Прочитај ми чланак
Након смрти кнеза Властимира, највероватније 851. године, власт преузимају његови синови Мутимир, Стројимир и Гојник. Мутимиру је као најстаријем припала врховне власт и централна област, док су млађа браћа управљала засебним областима као удеони кнезови.
Своју активност на покрштавању Срба Василије I није усмерио само према Неретвљанској области, већ према целој Србији. Примање хришћанства од стране владарске породице у Србији можемо сместити између 867, када је Василије I ступио на престо, и 870 пошто Јиричек рођења прва два српска принца са хришћанским именима, најмлађег Мутимировог сина Стефана и Гојниковог сина Петра који су према подацима били вршњаци,смешта између 870 и 874. У прилог овоме могао би да иде документ из 872. у ком папа позива извесног словенског кнеза Мутимира да се потчини панонско-сремској црквеној области чији је центар био недалеко од данашње Сремске Митровице због чега у овом Мутимиру многи виде Властимировог сина.
На чело Бугарске 880. долази Борис који креће на Србију желећи да освети пораз свог оца. Властимирови синови спремно су дочекали војску из Бугарске и нанели јој још тежи пораз у односу на онај који се десио три деценије раније. Овом приликом заробљен је Борисов син Владимир са свим војсковођама које су из сукоба са Србима успели да изнесу живу главу на раменима. После овако тешког пораза Бугарска је била приморана да склопи мир и закључено је пријатељство услед чега су размењени поклони. Остало је забележено да су заробљеници „молили“ Србе да их отпрате до границе, до Расе, остаје нам нејасно због чега али је могуће да су се осећали сигурније да пролазе кроз Србију под пратњом српске војске него сами, где су размењени поклони у име пријатељства. Познат нам је садржај Мутимировог поклона Борису, који се састојао од два роба, два сокола, два хрта и деведесет кожа, али не и Борисовог Мутимиру на чему су неки историчари из Бугарске темељили своју неодрживу тезу о потчињености Србије Бугарској у то доба.
Непосредно након склапања мира са Бугарском, дошло је, до сукоба међу браћом, око власти, из кога је Мутимир изашао као победник. Млађу браћу је заробио и послао бугарском владару на чување, док је код себе задржао Гојниковог сина Петра, који је тада још увек био дете.
Српска делегација у посети цару Василију I
Порфирогенит, као разлоге сукоба, наводи Мутимирову жељу да има целокупну власт за себе. Модерни историчари се, углавном, нису бавили дубљим разлозима овог сукоба, већ су само преносили цареве податке. Живковић међутим, сматра да разлог који Порфирогенит наводи није тачан, пошто су се увек удеони кнезови бунили и покушавали да се домогну власти (Деса (1153 — 1155, 1162 — 1165), Немања ((1166)1168 — 1196)), а никад то није чинио врховни владар. Он овај сукоб тумачи као сукоб византијског и бугарског утицаја у Србији, попут оног који ће уследити након свргавања Петра Гојниковића 917. године. По њему је Мутимир мировним уговором признавао врховну власт бугарског хана, уместо византијског цара као до тада. Ова промена је негативно дочекана у Цариграду, тако да је Византија покушала да преко његове млађе браће изврши промену државне политике у Србији.
Задржавање Петра у Србији је сигурно имало за циљ да осигура Мутимира од евентуалних нових напада Стројимира и Гојника. Чињеница да крај себе није задржао Стројимировог сина Клонимира, може се тумачити само чињеницом да он тада још увек није био рођен, већ да се родио у Бугарској. Њега је касније Борис Михајло оженио једном бугарском принцезом, са којом је он добио сина Часлава (933—око 960).
Борис Михајло 864. године прихвата хришћанство из Византије, а већ 866. године Византија у потпуности контролише унутрашње прилике у Бугарској, која од тог доба не представља опасност ни по кога на Балканском полуострву, како по Византију, тако и по Србију. Опадање бугарске моћи и успон Византије, довели су тога да Мутимир призна њену врховну власт, можда још 864. године, а најкасније 867. године, током које византијски цар Василије I са флотом долази у Јадран.
Вероватно је у вези са тим новим односом, једно византијско посланство упућено Србима око 870. године. Извештај о њему се налази у житију светог Германа, који је у то доба приводио крају радове на завршетку манастира посвећеног Богородици (манастир Кушница наистоку Македоније). Он је остао без средстава да исплати раднике, али су их, уместо њега, исплатили цареви посланици Неофит и Никола, који су били на повратку из посланства међу Србима. Последњи податак о кнезу Мутимиру, забележен је око 873. године у једном писму које папа Јован VIII (872 — 882) упућује словенском кнезу Мутимиру, који се данас идентификује са Мутимиром Властимировићем. Почетни успех Моравско-панонске мисије Ћирила иМетодија и добијање папиног благослова за њен наставак, довели су до стварања Панонске епископије са седистем у Сирмијуму, на чијем се челу тада налазио Методије. Папа од Мутимира тражи да се подчини новом епископу, који је једини од околних епископа (Задарски, Сплитски, Дубровачки, Которски) у том тренутку био подложан папи, пошто су му били подчињени и његови преци. Папин циљ је био да помоћу словенског богослужења веже за себе словенске владаре.
Део камена са натписом кнеза Мутимира, 895. црква Св. Луке, Уздоље крај Книна
Није познато шта је Мутимир одлучио, али је извесно да су Моравско-панонска мисија и словенско богослужење у централној Европи пропали 885. године са Методијевом смрћу.
Кнез Мутимир је умро 891. године, а наследио га је најстарији син Прибислав (891-892). Поред њега, Мутимир је имао још два сина Брана и Стефана.
(magacin.org)
