Pročitaj mi članakOvo nije samo vežba i ne događa se samo u Irskoj. Ovo je totalitaristički pokušaj od strane globalnih elita da nas sve cenzurišu
Протеклих недеља су улице Даблина у Ирској личиле на ратну зону. Запаљена возила, сукоби са полицијом, разбијени излози продавница, протестанти, маскирани хулигани, пароле и бес. Медији покушавају да прикрију праве узроке немира. Политичари оптужују протестанте за расизам и мржњу. Шта се догађа у Ирској и зашто је то важно за остатак света?
Ирска је једина европска земља која је пре 180 година имала више становника него данас. Пре такозване велике глади (1841) Ирска је имала осам и по милиона становника али су кромпирова златица и британска колонијална управа отерали неке у смрт а друге у Северну Америку тако да данас Република и Северна Ирска заједно имају тек око седам милиона становника.
Поређења ради, Енглеска је средином 19. века имала 15 милиона становника док данас има четири пута више – 57 милиона.
Да све то зачинимо и једном књижевном статистиком. Ирци имају четири нобеловца из књижевности а Енглеска има девет, укључујући ту и Винстона Черчила чије су енормне заслуге за светску литературу свакако свима познате.
Но данас је Република Ирска просперитетна земља са једним од највиших животних стандарда у Европи, уједно и вишим од енглеског. Ирска је, међутим, истовремено и покусни кунић глобалистичке агенде. Мала земља, говори се енглески, те је баш с тога и згодна за пробне опите, од расних преко родних до зелене агенде и имиграције.
Анонимни нападач
У тој и таквој, католичкој Ирској, у Даблину је пре неколико недеља човек на сред улице, испред школе и у по бела дана ножем напао три петогодишње девојчице и тешко ранио једну и лакше две. Тешко је повредио и учитељицу која је прискочила да заштити децу. Нападач је заустављен интервенцијом неколико грађана који су га савладали. Ово су чињенице око којих се слажу и шира јавност (друштвени медији) и политичке структуре (медији главног тока).
Даљи детаљи, контекст догађаја па и тумачење самих чињеница је, међутим, најблаже речено контроверзно. У чијој „јави“ то живимо?
Све домаће медијске куће су известиле о нападу али се име нападача нигде не спомиње. Ни опис. О нападачу се или ништа не зна (тешко за поверовати) или ништа не сме да се објави (вероватнија политичка димензија).
Истовремено, морамо да приметимо, када опозициони публициста Расел Бренд у суседној Енглеској бива оптужен за сексуално злостављање његово име и фотографије преко ноћи и као по команди красе све насловне странице и ТВ информативне емисије. Нападач из Даблина, међутим, ужива заштиту медија, полиције те политичког и правног система ове европске земље.
Дакле, зашто нападач на петогодишњу децу, опасни манијак остаје анониман? Дотични остаје анониман зато што има арапско, муслиманско име и презиме. Зато што је имигрант из Алжира и припада заштићеној, политички коректној, мањини.
Ове детаље, наравно, сазнајемо преко друштвених медија и независних новинских платформи. Постоје фотографије, видео-записи са лица места, сведоци. Даблин има милион становника али је то „мали“ град, људи се познају, комуницирају, друштвено су ангажовани и сада већ јако забринути.
Незапамћена злодела
Сазнајемо даље да је дотични нападач исто тако и ирски грађанин те да је у земљи већ 20 година. Требало је својевремено да буде депортован али су се нашле „независне“ организације за заштиту људских права које су платиле адвоката да га пред судом брани и одбрани. Дотични није депортован, тражио држављанство и добио га. За тих 20 година у Ирској, никада није радио ни један једини дан. Социјална помоћ. Двадесет година. И рад на црно, по свој прилици.
Ирци масовно излазе на улице у знак протеста. У Ирској историји је незапамћено да неко ножем насрне на децу. Никад у историји. Спомиње се и скорашњи случај имигранта, курдског порекла који је ножем убио два хомосексуалца. Једног је избо 43 пута и одсекао му главу а другог је усмртио са 25 убода. Нико никада у историји Ирске није хомосексуалној особи одсекао главу.
Јавност је огорчена, на ивици хистерије и слома. Ово више није Ирска какву ми знамо и волимо. Ко су ови људи? Како долазе овде, да ли неко уопште контролише ко нам улази у земљу?
