Слободан Рељић: Палеоконзервативна мисија Такера Карлсона

07:00 13.03.2024.

Није чудо што је такав Такер Карлсон, као побуњени Американац који држи да је борба за трезвеност једна од три највеће вредности неког друштва, велики проблем за "дубоку државу" и све што она шири

И сам Такер Карлсон (54) је, после интервјуа са Владимиром Путином који је видело стотине милиона људи (говори се и о две милијарде), постао планетарна вест. Поруке које је разаслао хватане су у лету, а постало је очигледно да је он сам персона која има – одређен поглед на свет. Самосвојан. И ефикасан. Уме да пласира своје идеје на оригиналан начин.

Неостварени шпијун

Одјекнуле су његове опаске како московским метроом могу без страха путовати и деца, о ценама у руским самоуслугама иако је земља под западним санкцијама, па да ма шта мислили о руском председнику, у Русији нема споменика Путина… Све је то директна провокација америчким представама о свету у коме живимо.

Све што је нашао пред пут „какав је град Москва“ у „дигиталним изворима информација које користи – било је потпуно неадекватно“, део је део његове консеквентне критике „Википедије“, која информише кроз западне дезинформације.

Иначе, кад говори о добрим стварима у Русији то је – критика ове Америке и садашњег америчког стања.

Делује као распет на крст – између своје вере у изузетност Америке и тренутног стања које је дубоко кризно, а криза се не решава. Његов отац је био директор „Гласа Америке“ (1986-1991), а у Такеровој биографији стоји да је „после колеџа покушао да се придружи ЦИА, али му је молба одбијена, након чега је одлучио да се бави новинарством уз очево охрабрење“. Путин је био боље среће. Њега је КГБ прво одбио, али је после направио изузетну обавештајну каријеру.

Карлсон је радио у „Викли стандарду“, током деведесетих утицајном неоконзервативном недељнику, на Си-Ен-Ену постао познат као водитељ емисије „Кросфајер“, а узлетео на врх у „Фокс њузу“.

У биографијама га одређују као конзервативца, па и – палеоконзервативца. У основи, ради се о немирној природи која уме да прати обавезе, али је способна кад обавезе угрожавају здрав разум – да се побуни.

Рађање први циљ друштва

Палеоконзервативац (скраћено палеокон) је неко ко се држи конзервативне политичке филозофије која наглашава традицију, држи до грађанског друштва „са верским, регионалним, националним и западним идентитетом“. Енглески зналац међународних односа Мајкл Фоли налази да су „палеоконзервативци за ограничења имиграција, повлачење мултикултуралних програма, децентрализацију федералне политике, обнављање контроле слободне трговине, стављају већи нагласак на економски национализам и неинтервенционизам у америчкој спољној политици“, те да се изричито држе традиционалних вредности око „пола, етничке припадности и расе“.

У трочасовном разговору на поткасту Лекса Фридмана (осам и по милиона гледања) низ пута је помињао свој брак са Сузан (која је путовала с њим и у Москву), својих четворо деце и кућне псе. И наглашавао значај природе. „Дрвеће је лепше од било које зграде по мом мишљењу.“ Претерано нормалан човек за век вештачке интелигенције. И ужива у томе.

Изричит је у томе шта је здраво друштво: рађање, све дужи очекивани животни век и трезвеност.

„Ако имате друштво у којем људи једноставно не могу да се изборе за трезвеност, не желе да имају децу и умиру све млађи, имате самоубилачко друштво. Изузетно болесно“, објашњава. „Не кривим никога. Само објективно кажем шта је тачно.“

Склон је директној критици друштва родне идеологије. И опет моћ очигледности: „А мера здравља вашег друштва је број деце коју имате и колико им добро иде. То је врло једноставно. Морате да имате следеће генерације. Сви ми умиремо и шта нас замењује? А ако вам није до тога стало, онда сте самоубилачко друштво.“

Усуд Јужне Кореје

Ту је и његов омиљени пример: Јужна Кореја. Као дете је у Калифорнији живео са Корејцима. О њима мисли све најбоље: „Паметни, забавни, искрени, храбри“. Из тог следи логично питање: „Па шта се десило са Јужном Корејом? Зашто нико не може да одговори на питање? Они су сјајни људи, они су богати, имају све ове предности. Они су на самом врху сваког Американца… За страну земљу, они су више Американци него можда било која друга земља, осим Канаде. И шта се догодило? Јужна Кореја умире, она буквално умире. Далеко су испод позитивне стопе фертилитета, стопа самоубистава је астрономска. Зашто је то? То је богата земља. Наравно, не знам одговор“, признаје, „али мислим да то има неке везе са продором технологије у јужнокорејско друштво, мислим да је оно по том сигурно једно од највиших на свету, људи тамо живе онлајн.“

