Pročitaj mi članak
Зашто је заборављен дјечак Споменко Гостић, који је у рату погинуо на Озрену. Ко је све заказао у небризи према добитнику ордена заслуга за народ.
Да ли знате гдје се у Републици Српској налази Основна школа „Споменко Гостић“?
Одговор на ово квиз-питање је једноставан и кратак: нигдје. А можда би било примјерено да бар једна оваква установа буде „његова“. По Споменку Гостићу не носи име ниједна улица у његовом родном Добоју или Бањалуци – мјестима гдје је прије и послије несретног рата у БиХ измијењено на стотине имена улица и насеља, али се надлежни никад нису сјетили овог дјечака који је живот, у 14. години, уградио у темеље Републике Српске.
Остале су само забрађена хумка и медаља заслуга за народ, којом је постхумно одликован овај мали борац, великог и храброг срца.
Живот Споменка Гостића био је кратак, суров и са трагичним крајем. На ту биографију подсјећа његов брат од тетке Саша Малешић.
ПОНУДА ИЗ ПАРИЗА СПОМЕНКА је на ратишту упознао један Србин који је живио у Француској. Гледао га је на неком ТВ каналу и дошао из Париза са намјером да га одведе кући и – усвоји.
– Споменко ми је причао да је позив одбио ријечима: „Док моја нога са саборцима не ступи у Маглај ја не идем одавде“. Французу се захвалио на позиву и животу у Паризу, а овај га је частио са двије штеке цигарета – присјећа се дијалога са Споменком Велибор Трипић.
– Споменко је рођен у Добоју 14. августа 1978, а погунуо је 20. марта 1993. године у селу Јовићи, на планини Озрен. Био је припадник Војске РС – каже Саша Малешић.
Споменков вршњак и другар Велибор Трипић присјећа се почетка рата у БиХ:
– Почетком 1992. бјеснио је прави рат. Село Јовићи, у којем је Споменко живио са мајком, било је окружено насељима са већинским муслиманским живљем. Некада су били добри сусједи, а онда их је одједном дијелила ратна линија. Мајка му је у међувремену умрла, а на почетку ратних сукоба Споменко и ја се добровољно пријављујемо у српску војску и постајемо курири.
У септембру 1992, присјећа се Велибор, под кишом граната испаљених на Јовиће са муслиманске стране гине Споменкова бака и он остаје сам.
– Једину заштиту имао је у војсци. Са курирских задатака „унапријеђују“ га у снадбјевача храном. Повјерена су му коњска кола, а заповијест је била да развози храну по дугој одбрамбеној линији према Маглају. Тако је Споменко свакодневно, помоћу два коња, јурио од рова до рова. А онда се догодила трагедије – улетио је у минско поље. Гину коњи, а Споменко пролази са повредама. Чим се опоравио поново се ставио на располагање војсци. Био је десна рука комаданту одбране. Међутим, због офанзиве муслиманских снага војска и народ се повлаче и Јовићи су опустошени, али Споменко остаје са неколицином војника да га брани, да се успостави линија и врате изгубљени положаји – сјећа се Трипић.
Послије смиривања ситуације на том дијелу ратишта Споменко остаје са војницима – тобџијама. У марту 1993, од гранате испаљене са муслиманске стране, наш јунак је смртно рањен. Тада је погинуло још пет српских војника.
Споменко Гостић издахнуо је на брду Висићи, а сахрањен је касније са својим саборцима на сеоском гробљу Јовићи, које припада маглајској општини. Нажалост, данас то село се граничи са Бочињом, за коју тврде да је упориште вехабија.
Споменко је међу првима своју младост уградио у темеље Српске и сигурно је заслужио да његов гроб буде измјештен, да достојно почива у миру.
Извор: Вечерње новости