Демонстранти су се сукобили са полицијом, избили су сукоби обима и карактера невиђеног још од времена успостављања Рупублике Ирске или северноирских сукоба шездесетих година 20. века (The Troubles).
Време нетрпељивости
На страну протестаната је стао и чувени кик боксер и ирска икона Конор Макгрегор који се јавио на Иксу порукама којима изражава ставове многих – невина деца су безобзирно избодена од стране лудака без држављанства, опасност је међу нама а тај човек уопште не би требало да буде овде, нема више никога да брани интересе просечног радног човека, треба мењати или политику или људе у политици. И Макгрегор све то зачини ускликом – Ирска до победе!
Полиција је отпочела истрагу против боксера због ширења говора мржње. Политичари су га сложно напали као расисту и нетрпељивог. Уосталом, дотични нападач је грађанин Ирске. Како и када је то постао, није ни битно. Не треба сад делити Ирце на нове и старе.
У парламенту готово да се одржава такмичење на једну те исту тему: расизам, нетрпељивост и говор мржње крајње деснице. Под ту фирму спадају, изгледа, сви Ирци који протестују или су забринути због овог и сличних догађаја. Да будемо фер према парламентарцима, било је и случајева паљевине и разбијања продавница. Спорадично, али је било.
Градоначелник града Лимерика, бенгалски муслиман рођењем Ауад Талукдер се истакао изјавом да би дотичне протестанте требало упуцати у главу или претући на смрт. Изрекао је то на састанку градског већа.
Необичне околности, заиста, да градски већници испољавају такву нетрпељивост. Последњи политичар који је тако нешто изјављивао на тлу Ирске је вероватно био неки енглески бригадни генерал и односило се на припаднике ИРА-е (Ирска револуционарна организација) у Белфасту.
Ирска, међутим, из разлога либералних вредности и једнакости не води статистику о етничком пореклу починилаца злочина.
Шта каже статистика?
Да погледамо статистике суседа. У Холандији је 14 посто становништва пореклом изван Европске уније и они почине 40 одсто злочина. Криминална активност имиграната афричког порекла је два-четири пута већа од оне Холанђана. У Немачкој и Шпанији је криминалитет имиграната из Алжира десет пута већа од домаћих а у Италији је то чак 17 пута. Још неколико година, значи, па ће италијанска мафија остати без посла. Почеће и они да примају социјалну помоћ.
Од априла 2022. до априла 2023. у Ирску је пристигло 142.000 имиграната (највише из Украјине) што је највећа бројка још од 2007. када их је стигло 151.000. У Републику Ирску, земљу која данас има тек нешто више од пет милиона становника, дошло је у последњих двадесетак година више од милион људи, што је четвртина становништва. За само 20 година.
Треба рећи и да од почетка украјинске кризе ирске власти позивају Украјинце да се преселе у Ирску. Занимљиво је, међутим, приметити да се ови позиви новим имигрантима шаљу не само на украјинском, односно руском језику, већ и на арапском те још неким афричким и азијским језицима. Украјинци су очигледно само изговор јер, који ће просечан човек одбити помоћ људима који беже од вихора рата. Онда на конто тога отворимо капије па ко уђе – ушао је.
Овај бесомучни напад на децу и протести на улицама се сада, међутим, користе за увођење новог закона о „говору мржње“ на интернету. Баш је згодно дошло. И то је онај моменат које је важан за нас који живимо ван Републике Ирске.
Ирска сенаторка Полин О’Рајли је још прошле године одржала говор у ком је објаснила да је сврха новог закона о ограничавању говора мржње управо та да се смање права грађана. Ова чланица „Зелених“ је даље устврдила да је свим законима сврха да смање људске слободе. Изузетно искрено и наивно, рекло би се. Сви ми, или бар огромна већина знамо да грађани имају права и обавезе. Исто тако и држава има обавезе наспрам својих грађана – школство, здравствено, безбедност, право на рад итд. Ево је пре неки дан руска Дума донела закон да свака породица са троје и више деце буде ослобођена плаћања камате на зајам за кућу. Тај закон очигледно не сужава поље грађанских или људских слобода. Но, сенаторка О’Рајли је само покренула лавину која сад јури према долини у намери да затрпа последње остатке слободе изражавања.