Закључак је универзалан: „У Јужној Кореји се из више разлога веровало да ће западна технологија бити ослобађајућа прогресивна сила, а мислим да је било супротно. То је мој јак осећај. И мислим да је то истина и у овој земљи (Америци). И не разумем како људи могу да игноришу смањење очекиваног животног века или пораст употребе фентанила. Не ради се само о томе да Кина испоручује те хемикалије у Мексико, већ: ‘Зашто би узимао то с..ње?'“

И износи контрапункт који слику о Корејцима а и свету у коме живимо доводи до краја: „Па, дозволите ми да вас питам ово. Мислим да Северна Кореја изгледа као најдистопскије, најстрашније место на свету, зар не? Очигледно је то синоним за дистопију, зар не? Севернокорејски. Користим га стално. И то мислим. Али ако за сто година има више живих Северних Корејаца него Јужнокорејаца, шта нам то говори?“

Кад га магазин „Тајм“ описује као „најмоћнијег конзервативца у Америци“, онда се има на уму та изузетна сугестивност. Изузетно сугестивна употреба чињеница.

И кад се не слажете с њим не можете а да не мислите о ономе што говори. „У реду, дакле, нисам против сваке технологије. Али можете ли да наведете велику технологију у последњих 20 година за коју можемо рећи да је дефинитивно побољшала животе људи?“, пита и онда додаје кључну чињеницу како је примена „технологије у рукама људи који желе да нам нанесу штету и униште нас. То је тако очигледно застрашујуће.“

Американац који учи

Такер Карлсон је од оне врсте људи који не знају, али уче и онда научено деле с вама. С јавношћу.

Као водитељ на Си-Ен-Ену (2000-2005) подржавао је ратну интервенцију у Ираку, али се после годину дана отрезнио. „Мислим да је то тотална ноћна мора и катастрофа, и стидим се што сам ишао против својих инстиката и подржавао рат.“

Одмах ће сести и написати књигу (2004) и изнети типично америчко објашњење: „Ирак је усрано место, насељено гомилом полуписмених мајмуна и зато није вредело инвазије.“ Наратив је амерички изречен, али с циљем директно супротним од америчке политике. А у складу с здравим разумом. И то га чини универзалним.

Двадесет година касније напредовао је – сада верује да Американац не треба да учи друге како да живе по америчком узору, иако верује да је – Америка, стаклена кућа на брегу, изнад других.

Импресионираност америчком слободом говора код Такера Карлсона је на нивоу – изузетности која нема премца у свету. Али то је данас све срозано до дна.

Воли да приповеда како је Америка некад извозила демократију користећи недемократска средства (у том не види димензију неморала!), али да му је његов отац говорио како је то за неке тамо, а да се то не сме чинити у Америци. Сад га запрепашћује да се то зло као бумеранг вратило у земљу одакле је лансирано. То мишљење је типично такеровско – вероватно није далеко ни време кад ће се суочити са том илузијом. Јер зло не настаје ни из чега.

Кад је недавно разговарао са Мајком Бенцом који је годинама у Стејт департменту држао сајбер портфељ о најстрашнијим манипулацијама које је спроводила америчка држава – а све се завршава операцијом ковид-19 и обезбеђивања победе на изборима Џоа Бајдена – чудио се као дете. „Управо си испричао изванредну причу коју никада нисам чуо; скоро је немогуће поверовати да се ово догодило; хвала вам још једном на овом скоро невероватном објашњењу; толико је тога овде и тако је шокантно; али ти не описујеш демократију. Мислим, описујете земљу у којој је демократија немогућа; ово је једна од најупечатљивијих прича које сам икада чуо, и захвалан сам вам што сте нам је донели.“ И у тој искрености је моћ.

Тако да је Такер Карлсон, као побуњени Американац који држи да је борба за трезвеност једна од три највеће вредности неког друштва, бачени конопац слуђеној Америци. И не само њој. Нека (палеоконзервативна) свећа на крају тунела за болесна друштва. И није чудо што је такав велики проблем за „дубоку државу“ и све што она шири.