Pročitaj mi članakHljeb i so. Prvo čime treba poslužiti cjenjenog gosta i prijatelja. Da li Srbija i njeni građani tretiraju migrante sa Bliskog istoka kao goste i prijatelje?
У српском народу постоји уврежено мишљење да важимо за један од најгостољубивијих народа. И заиста, путници из разних крајева свијета који су овдје били гости имају такав утисак и преносе ту лијепу ријеч о онама када се врате својим домовима. Но српски народ има и једну чувену изреку: „Сваког госта, три дана доста.“
Србија такође носи епитет куће на друму, као некакав хан сарај, гдје путници намјерници могу да се окрјепе прије него што наставе свој пут, да прозборе коју са домаћином и да наставе свој пут. Но хан и јесте то, успутна станица, одмаралиште и сам домаћин нити жели нити хоће да трајно угости путника намјерника, већ жели да га лијепо испрати и да на њему заради.
Понашање наших суграђана и наших власти је наизглед достојно сваког дивљења. Није било напада на мигранте мотивисане мржњом, на шта нису имуни како наши сусједи, тако и развијене земље цивилизоване Европе, као што су Њемачка и Шведска. Тамнија страна ове приче свакако јесу шверцери, који по изузетном високим цјенама превозе мигранте до границе.
Упркос овоме, понашање српских власти и грађана је колико толико достојанствено. У складу са својим могућностима Србија је угостила нове путнике намјернике, они су се окрјепили овдје, прозборили коју и наставили свој пут. Но поставља се питање, како ли ће Србија третирати путника намјерника када он престане то да буде? Да ли ће бити спремна да га објеручке прихвати, као новог члана њене заједнице? Путника намјерник, када одлучи да се настани, добија једно сасвим другачије име, дошљак.
Србија је 90их, упркос санкција, бомбардовању и рату на Косову, примила и интегрисала преко милион избјгелица, махом Срба из бивших република, бивше нам државе. Без имало претјеривања, један монументалан подухват за Србију тога времена. Но, кад се тих милион људи населило трајно на територији Србије, добили су овај не тако ласкав епитет, дошљак. Ти нови суграђани су говорили истим језиком, дјелили су исту културу и припадали су већинском народу земље примаоца. Стога већина је интегрисана и прихваћена као суграђани.
Када нови суграђани говоре страним језиком, припадници су другачије културе, друге вјере су, уопштено страни и непознати су, изазови интеграције су вишеструко тежи. Ни Европска унија, предводник у људским правима, демократији и људском развоју, није развила довољно ефикасне механизме за интеграцију њених нових грађана.
Европска мигрантска политика, након немилих догађаја у Паризу и Бриселу се мјења. Шведска, која је прихватала мигранте објеручке, десетине хиљада враћа назад у Данску и Финску. Аустрија и Словенија, које су тако оштро нападале Мађарску због подизања зидова у Европи, (први пут послије пада оног чувеног Берлинског) сада желе да праве сопствене. Продаја лаког наоружања у Аустрије се удвостручила у септембру, затим поново у октобру. Цијела Европска унија склапа уговоре и договоре са Турском о врађању миграната, за одређене противуслуге.
Укратко, европски хуманизам, који је красио грађане ЕУна самом почетку мигрантске кризе, убрзано нестаје. Страх од непознатог, осјећај несигурности и брига за сопствену безбједност однјела је превагу над емпатијом, тако високо цјењеном у европском дискурсу.
Србија данас као и увијек, прати Европу. Европске вриједности, идеје и тежње по правилу су увијек налазиле пут до нас. Ми са наше стране, очајнички смо хтјели да будемо прихваћени од Европе и прихватали смо, искрено или не, све што она даје или захтјева.
У то име, Србија је настојала да прати већину Европе, која се залагала за прихватање миграната, која је дизала гневно глас против отпадника који су градили зидове. Шта ли ће Србија урадити када цјела Европа одлучи да поново постави зидове? Слједиће је. Као што власник хан сарај држи своја врата широм отворена, да угости путнике намјернике, тако и Србија радо прихвате путнике намјернике. Но када та кућа на друму постане коначно одредиште, принуђена да својим оскудним средствима снабдјева путника у недоглед, њене врата ће се затворити.
Да ли ће Србија имати снаге да држи своје капије отвореним када страх завлада у народу? Да ли ће имати снаге да их држи отвореним ако њене безбједност буде угрожена? Да ли ће престати да прати своје узоре у Европској унији, ако они одлуче да залупе своја врата? Да ли ће смјети да их одбије ако од ње буду захтјевали да своја врата затвори? Не. Ако затворене капије поастану норма европског гостопримства, постаће и код нас, јер ми ипак јесмо, било то добро или лоше, дио Европе.