Кадија те тужи, кадија ти суди
Па, шта нам то доноси нови ирски закон о онлајн безбедности? Па ево, уколико полиција посумња да сте у поседу материјала (видео, аудио, писани, слике) који би могао (могао!) да буде схваћен као расистички или хомофобичан (или било шта друго што се влади не свиђа) може да по убрзаној процедури добије судско решење да уђе у ваш стан и да вам одузме компјутер и било које друго техничко помагало или материјал на основу чега вас могу оптужити, казнити новчано или затвором. Уколико се покаже да сте било шта од дотичног материјала користили на радном месту или у радно време то исто може да уради и ваш послодавац – да вас отпусти. И још даље и још лепше, на вама је да докажете да нисте (нисте!) имали намеру да те материјале дистрибуирате.
Крив док не докажеш супротно. Или ти, како се код говорило у турска времена – кадија те тужи, кадија ти суди.
Амерички публициста Мајкл Шелебергер примећује да је ирски закон о „говору мржње“ само тројански коњ чије је задатак да заузда велике платформе попут Икса, Фејсбука, Гугла и Јутјуба. Ирска је можда мала земља, но не заборавимо да ће ирски закони врло брзо да нађу свој еквивалент у законским одредбама других, прво западних па и других земаља. И, наравно, под изговором да треба спречити насиље на улицама, Влада Републике Ирске се сада својски труди да прогура тај закон кроз Сенат још пре Божића.
Како каже Шеленберг, ово није само вежба и не догађа се само у Ирској. Ово је тоталитаристички покушај од стране глобалних елита да нас све цензуришу. Ирска влада дакле, како нам се чини, не штити интересе својих грађана које жели да ућутка и хапси већ наднационалне интересе војних и тајних служби како Сједињених Држава тако и Британије и неких других земаља Запада.
Постоје све јасније индикације да су умрежене прислушкивачке службе „Пет очију“ (САД, Британија, Канада, Аустралија и Нови Зеланд) окренуле своје капацитете ка „унутра“ како би прикупљали податке о сопственим грађанима а у сврху цензуре, па и могућег будућег уцењивања.
Мали је проблем, наравно, како било ко може да докаже да тајне службе уопште раде тако нешто? Шеленберг је и за то нашао одговор у документацији која је процурила.
Канџе једноумља
Документи кажу да је тада већ бивши али сигурно врло утицајни (није комплимент) амерички председник Барак Обама 2017. издао налог да се по сваку цену спречи нова 2016, односно брегзит и победа Доналда Трампа на изборима у САД. Обратимо овде пажњу на феномен америчких избора и на реперкусије по остатак света. Нови избори нас чекају већ за годину дана а водеће анкете показују да Трамп води.
Дакле, док чекамо да видимо шта ће бити са Трампом у Америци и да ли ће се кик-боксер Конор Макгрегор кандидовати за председника Републике Ирске, можемо да приметимо следеће. Дефиниција „говора мржње“ не постоји. Објашњења која се нуде су потпуно неадекватна и правно тешко примењива. Чему онда такав закон?
Чини ми се да има двоструку улогу, пре свега води аутоцензури. Никоме није баш свеједно да му полиција упада у кућу, претреса, отима и шаље у затвор. Други део је готово кафкијанска димензија злочина без јасне дефиниције. Очигледно је потребно да неко тумачи и примењује такав закон.
Ко је тај „неко“? Независни судија или идеологијом заслепљени бирократа препун амбиције и ентузијазма? Рекли бисмо да ће пре бити ово друго, у ком случају клизимо право у канџе једноумља.
Да не буде забуне, после закона о „говору мржње“ долази нам обавезни дигитални идентитет. Чујмо само шта нам ратни злочинац Тони Блер прoповеда већ неколико година, oд првог дана корона пандемије на овамо. Дигитални идентитет, дигитални идентитет. А као што сви врло добро знамо, Тони не ради за идеале или за опште добро. Тони ради за паре. Правац кретања тог глобалистичког конвоја је јасан а крајњи циљ је лепо у својим књигама и наступима изразио дворски филозоф Клауса Шваба и Светског економског форума, Јувал Харари: „Ово је крај епохе слободне воље.“
Свет је заиста постао глобално село. Од напада на децу у Даблину пре неки дан до повратка у ментално и духовно патолошко стање Берлина 1936. године, спаљивања књига, прогона неистомишљеника, расних закона и општег терора само неколико корака нас дели. Премало.
