Pročitaj mi članakParanoja je slabost velikih. Kada su mali u pitanju, ko će bolje brinuti o njihovoj budućnosti od dobronamernih stranaca?
Србија је, као и већина транзиционих држава, с великим ентузијазмом и безрезервно пригрлила глобализацију. Своје економске ресурсе и простор Србија нуди свакоме ко жели да их купи или користи, и на томе гради своју развојну стратегију.
У таквом привредном моделу нема простора за ускогрудо инсистирање на националним или безбедносним интересима, на прехрамбеној или енергетској сигурности, на стратешким привредним гранама и сличним суверенистичким фразама. Србија данас држи велику економску лекцију западним земљама, па чак и свом великом узору – Немачкој. Откуд Немачка у овој причи?
Крајем 2016. Немачка је наједном открила да глобализација и није тако сјајан процес како је до јуче изгледало. Уместо да наставе да се радују том глобализационом ватромету – промету роба и капитала без граница и ограничења – Немци су почели да гурају клипове у точкове економског прогреса и да уводе инвестициони протекционизам.
Повод оваквој промени става се не скрива – кинеска предузећа се данас појављују као купци западних технолошких компанија. Акционари су срећни због тога, али држава није. Немачка влада је управо повукла већ дату сагласност за продају компаније Аиxтрон, која производи електронске компоненте, а покренула је и истрагу у вези са већ реализованом продајом компаније Осрам (поново Кинезима). И не само то, Немачка покреће кампању у оквиру ЕУ да се кинеским компанијама ограничи могућност куповине важних технолошких компанија.
НЕМАЧКА И МАНЕ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ
Нови трендови праћени су и променом глобализацијског речника. У игру се сада враћају помало заборављени атавистички појмови као што су национални интерес и стратешке технологије, опасност по јавни ред или безбедност, сигурност снабдевања итд. У том контексту посебно се наглашава опасност да телекомуникације и енергетика допадну странцима.
Немачка није једина развијена земља која је почела да открива мане глобализације и која има резерве према кинеском капиталу нити су те резерве везане само за продају високотехнолошких компанија.
На другом крају света, у Аустралији, блокиране су две кинеске куповине које немају везе са високим технологијама. Влада је спречила продају огромног агрокомплекса и једне компаније за дистрибуцију електричне енергије. У оба случаја национални интерес, та демодирана кованица, наведен је као разлог забране.
Списак блокираних кинеских куповина, али и актуелних куповина које су сада под знаком питања, све је дужи, а аргументација којом се куповине оспоравају све је богатија. Поред већ поменутих аргумената, тврди се и да Кина све више отежава продају својих компанија странцима.
Биће занимљиво видети кинески одговор на овакве блокаде. Кинези су већ поручили да су немачке инвестиције у Кини десет пута веће од кинеских инвестиција у Немачкој, да је 8.200 немачких компанија активно у Кини, а 2.000 кинеских у Немачкој итд. Тихи економски рат полако излази из сенке и постаје све интензивнији.
Можда на нове глобалне трендове и ограничења не треба гледати тако строго. Велика је вероватноћа да ће државама попут Конга, Бурундија или Централноафричке Републике бити дозвољено да на Западу купе све што пожеле ако буду размишљале у том правцу и ако буду успеле да намакну потребан број милијарди. Ни Србију нико не спречава да већ данас, или сутра када буде продала сва своја добра, добијени новац употреби тако што ће нешто пазарити на глобалном тржишту компанија.
СВРАБ НАЈБОЉЕ ЧЕШЕ ТУЂА РУКА
Коначно, управо тај реципроцитет, та равноправност међу државама и јесте у самој бити глобализационих процеса. Ми купујемо код вас, ви купујте код нас. Сви су једнаки и сви имају исту шансу… осим можда Кинеза, који, као за пакост, имају и новац и стратегију.
У светлу последњих збивања поставља се питање да ли Србија може нешто научити од Немачке или, можда боље, од Аустралије? Има ли потребе да се редефинише развојна политика каква се води већ деценију и по? Ако велике државе, које имају снаге да заштите своје националне интересе, страхују од моћних страних инвеститора, да ли би и транзициона нејач требало да буде забринута за своју будућност?
Наравно да не. Параноја је слабост великих. Када су мали у питању, ко ће боље бринути о њиховој будућности од добронамерних странаца? Уосталом, историја и искуство су нас научили – ништа тако добро свраб не чеше као туђа рука.
