и сусретљив према медијима на КиМ и у Србији. Он је дао неколико новинских и телевизијских интервјуа, у којима се осврнуо на безбедносне прилике на КиМ, затим на стање у региону, изнео је мишљење о ВС, о сарадњи Србије и Русије, о војној неутралности Србије, Руско-српском хуманитарном центру у Нишу итд.
Адмирал Фого није забринут за стање на Косову и сматра да је стање стабилно и да преко 4000 војника КФОР-а ради изузетно добро на одржању безбедности на КиМ, а све такође у функцији косовске независности. Успут је истакао да је стабилности на КиМ, након убиства Оливера Ивановића, допринео председник Србије А. Вучић, својом посетом српским срединама на КиМ. У сличном тону је наставио, истичући како НАТО нема ништа против војне неутралности Србије и њене сарадње са Русијом, као ни против Руско-српског хуманитарног центра у Нишу. Све ове изјаве су заоденуте једном уобичајном фразом, без икакве суштинске истине, која се сервира јавности у Србији, а која гласи:
„Србија је суверена држава, и њено је суверено право са којим земљама ће да сарађује и да успоставља политичке и војне односе“.
Но, погледајмо како ствари стварно изгледају. Као што смо видели у „зони одговорности“ Јужног крила НАТО, између осталих региона, налази се и простор Србије и БиХ, као и сви етнички и историјски простори српског народа у Црној Гори и у Хрватској. Српски етнички простор је у потпуности у „загрљају“ НАТО савеза. Територија Србије је скоро у потпуности окружена државама чланицама НАТО, а остали етнички простори у БиХ, Црној Гори су премрежени различитим структурама НАТО снага. Иако Србија није у НАТО савезу, НАТО савез је дубоко загазио у Србију, и то кроз различите облике свога присуства. Након уласка Црне Горе у НАТО, превладани су и последњи облици отпора уласку ове земље у НАТО, који су пружали припадници српског народа у Црној Гори. У БиХ, односно Републици Српској (РС) НАТО још увек води оштру борбу са институцијама РС, како би БиХ извео на „мапу пута“ за улазак те земље у НАТО. На КиМ НАТО се већ скоро две деценије „угнездио и угодно сместио“ у колевку српске државности и српске духовности, скративши тако територију Србије за око 11000 км2. Истовремно НАТО је са својим различитим структурама присутан у самој Србији, инсталиран непосредно у, или поред неких кључних државних институција, као што је Министарство одбране.
Након свега што је НАТО учинио у Србији и српском народу почев од агресије 1999.године, па до инаугурације самопроглашене државе Косово, НАТО може да се позива на „сувереност Србије“, на њено право избора политичких и војних савезништава. Управо командант Јужног крила НАТО адмирал Џејмс Фого, који брине о „безбедности и стабилности на КиМ“ цинично изјављује да је безбедносно ситуација на КиМ стабилна, иако су само двадесетак дана пре тога америчке службе упозориле на безбедносне опасности, терористичке акте и дестабилизацију, што је и потврђено убиством Оливера Ивановића. Као да се стабилност и безбедност на КиМ постижу убиствима Срба. Стање на КиМ са спекта интереса НАТО-а и јесте стабилно. НАТО је утрошио доста времена и ресурса да косовску независност доведе у фазу у којој се налази, и једина забринутост НАТО јесте та, да се та независност не угрози или да се процеси не врате уназад. Присуство НАТО-а на КиМ у форми КФОР-а, колико је у функцији безбедности грађана, још је више je у функцији косовске независности, које без НАТО не би ни било.
Шта се крије, иза изјава о суверености Србије и њеног права на самосталан избор политичких и војних савеза. Хвалоспеви о суверености Србије би врло лепо звучали, када се не би Србија налазила у својеврсној позицији „топлог зеца“ у кордону америчко – руског надметања. Ситуација изгледа помало шизофрена, када представници америчке администрације, оличени пре свега у лику америчког амбасадора у Београду или неког помоћника заменика државног секретара, кажу да Србија мора под хитно да се дистанцира од Русије, да се истисне „малигни утицај“ Русије у Србији, да се укине Руско-српски хуманитарни центар у Нишу, да се интензивира сардња Србије са НАТО, а са друге стране један војник у лику адмирала Фого, команданта Јужног крила НАТО каже, како је Србија суверена у наведеним одлукама и да је њено суверено право да самостално ступа у политичке и војне савезе са другим земљама. За команданта Јужног крила НАТО Србија је суверена у границама без КиМ, а за америчку државну администрацију није ни у тим границама.
Истини за вољу и генерални секретар НАТО често истиче да НАТО поштује војну неутралност Србије и њено право да сама бира савезнике, међутим на терену се ствари одвијају другачије. Реална и конкретна „сарадња“ Србије и НАТО се одвија углавном на чисто војном плану, кроз координацију активности ВС и снага НАТО, где се Србија најчешће третира, не као политички субјекат него као територија, за коју је заинтересован НАТО, чисто са војног аспекта. Команданти НАТО, без да се додворавају ВС, поштују и респектују њену војну способност и не желе да се са ВС конфронтирају у било ком смислу. За НАТО је важно да се посредством политичких притисака и одлука ВС пацификује. НАТО настоји да у дубини његове територије има стабилно стање, ради лакшег решавања крупних безбедносних и војних проблема у Средоземљу, на Блиском истоку и са Турском.
Поред свих политичких притисака и условљавања који се спроводе према Србији у процесу евроинтеграција, захтева да се призна косовска независност као реалност, која би била преточена у правне акте, ипак као главни гарант „косовске независности“ остаје НАТО, а Србија у „раљама“ тога савеза.
